Pelcer LGBT ideologije u obnovi srpske nacije

Polemika premijerke i ministra oko slikovnica o Roku koji ima dve mame i Ani koja ima dve tate slika su (ne)jedinstva srpske vlade o „našem ključnom problemu“

Kad ju je novinar Ekonomista početkom godine pitao šta bi rekla Putinu ako bi se poveo razgovor o pravima LGBT populacije, „prva žena premijer, uz to prva osoba homoseksualnog opredeljenja koja je izabrana na najvažniju funkciju u Srbiji“ Ana Brnabić rekla je: „Odlično pitanje. Ne znam, razmislila bih o tome kad ga budem srela.“ I još dodala kako i u zemljama EU „nemaju baš pozitivan stav prema manjinama“.

OSTAVITI DECU NA MIRU Zvučalo je krajnje promišljeno. Kad istaknuti pripadnik „manjine“ razume realnost društva u kome nosi tu ulogu. Sam Putin, za koga i Vučić zna reći da je popularniji u srpskom društu od srpskog predsednika, ispričao je Oliveru Stounu kako je ruska skupština, u stvari, donela zakon koji zabranjuje „homoseksualnu propagandu među maloletnicima“. I da u Rusiji nema diskriminacije, nasuprot u „Sjedinjenim Državama (gde) četiri države, mislim, imaju krivičnu odgovornost, i ti zakoni kažu da su homoseksualci kriminalci“. Svrha tog zakona i mnogim ljudima na Zapadu zvuči razborito. Zakon „teži da zaštiti decu koja treba da odrastu, da sazru, i tek potom donesu samostalnu odluku o svojoj seksualnoj orjentaciji. Samo im govorimo da ostave decu na miru. Dozvolite deci da odrastu, da postanu odrasle oslobe – nema diskriminacije“.

Naravno, ovaj zakon je deo državne strategije da se prevaziđu trendovi „bele kuge“ u Rusiji. Taj napor donosi i početne rezultate: „Ovo je treća uzastopna godina da smo svedoci porasta broja stanovnika, uključujući i oblasti koje su tradicionalno naseljene etničkim Rusima“, rekao je Putin tog jula 2015.

I srpska nacija suočena je s problemom opstanka. Dnevno nas je manje za 107 osoba. Reče predsednik da je to „naš ključni problem“. Vlada Srbije, na čijem čelu je premijerka Brnabić, donosi i mere. Plaćaće se majkama za novorođeno dete.

[restrict]

KO VREĐA GRAĐANE Ali za razliku od ozbiljnosti Putinovog napora, ovde sve to zaliči na TV šou. Jedan dan se izviče problem, zatrpa se javnost grubim statističkim činjenicama i sumornim slikama ne tako daleke budućnosti i – drugi dan, druga priča.

Šta se dešava iza buke i senki? Šta radi naša vlada o pitanju „nove populacione strategije“?

 Početkom maja ministar bez portfelja, koji izgleda (pre)ozbiljno shvata mere vlade, stavi na svoj tviter nalog tri rečenice o uvozu gej slikovnica iz Hrvatske, a „u trenutku kada se kao država borimo da na sve načine podržimo rađanje“. „Moramo da stanemo na put onima koji žele da nas ubede da je u redu da ’ROKO IMA DVE MAME, A ANA DVOJICU TATA’“, poručio je ministar Nenad Popović.

I? Očekujete delovanje vlade.

Javlja se premijerka: „Volela bih da se moji ministri bave svojim poslom, a ne da iznose stavove za koje ih niko nije pitao.“ Kakvo zaustavljanje uvoza tog dragocenog materijala!? O tome ni reči. A taj koji pita za gej slikovnice „uvredio je jedan broj građana za koje radi i koji ga plaćaju“. I, kao učiteljica, premijerka je objasnila da je mali Popović „pomešao sve teme“, jer „natalitet i to da li ste gej ili niste nema nikave veze“.

I?

Ministar Popović, koga bije glas da je proruski čovek u vladi, pomirljivo i pomalo pokajnički odgovara da je „izneo stav kao roditelj i građanin Srbije kojem su na prvom mestu tradicionalne vrednosti“ i da, eto, ne želi da naša deca odrastaju uz te priče.

Posle je još rečeno da će njih dvoje „u četiri oka“ to razrešiti.

Potpuno neprimereno. Šta njih dvoje mogu da se dogovaraju, ako one strategije zaista ima. To što je ministar proruski čovek, a premijerka izašla iz inkubatora amerikanskih zapadnih koledža sa naglašenim kolonijalnim razumevanjem društvenih rešenja može biti tek osnova za razmenu argumenta za unapređenje delovanja. A minimum je da se „ključni problem društva“ ne može svoditi na povređena lična osećanja!

SERVIS GRAĐANA, PRE SVEGA Zašto bi uopšte bilo važno što je premijerka kao etablirana „osoba homoseksualnog opredeljenja“ razumela da je on „ovim komentarom uvredio i nju“? Doduše, to jeste u skladu sa stanjem u srpskom društvu gde se zaštita manjine već pretvorila u neskriveno terorisanje većine, ali zar će sad to eskalirati do toga da se državni interes potpuno i javno podvrgne ličnim preferencijama?

Dok se još u ovom društvu spominjala demokratija, važilo je da su političari „sluge naroda“. Servis, govorilo se da bi bilo autentičnije. Jeste veza naše premijerke i naroda u „demokratskom procesu“ preko koga je ona došla i postavljena na to visoko mesto – slaba i mutna. Ona zaista, isprobavajući podršku naroda, ne bi pobeđivala ni u okviru vladajuće partije, ni na regionalnim, ni na opštim izborima. Ona je na to mesto stigla logikom postizbornog inženjeringa – kad je partija dobila, onda je njen lider iz rukava izvukao ličnost koju je svojoj partijskoj sabraći predstavio kao, uprkos svim manama – najbolji izbor. Pošto se u Srbiji u demokratskim i narodnim strankama uglavnom ne vode nikave rasprave, odluka je uzeta ka znanju. U onoj svojoj ispovesti Ekonomistu premijerka pokazuje da i to razume, jer je svoju političku ulogu jednostavno opisala kao „hrabar potez Aleksandra Vučića“.

Što se građana tiče, oni još uvek veruju da je i u ovim uslovima kolonijalne demokratije preostalo nečega od uloge demosa: jer čim je ćutanjem propraćeno da je predsednik vladajuće partije stavio na mesto premijera Anu Brnabić – iako je njen demokratski potencijal i u stranci i među biračima tako nepojmljivo skroman – pokazana je primerena tolerancija. I na premijerki je da sada bude „servis građana“. Ne grupe svoje seksualne orijentacije nego svih građana.

Ali da je premijerka tako razumela svoju ulogu, šta bi onda bilo uvreda u onom Popovićevom tvitu? To što se neko usprotivi propagandi kontroverznih vrednosti koje se odnose na jedan odsto populacije, a što narušava milenijumske osnove hrišćanske kulture koja je osnova naše civilizacije? Ili možda pre to što se bez skrupula i nasilno guraju norme koje društvo doživljava kao uvredu? Ili to što bi se devet i po desetina Srba složilo s Putinom da se „ostave deca na miru“? Pa, bez obzira na sve pritiske i ucene, u istočnoevropskim zemljama „nagrađenim“ članstvom u Uniji te setove (ne)vrednosti prihvata tek desetina populacije?

LIČNO MORA OSTATI LIČNO Ili pogledajmo sa strane većine na kojoj se ostvaruje demokratski legalitet. Da li je uvreda što osoba koja raspolaže najvećom legalnom moći – a koji joj po zakonima ove zemlje daju građani – može da u ulozi političkog operativca najvišeg ranga jasno i glasno sledi logiku pro domo sua? Zašto lezbijku, što je bez obzira na zapadne institucije moći manjina u društvu (u Nemačkoj se 1,3 odsto ispitanika izjasnilo kao gej i 0,6 kao lezbijke) – vređa stav većine koja ne želi da njihova deca veruju u normalnost nečega što je do 1992. godine na listi Svetske zdravstvene organizacije bilo bolest? A javno oglašavanje homoseksualca u Zapadnoj Evropi još šezdesetih godina bejaše krivično delo? Ako je njena uloga avangardna, pa mi ne razumemo sve blagodeti tog puta, valjalo bi da ne pretvara narod u avangardu. Avangarda je eksperiment uvek delimičnih posledica, narod je istorija, trajanje.

Moguće je, i može se razumeti, da neko iz sveta LGBT populacije u skladu s naučenim odbrambenim mehanizmima te zatvorene grupe i instrukcijama NVO institucija misli – da „natalitet i to da li ste gej ili niste nema nikave veze“ i „da im nikakav ministar niti vlada na ovom svetu ne mogu odrediti da li će imati decu“. Ali to svakako ne može biti logika premijera jedne tradicionalne zemlje koja je, koliko juče, donela „novu strategiju“. Vlada je, pre svega, reprezent opšteg interesa a ima i obavezu da manjine štiti od diskriminacije.

Uvesti LGBT logiku u strategiju spasavanja nacije od odumiranja je potpuna banalizacija tog velikog društvenog problema. Natalitet je – ukupno rađanje na određenom području u određenom vremenu. Novija istorija jasno pokazuje da kad se društva predaju politici „rodne ravnopravnosti“, gde LBGT prava postaju „bič božji“, rađanje postaje sekundarno. Politika „rodne ravnopravnosti“ ima za posledicu – odumiranje naroda. Ne morate da čekate da prođu decenije da bi to postalo očigledno. Ko je od država „stare demokratije“, okovanih „političkom korektnošću“, bolji dokaz za to!

SJAJ I BEDA LJUBAVI Akcenat takvog društva je na – ljubavi. Iz te atmosfere mogu da se izvedu, i izvode se, zaključci da ljubav među ljubavnicima istog pola može biti i veća nego „normalna ljubav“ za koju su obrazac Romeo i Julija. Deca su tu drugorazredna posledica. Pre problem i ometanje „slobodnog“ života, nego prioritet „emancipovanih“ parova. Ponekad zabava. Da se pribavi neki primerak potomka, da „brak“ što više liči na brak. Tradicionalno, na kome to društvo opstaje četiri hiljade godina, odjednom se uzima kao prepreka. Teg, koji otežava da se – baš živi emancipovano.

Pogledajmo posledice takvih društvenih promena u primeritoj Zapadnoj Evropi. Tamo je zlatno doba sklapanja brakova bilo posle Drugog svetskog rata. Supružnici su sve mlađi ulazili u zajednicu, broj razvoda je bio oko 10 od sto, a stopa fertiliteta je rasla. Znači, rađalo se sve više dece. Onda, sedamdesetih godina – zaokret. Stiglo se do toga da će od 100 danas sklopljenih brakova za deset godina 70 biti razvedeno. Paradoks bi bio što se od „braka iz ljubavi“, kako počinje era rodne ravnopravnosti, stiglo do „ljubavi bez braka“, a javnosti se najviše bave onim što uveliko nadilazi i ono što se u hrišćanskoj kulturi vekovima označavalo kao sodomija – homoseksualnim brakom.

Posledica je dramatično padanje nataliteta i – stope fertiliteta. Fertilitet je prosečan broj dece koju u reproduktivnom dobu rodi jedna žena. To je ono čime su se bavili promotori naše strategije rađanja. Ako žena rađa 2,1 dete, populacija se tek obnavlja. Evropski narodi se ne obnavljaju. Nemačka stopa je 1,3. Naša 1,4. Francuska 1,8. U studijama UN projektovano je da će fertilitet u Evropi porasti sa 1,6 dece po ženi (2010–2015) na 1,8 (2045–2050), ali to neće i pored očekivane imigracije sprečiti pad populacije na 723 miliona 2050. godine.

„Imigracioni faktor“ u Evropi vrlo je potentan. I ove stope fertiliteta su prividi. Nemački savezni zavod za statistiku je objavio da je „svaka četvrta beba rođena u Nemačkoj imala majku stranog porekla“, da svaki peti stanovnik ima imigracione korene, „što znači da ima barem jednog roditelja koji nije rođen kao nemački državljanin“. U Velikoj Britaniji ime koje se najčešće daje novorođenčadi je – Muhamed. Bez obzira na razumevanje političkih struktura i interes kapitala za jeftinom radnom snagom, to proizvodi dubinske strahove čije su posledice, i političke i psihološke, nesagledive.

AMERIKANIZACIJA EVROPE Zato je dramatičan i nekontrolisan rast imigracije najveća drama zapadnih društva. A Viktor Orban postaje i junak i otpadnik. Ali to je samo obelodanjivanje procesa o kojem je Aleksandar Zinovjev govorio pre dve decenije. „Zapadna Evropa je već puna stranaca“, reče on još 1999. pred svoj povratak u Rusiju. „Ta pojava nije slučajna i nije posledica nekih nekontrolisanih ljudskih tokova. Cilj je stvoriti u Evropi stanje slično stanju u SAD“, osvetlio je Zinovjev smisao te drame u intervjuu pariskom Figarou. Sistematski rad na nerađanju nije mogao da prođe bez reakcije.

„Oni koji budu živeli kroz deset generacija, zaista mogu reći da se sve desilo u ime čovečanstva, tj. radi njihovog blagostanja. Ali šta će biti sa Rusom i Francuzom koji danas žive? Može li se on radovati tome što njegov narod čeka sudbina američkih Indijanaca? Termin ’čovečanstvo’ je apstrakcija. U realnosti postoje Rusi, Francuzi, Srbi itd.“ Oni postoje i oni se ugrožavaju. Naravno, nije homosekualizam jedini problem na putu obnove stanovništva neke nacije, ali jeste propaganda koja je deo operacije o kojoj Zinovjev govori.

Zato se ne može bez dužne pažnje preći preko polemike naše premijerke i njenog ministra bez portfelja, a koji su tu da u ime nacije obavljaju posao kojim bi se zaustavilo njeno odumiranje. Zato je moguće da apsolutna građanska većina u državi nad kojom se nadvijaju crni oblaci „politike korektnosti“ na premijerkino razumevanje za homoseksualnu propagandu gleda kao na – zanimljivost. S druge strane, organizovanoj društvenoj manjini dozvoljava se da izvrši javni linč nad ministrom koji zastupa stav većine. Novine javljaju da je podneta i tužba „protiv Popovića zbog tvita u kojem … preti i diskriminiše LGBT populaciju“ i traži se „da se javno izvini zbog ’zapaljivih izjava’“.

TEROR MANJINE I POSLEDICE U atmosferi legitimizacije „prava manjine“ prvoj ministarki ne može ni pasti na um da svako mora biti zaštićen od progona, pa i njen ministar koji drugačije od nje razume ulogu „LGBT propagande“. Još je poraznije što smo suočeni s javnošću u kojoj bi malo kome palo na um da je to premijerkina obaveza. „Ja sam izneo legitiman stav, a s druge strane, umesto bilo kakvih argumenata za ili protiv tog stava, dobio sam najdirektnije pretnje i vređanje mene i moje majke“, objavio je on. Svestan i sam, naravno, da je to već folklor savremenog rasutog srpskog društva. Na otpor većina da se zaštite osnove svog društvenog identiteta dozvoljeni odgovor je – teror manjina.

Tragikomika naše situacije je što principi „politike korektnosti“, pa i LGBT ideologija, na Zapadu gube status nedodirljivosti. Populistički pokreti u Evropi, a koji rastu kao plima, mnogo toga dovode u pitanje. Homoseksualni brakovi su sporni, a usvajanje dece od strane homoseksualnih parova krajnje je nepopularno. U samo dve države u Evropi (Holandija i Švedska) tome je sklona većina. Amerika, čiji je ucenjivački potencijal najveći u svetu, suočava se s promenama.

Kad je izabran Donald Tramp, odjednom su se mnogi, pa i Barak Obama, setili projekcija čuvenog levičarskog filozofa Ričarda Rortija (1931–2007). „Ljudi iz unutrašnjosti će odlučiti da je sistem propao“, pisao je profesor 1998. u nevelikoj knjizi Ostvarenje naše zemlje: levičari i Amerika 20. veka, i „okrenuće se potrazi za jakim čovekom za koga će glasati, nekome ko će ih uveravati da će, čim ga budu izabrali, samozadovoljne birokrate, prevrtljivi advokati, preplaćeni mešetari na berzama i postmodernistički profesori prestati da budu ti koji kreiraju njihovu sudbinu“.

Kad sirotinja raja jednom digne glavu, „u tom momentu, nešto će pući“ i zaljuljaće se sva ta lažna infrastruktura oslobođena od suštine a koja je podizana u njeno ime. „Sve urađeno za prava crnaca, manjina, LGBT populacije i ostalih … biće izbrisano. Šaljivi prezir prema ženama vratiće se u modu. Netolerancija i sadizam će nas poplaviti, a sav bes slabo obrazovanih Amerikanaca zbog toga što im sudbinu kroje oni sa fakultetskim diplomama izaći će na videlo“, predviđao je Rorti.

Povratni talas isprovociran „terorom manjine“ može doneti mnogo gore stanje nego što razumni ljudi smatraju normalnim. Putinov stav mogao bi postati ekstremno tolerantan. To nije nepoznato u istoriji. Ali to nije naša tema. Nama bi bilo bitno da naša vlada preduzme smislene mere za zaustavljanje opadanja, a onda i poveća rađanja u srpskom društvu. Slikovnice o Roku i Ani to izvesno nisu. A ako neko baš želi da ih ima, teško da bi bio uskraćen – nije Hrvatska preko sveta.   

[/restrict]