СОС – Спасите њихове душе

Филмски фестивал у Кану 2018.

Овогодишњи Кански фестивал је дошао до тренутка када његове престижне награде више нису биле у првом плану – сада су у центру пажње биле жене и то, по обичају, најпре оне које телесним атрибутима привлаче пажњу, а онда и оне које се буне против силеџија из индустрије који их силују, злоупотребљавају, недовољно цене или игноришу. Наравно, и расних је активистичких акција било на највећој светској филмској пијаци које је, опет по обичају, предводио један од награђених, амерички синеаста Спајк Ли

Ако ништа друго, овогодишње, поствеликојубилејско издање, 71. по реду, Филмског фестивала у Кану није оскудевало у скандалима, односно њиховим маркетиншким сурогатима и фингирањима не би ли се пажња скренула на неке друге теме и ангажовања оних којима је филм из разних разлога у другом животном и професионалном плану. Да ли су отуда показане брадавице анонимне „старлете“ на „црвеном тепиху“ биле толико значајне да је вест о појави ове креатуре за скретање пажње данима била ударна у свим медијима, а још више у „он-лајн комуни“? Или колико је стварно битно изазовно издање Пенелопе Круз која је са мужем Хавијером Бардемом отворила фестивал? Или је то можда ипак била околност да је контроверзни и свакако легендарни дански синеаста Ларс фон Трир „помилован“ од организатора Фестивала са кога је био изгнан пуних седам године јер је у време промоције свог тадашњег филма „Меланхолија“ изрекао неке ствари о Хитлеру које нису биле довољно оштре, осуђујуће и подразумевајуће препуне гнушања, него напротив – скоро афирмативне? Трир је не само враћен на Фестивал већ је опет изазвао мноштво негативних реакција и струке и колега и публике пошто је његов филм због кога је и био у Кану,

[restrict]

„Кућа коју је саградио Џек“ (о животу и „делу“ америчког серијског убице с којим је чувени Данац већ дуже време, иначе, у озбиљно критичном депресивном стању, покушао да поручи гледаоцима и свету да је живот у нашој цивилизацији огаван, прљав, зао и бездушан!) наводно терао људе да беже из биоскопа. Врло интригантно и значајно у вези са славним режисером, који је током богате каријере освојио три награде у Кану, укључујући и главну, било је да су његови противници фестивалски камбек режисера искористили да обнове на његов рачун већ неко време девастирајуће присутне оптужбе колегиница да их је сексуално малтретирао и уцењивао и лично и преко своје продуцентске компаније. Мада, даме су, као и на свим овогодишњим и неким прошлогодишњим великим филмским манифестацијама, и Кан употребиле како би скренуле пажњу на свој неравноправни статус и проблеме. Црне глумице су протестовале због наводног расистичког односа према њима од стране целокупне француске филмске индустрије, а њихове славне беле колегинице су извеле мирни протест усред Кана јер су биле огорчене због сексистичког односа и индустрије и Фестивала према женама тврдећи да су скрајнуте и недовољно заступљене у свим процесима рада, као и када је реч о избору филмова ауторки у оквиру такмичарског програма. Кејт Бланчет, која је у жирију Фестивала, предводила је овај протест. Скандалозни одјеци борбе око продуцентских права на филм времешног монтипајтоновца Терија Гилијема, „Човек који је убио Дона Кихота“, филма што је умало судским путем избачен из програма Фестивала који је требало да затвори (што се на крају, баш судским путем, и десило, те је уз ту правосудну подршку по плану и затворио Фестивал), украсили су завршницу овогодишње канске филмске смотре. У сличном контексту се наметнуо и мање помпезни, али пословно најпре битни конфликт, настављен, додуше, од прошле године, између организатора Фестивала и данас најмоћније продуцентско-емитерске филмске и телевизијске „он-лајн платформе“, „Нетфликса“, који су организатори дефинитивно избацили из своје понуде јер се приказивање њихових филмова, иначе најављених, коси са политиком Фестивала по којој сваки филм који треба да се појави у Кану мора да буде у биоскопима, макар неко време, а што са филмовима из продукције „Нетфликса“ није и никада није био случај јер их ова компанија искључиво пласира својим претплатницима преко интернета.

Награде у другом плану

Отуда делује да је у сенци свега поменутог, а и још неких других нефилмских или спореднофилмских трзавица и несугласица, избор овогодишњих лауреата међу којима је можда једино изненађујући избор освајача главне награде. Јер док је дело Јапанца Хироказуа Коре-Еде „Лопови“ (о оцу и сину који краду по продавницама) важило за фаворита барем у стручним круговима, али не оног који би могао да се домогне највећег признања, дотле је амерички црнопути вишедеценијски „активиста-синеаста“, екстремно расистички обојени борац против расизма Спајк Ли са својим новим цинично-црнохуморним и по давнашњем његовом обичају намерно провокативним делом „Црни клановац“, важио је за фаворита већ и због садржаја филма и аутора који га је потписао, али је досегао тек до друге награде, Гран прија. „Зихер“ тема за награду је свакако била и она иза филма Либанке Надин Лабаки „Капернаум“ јер се она активистички позабавила представљањем суморне стварности деце која одбачена од свих таворе на ивици опстанка широм Блиског истока. Она је ипак добила само Награду жирија. На име и минули рад легенда француског и европског филма Жан-Лик Годар је за свој филм „Сликовница“ добио награду која се ове године први пут додељује, такозвану Специјалну Златну палму. Двојица иначе омиљених аутора већине европских фестивала, Иранац Џафар Панахи и Пољак Павел Павликовски освојили су награде за најбољи сценарио (Панахи за „Три лица“) и режију (Павликовски „Хладни рат“). Панахи је додуше поделио позицију лауреата за најбољи сценарио са младом Италијанком Алис Рорвахер за рад на њеном филму „Срећан као Лазар“.

Једини српски представник у Кану

Што се тиче српског филма, његову је част колико-толико бранио дебитант Огњен Главонић са својим првенцем „Терет“, ратном драмом о, најшире речено, улози Србије у ратовима деведесетих година прошлог века, НАТО бомбардовању наше земље и, параболично, преко мистериозног терета из наслова, а који главни јунак усред споменутог бомбардовања превози широм наше земље, о теретима свих нас током бројних невоља и страдања која смо преживљавали и уопште о стању у нашем друштву и онда и данас. Филм је приказан у оквиру програма „Петнаест дана аутора“. У Кану је иначе, кажу, званично представљена, односно боље речено најављена извесна скорашња необична сарадња између руских, америчких и српских продуцената око биографског филма о Николи Тесли у коме би чувеног научника требало да игра Милош Биковић.

Када смо већ код Руса, ваља споменути још један пример цинично-арогантног односа Запада према Русији, посебно њеном совјетском периоду, и то најпре увек у избору и панагиричком реаговању на „квалитет“ изабраних филмова који се баве било каквим критичким односом или, још боље, „слободарско отпорашким“ прегалаштвом, дакако према аршинима западног схватања таквих активистичких стремљења аутора иза гвоздене завесе. Реч је о филму „Лето“ Кирила Серебреникова, који се на Западу највише допао после „Мученика“, где се овај позабавио критиком савременог руског друштва, а по свим неопходним западњачким тактовима када је оваква врста критике у питању. У свом новом делу он се окренуо у прошлост, у совјетски период, представивши наводно кључно револуционарну музичку рок сцену Лењинграда из осамдесетих година прошлог века, која је, по њему, поставила темеље предстојећој револуцији и рушењу комунизма у Русији, односно растакању Совјетског Савеза. Не треба трошити речи на хвалоспеве канске и уопште западне критике на рачун овог филма и скоро је невероватно да му нису додели ниједно признање. То је готово исто толико необично колико и мимоилажење о питању награда критичарског фаворита број један за Златну палму, Јужнокорејца Ли Ченг-Донга, који је екранизовао кратку причу чувеног јапанског писца Харукија Муракамија у свом оставарењу „Спаљивање“ – у анкетама је добило до сада највишу просечну оцену од када се организује овакво критичарско вредновање.

Прозивање силеџија Било је, разуме се, као што је увек бивало, чудних одлука и неправичних занемаривања. Али на крају ипак делује да је ове године у Кану највише било његових злоупотреба како би се његова слава, значај и утицај искористили да се пажња скрене на разне друге теме. Осим политичких и поменутих расних, ипак је кључно фокусирање остварено на даље потенцирање теме о малтретирању жена од стране моћника из филмске индустрије. Управо је тим састојцима зачињена, као нека врста завршног поентирања, церемонија доделе награда коју је популарна италијанска глумица Азија Арђенто искористила не би ли и она прозвала „Сотону Холивуда“, доскора једног од у светским размерама најмоћнијег филмског продуцента Харвија Вајнстајна, изјавивши сасвим отворено пред публиком и светом да ју је овај силовао пре двадесет година баш на Фестивалу у Кану истакавши како је управо Кан био његово главно, како рече, ловиште и запретила је не њему него неименованим присутним особама које су знале за његове злочине и деценијама га покривале. „Нећемо вам дозволити да то више радите!“, узвикнула је Азија. „Вама, као ни њему, више није место у овом послу!“ Са њом и свим победницима Фестивал је онда окончан певањем чувеног хита „СОС“ уз помоћ Стинга. „Спасите наше душе“, дакле, могла би бити порука са овог Фестивала.           

[/restrict]