Junak i našeg doba

Za nepunih deset mladalačkih godina stvoriti tako moćan korpus tekstova, od kojih su najmanje tri četvrtine bliske savršenstvu – to je dokaz fantastične darovitosti Mihaila Jurjeviča

Za razliku od većine ruskih klasika, prema Ljermontovu je skoro nemoguće biti objektivan. Za svakog je on intimno „svoj“, svi misle da ga razumeju bolje od drugih. I to je vrlo dobro – prema njemu se čitaoci odnose kao da im je savremenik, a „Junak našeg doba“ je verovatno najživlja knjiga ruske proze, najčitanija iz čitavog školskog asortimana.

PSIHOLOŠKA IGRA A Dostojevski? A Tolstoj? Pa, iskreno rečeno, čovek će retko iz čistog zadovoljstva navaliti na „Zločin i kaznu“, još ređe na „Rat i mir“. Ponekad, na primer, poželiš da se podsetiš one čuvene scene lova (kao Lenjin), ali posle tri-četiri stranice pred tom beskompromisnom tvrđavom duha postaneš svestan svoje malenkosti i pomalo ti je nezgodno. A sa „Junakom našeg doba“ nije tako – tu čitalac može malo i da se raskomoti.

Prirodu tog uživanja kritičari objašnjavaju nekom vrstom psihološke igre. Pred nama je vrlo mlad i vrlo grešan čovek Pečorin; njegove zablude, njegovo samoljublje, njegove ogromne nade tako su uzbudljive da ih posmatramo „kulinarski“, s kombinacijom nadmoćnosti i odbojnosti, kao što gledamo na sopstvenu mladost.

S druge strane, život Ljermontova bio je toliko kratak da bezbrojnim istraživačima prosto nedostaje materijala, pa su prinuđeni da improvizuju. Zato pored oficijelne ljermontologije postoji još i alternativna – svaki događaj obrađen je u nekoliko varijanti. Postoji, na primer, hiljadu i jedna verzija poslednjeg dvoboja: znate li da je metak Martinova bio otrovan, mada, doduše, nije ni pucao on, Martinov, nego kozaci snajperisti iz zasede, po nalogu Bekendorfa!? I, uzgred budi rečeno, znate li da je Martinov – Solomonovič? Pa dobro, to ne znači da je bio Jevrejin, ali u metafizičkom smislu…

Sve u svemu, ili ga je pogubio krvavi režim, ili „oni“, kao obično, ili sopstveni nesnosni karakter („bio je vrlo težak čovek“). Ali ako se pročitaju njegova pisma, ne izgleda baš tako. Naprotiv: dobar i razuman. I veoma talentovan. I plus oficir: komandovao je specijalnim kozačkim eskadronom. (Doduše, samo poslednje godine života, ali je i pre toga ratovao.) Sećate li se kako se Pečorin podsmevao Grušnjickom: kao, čim dođe do „akcije“, taj ti se razmaše sabljom, viče i žmureći srlja napred. (Nije to ruska hrabrost! – primećuje Pečorin.)

A evo šta lirski genije Ljermontov sa fronta piše Alekseju Lopuhinu: „Kod nas je poginulo 30 oficira i 300 redova, a 600 njihovih tela ostalo je na zemlji – reklo bi se: vrlo dobro! Samo zamisli, jaruga gde se to odigralo i posle sat mirisala je na krv.“ Danas je tako nešto prosto nezamislivo: da jedan obrazovan i delikatan čovek, mladić iz dobre familije… I to kao dobrovoljac! (Dmitrij Bikov, današnja perjanica ruske liberalne inteligencije, rezignirano konstatuje da bi Ljermontov sad verovatno ratovao u Donbasu, uz Prilepina.)

[restrict]

NA POČETKU JE BIO PETERBURG Ali na početku je, naravno, bio Peterburg, zabave, iskušenja – „ta nespokojna žeđ za ljubavlju, koja nas muči u prvim godinama mladosti“. Kažu da je Ljermontov bio iskompleksiran zbog svoje spoljašnjosti. U nezavršenom romanu „Kneginja Ligovska“ o Grigoriju Aleksandroviču je rečeno: „Nevelikog rasta, širokih leđa i uopšte neskladan… lice crnpurasto, nepravilno.“ Oštroumlje, epolete i veština sačinjavanja stihova takođe pomažu da se stigne do uspeha, ali je to, da tako kažemo, uspeh drugorazredni, otprilike kao kad o nekoj ženi kažu da ima baš lepe oči, ili lepu kosu. To je Ljermontova ponekad činilo mračnim i žučnim. Ipak je on bio vrlo mlad.

Velika je šteta što Ljermontov nije dopisao „Kneginju Ligovsku“ – ko zna kako bi se tamo raspleo siže. S druge strane, može se pretpostaviti i zašto je odustao. U romanu se oseća prejak uticaj Gogoljevih peterburških priča, a tu je i izvesna pripovedačka monotonija (uz svu izoštrenost stila). Međutim, on je brzo prerastao vreme učenja – brže nego što se pisao roman, i najvažnije – tema mu je očigledno bila tesna.

„Strasti nisu ništa drugo nego ideje u prvom svom razvitku. One pripadaju mladosti srca i budala je onaj koji misli da se njima uzbuđuje celog života; mnoge mirne reke počinju šumnim vodopadima, a nijedna ne juri i ne peni se do samog mora. Ali taj mir često je znak velike, iako skrivene snage; punoća i dubina osećanja i misli ne dopuštaju besne zanose…“

Ljermontov je tu snagu u sebi već osećao. „Reke koje počinju kao burni potoci“ – to je tipično kavkasko opažanje. Da li ga je rat naterao da tako brzo odraste? Doduše, novi roman još više duguje „mladosti srca“. Ako zaboravimo sve što nam je sad poznato o „Junaku našeg doba“ i osmotrimo ga bistrim čitateljskim pogledom – o čemu taj roman govori? Šta formira karakter njegovog junaka? Strah od ženidbe i uverenje da je lična sreća nemoguća! Pa šta biste hteli, autoru je samo dvadeset šest godina… Nije nimalo slučajno što je Pečorinov lik tako prirastao za srca omladine. Učitelji im utuvljuju da je Pečorin suvišni čovek, da on izražava krizu plemićke psihologije, a on je tako privlačan, duša prema njemu stremi tako nezadrživo! Bled … gord … pametniji od svih… Kako se odupreti osećanju da si Pečorin – ti?!

PEČORIN SE PRETVARA „Da, takva je bila moja sudbina od najranijeg detinjstva. Svi su na mom licu čitali znake ružnih osobina; one u stvari nisu postojale, ali kako su ih svi pretpostavljali, naposletku su se i začele u meni. Bio sam skroman, a optužiše me da sam kukav; tako postadoh zakopčan. Bio sam osetljiv na dobro i na zlo; niko me nije mazio, svi su me vređali, te postadoh zlopamtilo. Bio sam sumoran, a druga deca vesela i brbljiva; smatrao sam da sam bolji od njih, a oni su me ponižavali, te tako postadoh zavidljiv. Bio sam spreman da volim ceo svet; niko me nije razumeo i tako naučih da mrzim… A onda mi je dušu obuzelo očajanje, ali ne očajanje koje leči metak iz pištolja, nego ono ledeno, nemoćno očajanje koje se prikriva ljubaznošću i dobrodušnim osmehom.“

Pa to je idealan pubertetski manifest! Doduše, kao što primećuje Lav Pirogov, gornjem pasusu prethodi važna napomena: „Zamislih se na trenutak, pa zatim rekoh, pretvarajući se da sam duboko ganut…“ – ali ko na to obraća pažnju? Pečorin se „pretvara“, on to govori da bi obmanuo kneginjicu Meri. On zna na šta su osetljive šiparice. I Ljermontov takođe zna – zbog čega bi inače svom romanu dao tako publicistički, direktno reklamerski naslov?

Autor u predgovoru otvoreno upozorava: ova igra nije baš poštena, „portret heroja sastavljen je od rđavih sklonosti“. I šta se dešava? Devojčice nervozno grizu usnice, a dečaci se mršte, stiskaju rukohvate drvenih sablji i pištolja. Nešto slično dešavalo se i sa komedijama Čehova, nad kojima je publika elegično ridala umesto da se smeje. Čehov je u njima ismevao svoju publiku, a publici nikako nije išlo u glavu da se može smejati ne samo nad nekim drugim (slugom, Jevrejinom, pijanicom, trgovcem, Amerikancima, krvavim režimom) nego i nad samim sobom. Smejati se samom sebi – to nije nimalo smešno. To što izaziva smeh kad se primeni na druge, kad se primeni na sebe – ispada veoma dirljivo.

S jedne strane, „Junak našeg doba“ – to kao da je korak nazad na poznatoj nam skali „klasicizam–romantizam–realizam“, čak i u poređenju sa „Kneginjom Ligovskom“. Tamo se ispituju crte socijalno-životne drame, a ovde je na sceni potpuno romantičarska egzotika i suprotstavljanje romantičnog heroja sredini, kao po receptu. S druge strane, romantični junak ipak treba da bude pozitivan, da bude žrtva okolnosti, a ovde je sve obrnuto: nije žrtva nego dželat, i to ne obični, koji ljude kažnjava zbog nekog nedela, nego zbog toga što ne odgovaraju njegovim estetskim nazorima, a sve to iz dosade. Osnovna stvar izvrnuta je naopačke. Ispada nekakav postromantizam.

Znamenita Pečorinova sentenca: „Stupio sam u taj život pošto sam ga već misleno preživeo i bilo mi je dosadno i odvratno kao kad čitate lošu kopiju neke odavno poznate knjige“ – to nije ništa drugo nego naopačke izvrnuta izreka stuba romantizma Novalisa: „Svet postoji da bi ušao u knjigu.“ Tokom narednih dvesta godina gomile humanista to prežvakavaju i ovako i onako (od Hajdegerovog „Jezik je kuća bića“, do Lakanovog „Nesvesno je strukturirano kao jezik“). „Svet kao tekst!“ Kakva sreća! A Pečorin ih sve posmatra kao … pa dobro, shvatate.

NIJE TO RUSKA HRABROST, DRUGOVI A postoji još jedna zanimljiva izreka: „Svaka epoha ima svoj postmodernizam.“ Kažu da to i nije pojava istorijska nego strukturna – „faza zasićenosti sistema“ (takvo stanje sistema, kad njegova efektivnost prestaje da raste ili čak opada nezavisno od investicija u nju.) U tom smislu je roman Ljermontova – postmodernistički. „Rimejk“, „aluzija“, „dozivanje“. Istina, sa izvesnim „prirastom smisla“ (što u savremenom postmodernizmu uopšte nije obavezno): Puškin je ocrtao lik, a Ljermontov ga je razjasnio. „Eto zašto smo mi takvi“.

Uostalom, Ljermontov od Puškina nije „preradio“ samo ime junaka, nego i temu – odvratnost prema braku i nevericu u mogućnost lične sreće. Kao što kaže Pirogov, siže „Evgenija Onjegina“ – to je u stvari bajka o lisici i rodi. Ide otprilike ovako. Dolazi Tatjana kod Onjegina, a on će njoj:

Net, я ne sozdan dlя blaženstva, emu čužda duša moя,

naprasnы vaši soveršenstva, ih vovse nedostoin я.

Pa dobro, život ide dalje. Sad dolazi Onjegin kod Tatjane:

Я dumal: volьnostь i pokoй – zamena sčastью, bože moй!

Kak я ošibsя, kak nakazan…

Pred vami v mukah zamiratь, blednetь i gasnutь – vot blaženstvo.

Shodno tome, Pečorin kaže: „Ma kako voleo neku ženu, ako s njene strane samo osetim da treba da se oženim njome – zbogom ljubavi! Moje se srce pretvara u kamen, i ništa ga ponovo ne zagreja… Spreman sam na sve žrtve, sem te: dvadeset puta ću staviti na kocku svoj život, čak i čast … ali svoju slobodu ne dam.“ I dalje: „Zašto mi je ona tako draga? Šta imam od nje? Šta hoću od sebe? Šta očekujem od budućnosti? Pravo da kažem – ništa.“

„Svet kao tekst“ – tako govori onaj koji, kako mu se čini, gospodari tekstom. A to znači, preko njega i svetom. Taj čovek sagledava „strukturu“ sveta, a kad njome ovlada, može da gospodari i ljudima i pojavama. Upravo to i radi Pečorin: on vidi svu jednostavnu strukturu ljudske psihologije (ako povučeš za jednu tanku nit – dobićeš ovakav rezultat; povučeš za drugu – onakav). On može da natera ljude da rade ono što je njemu ugodno. Kad bi bio kabinetski teoretičar, „čovek teksta“, on bi se ponosio takvom sposobnošću: gle, teorija dejstvuje na praksu! Ali on je čovek praktičan, i njemu je strašno dosadno da predskazuje rezultate. U stvari, Pečorinu nedostaje upravo neposlušnost sveta njegovoj volji. On je u toj „strukturi“ centralna figura, on je tvorac okolnosti – i on iskušava usamljenost tvorca. Za njega je živeti isto što i igrati šah sa samim sobom. Njegov život je zastao u „fazi zasićenosti“: nezavisno od „investicija u sistem“ (jednu kneginjicu naterati da se u njega zaljubi, drugu oteti i tako dalje) interes se samo smanjuje. Nema intrige, nema elementa nepredskazivosti. Nema čuda. Ne, nije to ruska hrabrost, drugovi.              

[/restrict]