Nova NATO propagandna strategija

Namah se čini da sa Zapada prema Srbiji počinju da duvaju topliji vetrovi. Da li je uistinu tako ili se radi o prevari?

Proteklih nedelja sa raznih „NATO strana“ čuli smo, na prvi pogled, relativno umerene poruke u odnosu na Srbiju. Prvi čovek Parlamentarne Skupštine NATO-a Paolo Ali izjavio je „da alijansa u potpunosti razume zašto se javno mnjenje u Srbiji protivi ulasku u NATO, imajući u vidu bombardovanje 1999. godine“, tokom koga je, kako je uzdržano priznao, „verovatno bilo grešaka“. Mestimično je u sličnom duhu i izveštaj o našem regionu koji su nedavno javnosti predstavili američki Institut „Istok-Zapad“ i Nacionalni komitet za američku spoljnu politiku.

„DOBAR“, LOŠ, ZAO U njihovom spisu nazvanom „Vreme je za akciju na Zapadnom Balkanu“ ističe se da „SAD treba da obnove i ojačaju odnose sa Srbijom, najvećom i najmoćnijom državom u regionu“. Divno. Ali tu prestaje „idila“. Ubrzo se jasno kaže šta je uslov za to, odnosno kako bi novouspostavljeno prijateljstvo izgledalo. Ukratko, za nekakvu podršku koju bi navodno dobila od Vašingtona i ubrzavanje EU integracija, od Srbije se očekuje da se definitivno odrekne Kosova. I uz to da se brzo, pre svega u bezbednosnoj sferi, udalji od Rusije.

Prilagođavanje Beograda politici EU prema Moskvi, u predloženim merama za novu akciju SAD na Balkanu, uslov je – ništa manje od kapitulacije u vezi sa Kosovom – za prihvatanje naše zemlje od Zapada. No to je ipak stav (ili radi našeg zbunjivanja treba da izgleda tako) samo jedne, lošije, evroatlantske „frakcije“. Druga NATO glava – dok ona u potpunosti zla ćuti – igra ulogu „dobrog“ policajca. Pomenuti Paolo Ali je i u vezi sa ovom temom mnogo „popustljiviji“.

Kaže da NATO-u ne smeta vojna saradnja Srbije i Rusije. „NATO ceni činjenicu da većinu vojnih vežbi Srbija organizuje upravo sa NATO. Srbija ima slobodu da učestvuje u vojnim vežbama sa Rusijom ili bilo kojom drugom zemljom. Cenimo to što Srbija održava ravnotežu u smislu što sa jedne strane ima dobre odnose sa Rusijom, a sa druge strane ima odličnu saradnju sa NATO.“

[restrict]

NATO NEUSPEH U ovim i drugim istupima predstavnika NATO-a i lokalnih lobista tog pakta, kao što smo videli, ima nemalo kontradiktornosti. Ipak, kada se sve sabere i oduzme, odnos prema nama je, naizgled, bolji nego pre. Niti čujemo optužbe na svoj račun zbog nabeđenih grehova iz prošlosti, niti nas drsko ubeđuju da nam je NATO oduvek bio prijatelj, te da naša svetlija budućnost zavisi od ulaska u taj blok, dok je protivljenje tome plod iracionalnosti.

NATO lobisti su dugo pokušavali da ubede srpsku javnost da je članstvo u tom savezu korisno za Srbiju. Upotrebljavani su brojni argumenti, od povećanja bezbednosti od terorizma, preko ekonomskih faktora (jer će Srbija biti prepoznata kao stabilnija zemlja i samim time interesantnija za zapadne investitore), do smirivanja regionalnih problema ako bi se sve zemlje Balkana našle u okviru NATO-a. Konačno, članstvo u NATO-u predstavlja se kao činilac koji bi ubrzao ulazak u EU.

Propaganda NATO-a u tom smeru je bila uporna i svestrana. Od medijskog delovanja, organizovanja konferencija i tribina, rada sa omladinom. Ipak, aktivnosti o kojima govorimo nisu dale rezultat. Istraživanja pokazuju da je – bez obzira na višedecenijsku intenzivnu aktivnost zagovornika NATO-a – i dalje oko 85 odsto građana Srbije opredeljeno protiv ulaska u taj savez. To je propagandne stratege tog vojnog bloka navelo da konačno preispitaju pristup Srbiji koji se pokazao toliko sterilnim. Iz toga je proizašao i novi model obrade srpske javnosti! Sa njim se od početka 2018. suočavamo, a kao da ne uviđamo njegovu manipulativnu potku i domete opisanog podzemnog delovanja.

PROPAGANDNI SALTO Evo kako je sve krenulo: Admiral Fogo, jedan od glavnih komandanata NATO-a u Evropi, u razgovoru sa srpskim zvaničnicima i izjavama za medije koje je dao početkom februara 2018. godine, istakao je da NATO prihvata odluku Srbije da bude neutralna. Štaviše – gle čuda – takvu odluku podržava. To je bila potpuna novina u stavu tog saveza jer ranije je stalno isticana „potreba“ da Srbija pristupi evroatlantskim integracijama i tako doprinese stabilizaciji Balkana.

Kao što smo videli na početku teksta, u otužnoj NATO torti posle reda slatkog krema ide red nečega manje prijatnog. Uz sve promene tako je bilo i biće. U tom smislu početkom marta ove godine, govoreći pred Senatom SAD, glavnokomandujući NATO-a za Evropu, američki general Skaparoti opširno se bavio strateškim pitanjima u našem regionu.

Iako je oko toga bilo medijskih nesuglasica, pokazalo se da se i on trudio da ne bude neposredno uvredljiv u odnosu na naš narod. Međutim, okomio se na Rusiju koja navodno ima negativnu, destabilišuću ulogu na Balkanu. Što se Srba tiče, kako u Srbiji, tako i u Republici Srpskoj, oni su zbog istorijskih razloga najpodložniji ruskom uticaju. Rusija, po njemu, manipuliše Srbima i Zapad tome hitno mora da se suprotstavi energično delujući protiv Moskve i nudeći izvesne dobitke Beogradu ako bude kooperativan.

EVROATLANSKA MASKARADA To je opšte mesto. NATO propagandisti se slažu oko toga, a razlikuju se oko nijansi u pristupu Rusiji i onoga šta od nas traže. Neki, kao što smo videli, zahtevaju od nas ustupke o pitanju Kosova i odnosa sa Rusijom, drugi se navodno ograničavaju samo na poslednje, dok treći izbegavaju da govore o koncesijama koje mi treba da damo, već u ovoj fazi akcenat stavljaju na ono što bi njihova strana nama mogla da ponudi kako bi nas pridobila. Mada, kada odbacimo prazne reči, i tu nam se ništa pozitivno ne nudi.

Kada se radi o članstvu u NATO-u, svi se, međutim, odjednom slažu oko toga da ono nije nužno. Da opet citiram predsednika Parlamentarne Skupštine NATO: „Nije neophodno da se Srbija u ovom trenutku pridruži NATO. Možda će do toga doći u budućnosti ali to zavisi od građana Srbije, a ne od NATO. NATO uvek prihvata zahteve za članstvo, kao što je to bio slučaj sa drugim državama u regionu.“ Štaviše, pomenuti gospodin, i niz drugi NATO delatnika tvrde da nemaju ništa protiv da Srbija ostane neutralna.

To pokazuje koliko je novi NATO propagandni pristup opasniji i inteligentniji od prethodnog jer u sebi sadrži dozu realnosti. Kada se Srbima tvrdi da treba da idu u NATO, to kod njih izaziva velike negativne emocije i ne može se racionalno utemeljiti, ali kada se, kao, sa stanovišta srpskih interesa priča o tome zašto Srbija treba da bude neutralna i kako će od toga profitirati – to ljudima deluje prihvatljivije. Pri tome se Rusija ne stigmatizuje toliko brutalno kao ranije, već se samo „hladno“ navodi zašto za Srbiju nije dobro da sa Moskvom ima bliske veze.

MOGUĆI BUMERANG EFEKAT Lukavo nema šta. Srbima se navodno nešto nudi i makar selektivno se smanjuje pritisak na nas, a zapravo se, samo prikriveno, radi u prilog našeg potpunog slamanja. Srbija koja bi se odrekla bliskih veza sa Rusijom izgubila bi ključni oslonac za odbranu svojih nacionalni interesa. Na kraju bi kao zrela kruška, prethodno napola pojedena od geopolitičkih crva, upala i u NATO korpu. Jasno je da je tako. Kada evroatlantski delatnici već ističu da je Srbija najvažnija zemlja regiona, a toliko truda su uložili i ulažu da u svoje redove uvuku manje bitne činioce kao što su Crna Gora ili Makedonija, zar ima smisla poverovati im da neće nastojati da svoju hegemoniju zapečate i integrisanjem naše države?

Odgovor se nameće, ali sve ipak ima i svetliju stranu, i nju treba da pokušamo da iskoristimo. Kada NATO već umanjuje zakulisni pritisak da u njega uđemo, te pozerski prihvata našu neutralnost, mi forsirano treba da krenemo putem njenog punog zaokruživanja. Tome niko ništa suvislo neće moći da prigovori. Ona sada počiva samo na običnoj skupštinskoj rezoluciji o vojnoj neutralnosti, a to je vrlo malo. Nju je davno trebalo ugraditi u ustavni poredak i potom zatražiti potvrdu iste od strane OUN (što je ne tako davno uspešno uradila Turkmenija). No nije kasno ni sada da se tako postupi.

Nije bilo hrabrosti da se to ranije uradi, pretpostavljam, zbog straha od NATO kontramera. Ali kada NATO sada već glasno govori o tome da je srpska neutralnost za njega pozitivna, to ponavljam jer je bitno, onda se na to treba pozvati i krenuti u ofanzivu kako bi neutralnost bila zacementirana. Pogotovo to stoji sada kada se i ovako otvara proces promene Ustava. S druge strane, ne treba ni da pomišljamo na bilo kakve negativne poteze prema Rusiji jer oni bi bili još u većoj meri antisrpski. Sekli bismo važnu granu na kojoj sedimo. Da sada ne pričamo o moralu već ostanemo samo u domenu pragmatizma.

ZAOKRUŽIVANJE SRPSKE NEUTRALNOSTI NATO nije navikao na to da Srbi posle 5. oktobra deluju ofanzivno i iznenadio bi se našom kontrakcijom. A moramo da budemo svesni da ako ništa ne budemo preduzimali, NATO hoće. Iskustvo nas uči da on ne sedi skrštenih ruku. Uporno traži načine da istera svoje od statusa Kosova, preko pozicija Rusije na Balkanu, do članstva Srbije u NATO-u. Kako naš narod kaže: „Vuk dlaku menja, ali ne i ćud“. Tako je i sa Alijansom koja je na nas izvršila agresiju 1999. a sada nas ubeđuje da osiromašeni uranijum koji je bacao na nas „nije uzrok zdravstvenih rizika“. Taman posla da je šteta. Naprotiv, gotovo da tvrde da je blagotvoran.

Tako će nam u nekom trenutku reći i da je neutralnost bila odlična, ali je odradila svoje. Imala je ulogu svojevrsnog štita da nas Rusi ne „zloupotrebe“. Pošto „ruska opasnost“ prođe, poručiće nam da je došlo vreme da se svrstamo rame uz rame sa slobodarskim narodima regiona, od Hrvata do Albanaca, koji su, doduše, u prošlosti neretko nosili SS i slične uniforme, ali to i nije od značaja jer je bilo umnogome usmereno protiv Rusije. NATO cinizam nema kraja, pa će nam ustvrditi da nas je, kao i Rusije, oslobodio balasta Kosova te nam tako učinili veliku „uslugu“. Na nama je da malčice vratimo „dobročinstvo“ i šaljemo svoje vojnike da ginu za američke interese negde, na primer, na Bliskom istoku.

Tako će biti, naravno, ako svojom pasivnošću to dopustimo. Na nama je da odlučimo da li hoćemo ili ne, a značajan korak u pravcu odbijanja takvog poniženja i devastiranja nacionalnih interesa možemo da povučemo već sutra, otvaranjem procedure svestranog unutrašnjeg i spoljnjeg celovitog definisanja naše neutralnosti. I još nešto: time se Srbija ne bi borila samo za svoju neutralnost već i za Kosovo i Metohiju i druge nacionalne interese. Pokazala bi da je ozbiljna zemlja a moćni i pragmatični zapadni igrači samo sa takvima, eventualno, pristaju da prave kompromise. One koji se lako savijaju tretiraju kao topovsko meso. I kada nemaju negativan imidž kao mi. Kamoli kada ga imaju!   

[/restrict]