SOS – Spasite njihove duše

Filmski festival u Kanu 2018.

Ovogodišnji Kanski festival je došao do trenutka kada njegove prestižne nagrade više nisu bile u prvom planu – sada su u centru pažnje bile žene i to, po običaju, najpre one koje telesnim atributima privlače pažnju, a onda i one koje se bune protiv siledžija iz industrije koji ih siluju, zloupotrebljavaju, nedovoljno cene ili ignorišu. Naravno, i rasnih je aktivističkih akcija bilo na najvećoj svetskoj filmskoj pijaci koje je, opet po običaju, predvodio jedan od nagrađenih, američki sineasta Spajk Li

Ako ništa drugo, ovogodišnje, postvelikojubilejsko izdanje, 71. po redu, Filmskog festivala u Kanu nije oskudevalo u skandalima, odnosno njihovim marketinškim surogatima i fingiranjima ne bi li se pažnja skrenula na neke druge teme i angažovanja onih kojima je film iz raznih razloga u drugom životnom i profesionalnom planu. Da li su otuda pokazane bradavice anonimne „starlete“ na „crvenom tepihu“ bile toliko značajne da je vest o pojavi ove kreature za skretanje pažnje danima bila udarna u svim medijima, a još više u „on-lajn komuni“? Ili koliko je stvarno bitno izazovno izdanje Penelope Kruz koja je sa mužem Havijerom Bardemom otvorila festival? Ili je to možda ipak bila okolnost da je kontroverzni i svakako legendarni danski sineasta Lars fon Trir „pomilovan“ od organizatora Festivala sa koga je bio izgnan punih sedam godine jer je u vreme promocije svog tadašnjeg filma „Melanholija“ izrekao neke stvari o Hitleru koje nisu bile dovoljno oštre, osuđujuće i podrazumevajuće prepune gnušanja, nego naprotiv – skoro afirmativne? Trir je ne samo vraćen na Festival već je opet izazvao mnoštvo negativnih reakcija i struke i kolega i publike pošto je njegov film zbog koga je i bio u Kanu,

[restrict]

„Kuća koju je sagradio Džek“ (o životu i „delu“ američkog serijskog ubice s kojim je čuveni Danac već duže vreme, inače, u ozbiljno kritičnom depresivnom stanju, pokušao da poruči gledaocima i svetu da je život u našoj civilizaciji ogavan, prljav, zao i bezdušan!) navodno terao ljude da beže iz bioskopa. Vrlo intrigantno i značajno u vezi sa slavnim režiserom, koji je tokom bogate karijere osvojio tri nagrade u Kanu, uključujući i glavnu, bilo je da su njegovi protivnici festivalski kambek režisera iskoristili da obnove na njegov račun već neko vreme devastirajuće prisutne optužbe koleginica da ih je seksualno maltretirao i ucenjivao i lično i preko svoje producentske kompanije. Mada, dame su, kao i na svim ovogodišnjim i nekim prošlogodišnjim velikim filmskim manifestacijama, i Kan upotrebile kako bi skrenule pažnju na svoj neravnopravni status i probleme. Crne glumice su protestovale zbog navodnog rasističkog odnosa prema njima od strane celokupne francuske filmske industrije, a njihove slavne bele koleginice su izvele mirni protest usred Kana jer su bile ogorčene zbog seksističkog odnosa i industrije i Festivala prema ženama tvrdeći da su skrajnute i nedovoljno zastupljene u svim procesima rada, kao i kada je reč o izboru filmova autorki u okviru takmičarskog programa. Kejt Blančet, koja je u žiriju Festivala, predvodila je ovaj protest. Skandalozni odjeci borbe oko producentskih prava na film vremešnog montipajtonovca Terija Gilijema, „Čovek koji je ubio Dona Kihota“, filma što je umalo sudskim putem izbačen iz programa Festivala koji je trebalo da zatvori (što se na kraju, baš sudskim putem, i desilo, te je uz tu pravosudnu podršku po planu i zatvorio Festival), ukrasili su završnicu ovogodišnje kanske filmske smotre. U sličnom kontekstu se nametnuo i manje pompezni, ali poslovno najpre bitni konflikt, nastavljen, doduše, od prošle godine, između organizatora Festivala i danas najmoćnije producentsko-emiterske filmske i televizijske „on-lajn platforme“, „Netfliksa“, koji su organizatori definitivno izbacili iz svoje ponude jer se prikazivanje njihovih filmova, inače najavljenih, kosi sa politikom Festivala po kojoj svaki film koji treba da se pojavi u Kanu mora da bude u bioskopima, makar neko vreme, a što sa filmovima iz produkcije „Netfliksa“ nije i nikada nije bio slučaj jer ih ova kompanija isključivo plasira svojim pretplatnicima preko interneta.

Nagrade u drugom planu

Otuda deluje da je u senci svega pomenutog, a i još nekih drugih nefilmskih ili sporednofilmskih trzavica i nesuglasica, izbor ovogodišnjih laureata među kojima je možda jedino iznenađujući izbor osvajača glavne nagrade. Jer dok je delo Japanca Hirokazua Kore-Ede „Lopovi“ (o ocu i sinu koji kradu po prodavnicama) važilo za favorita barem u stručnim krugovima, ali ne onog koji bi mogao da se domogne najvećeg priznanja, dotle je američki crnoputi višedecenijski „aktivista-sineasta“, ekstremno rasistički obojeni borac protiv rasizma Spajk Li sa svojim novim cinično-crnohumornim i po davnašnjem njegovom običaju namerno provokativnim delom „Crni klanovac“, važio je za favorita već i zbog sadržaja filma i autora koji ga je potpisao, ali je dosegao tek do druge nagrade, Gran prija. „Ziher“ tema za nagradu je svakako bila i ona iza filma Libanke Nadin Labaki „Kapernaum“ jer se ona aktivistički pozabavila predstavljanjem sumorne stvarnosti dece koja odbačena od svih tavore na ivici opstanka širom Bliskog istoka. Ona je ipak dobila samo Nagradu žirija. Na ime i minuli rad legenda francuskog i evropskog filma Žan-Lik Godar je za svoj film „Slikovnica“ dobio nagradu koja se ove godine prvi put dodeljuje, takozvanu Specijalnu Zlatnu palmu. Dvojica inače omiljenih autora većine evropskih festivala, Iranac Džafar Panahi i Poljak Pavel Pavlikovski osvojili su nagrade za najbolji scenario (Panahi za „Tri lica“) i režiju (Pavlikovski „Hladni rat“). Panahi je doduše podelio poziciju laureata za najbolji scenario sa mladom Italijankom Alis Rorvaher za rad na njenom filmu „Srećan kao Lazar“.

Jedini srpski predstavnik u Kanu

Što se tiče srpskog filma, njegovu je čast koliko-toliko branio debitant Ognjen Glavonić sa svojim prvencem „Teret“, ratnom dramom o, najšire rečeno, ulozi Srbije u ratovima devedesetih godina prošlog veka, NATO bombardovanju naše zemlje i, parabolično, preko misterioznog tereta iz naslova, a koji glavni junak usred spomenutog bombardovanja prevozi širom naše zemlje, o teretima svih nas tokom brojnih nevolja i stradanja koja smo preživljavali i uopšte o stanju u našem društvu i onda i danas. Film je prikazan u okviru programa „Petnaest dana autora“. U Kanu je inače, kažu, zvanično predstavljena, odnosno bolje rečeno najavljena izvesna skorašnja neobična saradnja između ruskih, američkih i srpskih producenata oko biografskog filma o Nikoli Tesli u kome bi čuvenog naučnika trebalo da igra Miloš Biković.

Kada smo već kod Rusa, valja spomenuti još jedan primer cinično-arogantnog odnosa Zapada prema Rusiji, posebno njenom sovjetskom periodu, i to najpre uvek u izboru i panagiričkom reagovanju na „kvalitet“ izabranih filmova koji se bave bilo kakvim kritičkim odnosom ili, još bolje, „slobodarsko otporaškim“ pregalaštvom, dakako prema aršinima zapadnog shvatanja takvih aktivističkih stremljenja autora iza gvozdene zavese. Reč je o filmu „Leto“ Kirila Serebrenikova, koji se na Zapadu najviše dopao posle „Mučenika“, gde se ovaj pozabavio kritikom savremenog ruskog društva, a po svim neophodnim zapadnjačkim taktovima kada je ovakva vrsta kritike u pitanju. U svom novom delu on se okrenuo u prošlost, u sovjetski period, predstavivši navodno ključno revolucionarnu muzičku rok scenu Lenjingrada iz osamdesetih godina prošlog veka, koja je, po njemu, postavila temelje predstojećoj revoluciji i rušenju komunizma u Rusiji, odnosno rastakanju Sovjetskog Saveza. Ne treba trošiti reči na hvalospeve kanske i uopšte zapadne kritike na račun ovog filma i skoro je neverovatno da mu nisu dodeli nijedno priznanje. To je gotovo isto toliko neobično koliko i mimoilaženje o pitanju nagrada kritičarskog favorita broj jedan za Zlatnu palmu, Južnokorejca Li Čeng-Donga, koji je ekranizovao kratku priču čuvenog japanskog pisca Harukija Murakamija u svom ostavarenju „Spaljivanje“ – u anketama je dobilo do sada najvišu prosečnu ocenu od kada se organizuje ovakvo kritičarsko vrednovanje.

Prozivanje siledžija Bilo je, razume se, kao što je uvek bivalo, čudnih odluka i nepravičnih zanemarivanja. Ali na kraju ipak deluje da je ove godine u Kanu najviše bilo njegovih zloupotreba kako bi se njegova slava, značaj i uticaj iskoristili da se pažnja skrene na razne druge teme. Osim političkih i pomenutih rasnih, ipak je ključno fokusiranje ostvareno na dalje potenciranje teme o maltretiranju žena od strane moćnika iz filmske industrije. Upravo je tim sastojcima začinjena, kao neka vrsta završnog poentiranja, ceremonija dodele nagrada koju je popularna italijanska glumica Azija Arđento iskoristila ne bi li i ona prozvala „Sotonu Holivuda“, doskora jednog od u svetskim razmerama najmoćnijeg filmskog producenta Harvija Vajnstajna, izjavivši sasvim otvoreno pred publikom i svetom da ju je ovaj silovao pre dvadeset godina baš na Festivalu u Kanu istakavši kako je upravo Kan bio njegovo glavno, kako reče, lovište i zapretila je ne njemu nego neimenovanim prisutnim osobama koje su znale za njegove zločine i decenijama ga pokrivale. „Nećemo vam dozvoliti da to više radite!“, uzviknula je Azija. „Vama, kao ni njemu, više nije mesto u ovom poslu!“ Sa njom i svim pobednicima Festival je onda okončan pevanjem čuvenog hita „SOS“ uz pomoć Stinga. „Spasite naše duše“, dakle, mogla bi biti poruka sa ovog Festivala.           

[/restrict]