Судбине Михаила Шолохова и Јосифа Бродског преплићу се не само зато што су обојица рођени 24. маја. Нит која повезује веома различите руске нобеловце био је и – Жан-Пол Сартр
Велики је то датум – 24. мај. Празник Св. Ћирила и Методија и Дан словенске писмености. А уз то и рођендан двојице руских нобеловаца – Јосифа Бродског и Михаила Шолохова – коинциденција која заслужује мало истраживање.
Бродски је то сигурно знао, и веома је чудно да тим поводом нису забележене никакве његове рефлексије, мада се од сусрета са Аном Ахматовом у његовим стиховима све јаче осећала конкретност времена. Виктор Франк је писао да се од „календарских бележака“ Ахматове може сачинити „истински месецослов“. Чак и у њеним најемоционалнијим стиховима проток времена се проверава календаром и хронометром.
„Я сошла с ума, о мальчик странный,
В среду, в три часа.“
Под њеним утицајем, несумњиво, темпоралност постаје стални атрибут лирике Јосифа Александровича. Ако је у раној лирици „време“ наступало као некаква злослутна апстракција, већ од јесени 1961. конкретни месеци, дани и сати постају све личнији, а време стиче своје метафизичко пуњење:
„Так долго вместе прожили, что вновь
второе января пришлось на вторник.“
О рођендану, међутим, ни слова. Познато је колико се Набоков секирао због тога што се родио истог дана кад и Лењин. Зашто Бродски, с његовом вештином да гради личну митологију, нигде не помиње ту наметљиву коинциденцију, ни у интервјуима, ни у прози ни у стиховима?
[restrict]
Логика нас лукаво подстиче на упоређивање судбине двојице истог дана рођених нобеловаца. Има ли то смисла? Треба ли наседати на провокацију? Да ли код њих двојице постоје било какве биографске додирне тачке? На први поглед – не. Једина очигледна веза су „околонобеловске“ перипетије Ане Ахматове, 1962. и 1965. године. Након што је 1965. почаствована Оксфордском тогом, то је изгледало врло вероватно, али је баш тада Нобелову награду добио Михаил Шолохов.
На том трагу, у руској критици недавно је обелодањена претпоставка да између доделе Нобелове награде Шолохову и биографских околности будућег лауреата Бродског ипак постоји и јача веза. Објашњење иде отприлике овако.
Осаманестог маја 1965. године на сто Секретара ЦК КПСС П. Н. Демичева стигло је писмо кандидата за члана ЦК КПСС, једног од руководилаца Савеза писаца Алексеја Суркова:
„Данас сам добио писмо од књижевника Сартра, адресирано на Председника Президијума Врховног Савета СССР А. И. Микојана, поводом судског случаја грађанина Ј. Бродског. То писмо шаљем адресату, а његову копију достављам Вама.“
Знаменити филозоф, који је тих година себе прогласио „сапутником“ Комунистичке партије, овако пише Микојану:
„Господине Председниче, Узимам слободу да Вам се обратим овим писмом само зато што сам пријатељ ваше велике државе. Често боравим у вашој земљи, сусрећем много писаца и одлично знам да оно што западни противници мирне коегзистенције већ називају ’случајем Бродски’ представља само необјашњиви и жаљења достојни изузетак. Међутим, желим да вам саопштим да се антисовјетска штампа тиме користи да би започела велику кампању, представљајући тај изузетак као пример типичан за совјетско правосуђе; идући дотле да оптужује власт за непријатељство према интелигенцији и за антисемитизам. (…) Напади непријатеља СССР-а, који су и наши непријатељи, постају све жешћи. Желим да напоменем да су мени не једном предлагали да јавно изнесем своју позицију. Све до сада ја сам одбијао да то учиним, али ћутати постаје исто толико тешко као и одговорити.“
Сматра се да је то писмо било последњи аргумент који је совјетску власт навео на решење да песника ослободи – у септембру исте године Бродски је кренуо на Запад. А 15. октобра обелодањено је име новог лауреата Нобелове награде за књижевност – био је то Михаил Шолохов. На први поглед, између та два догађаја нема никакве везе – али да ли је тако? У разговору са шведским новинарима Шолохов је рекао да га је додељивање Нобелове награде у извесној мери изненадило. Прве идеје о њему као могућем претенденту појавиле су се у шведској штампи тридесетих година, када „Тихи Дон“ још није био завршен. Кажу да се то десило захваљујући дипломатским напорима Александре Колонтај. Током неколико година награда се није додељивала због Другог светског рата, али већ 1946. име Шолохова поново фигурира на списку кандидата. Додуше, тада се први пут јавља и име Бориса Пастернака. Међутим, јачањем Хладног рата и кандидатура Шолохова регуларно се отклањала, тим пре што је проблем ауторства „Тихог Дона“, који га је пратио од тренутка публикације прва два тома романа 1928. године, остајао отворен. На једној од стокхолмских конференција Шолохов се нашалио да Нобелову награду добија са закашњењем од 30 година.
Вратимо се мало уназад. Године 1958, претичући Шолохова, лауреат Нобелове награде постао је Борис Пастернак, а године 1964. Жан-Пол Сартр – међу разлозима који су га навели да одбије Нобелову награду наводи и жаљење због чињенице „да је Нобелова награда додељена Пастернаку, а не Шолохову, и што је једино совјетско остварење које је добило награду била књига објављена у иностранству и забрањена у родној земљи.“
И ево, годину дана касније исти тај Сартр директно се обраћа Микојану поводом случаја Бродског: „Мени су не једном предлагали да јавно изнесем своју позицију. Све до сада ја сам одбијао да то учиним, али ћутати постаје исто толико тешко као и одговорити.“
А у списку номинованих конкурент Шолохову више није Пастернак – него Ана Ахматова. Њена победа, очигледно, ставила би тачку на Шолоховљеве нобеловске претензије. И Сартр – светски познат, али апсолутно неконтролисан „агент утицаја“ компартије на Западу – отворено прети Микојану да ће отказати ранију лојалност. Романса са Совјетским Савезом и без тога га је скупо коштала. Некадашњи господар мишљења и најутицајнији интелектуалац одједном је у очима светске јавности – да не говоримо о дисидентима – био лишен ореола слободног мислиоца. Опште мишљење јасно је изразила Лидија Чуковска: „Омражени Сартр“. Од тог „греха“ француски мислилац мораће да се искупљује до краја живота. Његова посета Совјетском Савезу у мају и јуну 1966. бојкотована је од дисидената, а Солжењицин је демонстративно одбио сусрет, оптуживши Сартра за саучесништво са Шолоховом.
Нагађати о резонима совјетских апаратчика још је бесмисленије него о логици шведских академика – али на том фону додела награде Шолохову заиста може да изгледа као некаква накнада западног света за ослобођење Бродског. Узгред буди речено, касније се совјетски идеолози са својим француским „сапутником“ потпуно разилазе. Кад је 1966. године Сартр ступио у заштиту Сињавског и Данијела, његов глас није био услишен. Године 1967. Сартр је отказао учешће у раду на конгресу совјетских писаца, 1968. је критиковао улазак совјетске војске у Чехословачку, 1969. осудио искључење Солжењицина из Савеза писаца, а пред саму смрт подржао Сахарова и бојкот Олимпијских игара у Москви.
Тешко је поверовати да Бродски – који је током целог живота бранио право песника на отворени дијалог са властодршцима, и који се писмом обраћао директно Брежњеву – никад није размишљао о том сижеу. И потпуно је немогуће поверовати да ту позадину није осећала Ана Ахматова, којој је преостало да живи још само неколико месеци. Ако се ћутање Јосифа Александровича још и може објаснити некаквом унутрашњом деликатношћу и незгодним положајем, онда је одсуство чак и наговештаја о томе код Ахматове – сведочанство запањујуће, истинске племенитости. Сведочанство великодушности, „умећа праштања“ – а то је главна лекција коју је Бродски научио током дружења са Аном Ахматовом.
Прича је окончана доделом Нобелове награде самом Јосифу Александровичу. Он није могао да не осети утешну а истовремено сурову иронију Времена, и није без разлога своју нобеловску беседу започео помињући „оне које је ова част мимоишла, који нису успели да се са ове трибине обрате urbi et orbi“ – међу њима и Ану Ахматову.
Читавој причи, међутим, треба додати важну напомену. Случај Бродског (и пратеће нобеловске комбинаторике) веома је индикативан са још једног аспекта. Очигледно је да Западу веома недостају истински руски културни ауторитети који би ратовали на његовој страни. Узимати недаровите – то је опасно. Ни превод не спасава. А са даровитима – као што показује случај Бродског – може бити још опасније. Наиме, све код Бродског, од порекла до биографских околности и стилистичког манира, гурало га је у космополите, у класичне либерале, „интегрисане у светску заједницу“. И шта се десило? Почео је стиховима о руском народу, наставио опевавајући руску империју, и завршио прикивајући на стуб срама све прошле и будуће Светлане Алексијевич. Зов велике руске књижевне традиције показао се јачим и од зова крви, и од захтева тржишта, и од обећања хуманистичког естаблишмента… Откуд сад то? Ствар је у томе што ту блиставу традицију од времена летописца Нестора формирају људи који остају верни Русији и руском свету – упркос свему. Као што каже Јегор Холмогоров: „Ако у теби постоји божанска искра талента, онда ће у твојим књигама обавезно прорадити Пушкин и Достојевски.“ Од тога се ни у Стокхолм побећи не може.
[/restrict]