Humanitarni uranijumi i priključenija

Napokon je počelo formiranje Koordinacionog tela i nacionalne laboratorije za naučno istraživanje posledica NATO bombardovanja, kako bi se konačno utvrdile uzročno-posledične veze ove agresije i naglog porasta malignih bolesti, na šta upozoravaju mnogi eminentni stručnjaci kod nas i u svetu

Trebalo je da prođe skoro dve decenije pa da se u Srbiji sa mrtve tačke pokrene inicijativa naučnika i stručnjaka iz različitih oblasti kako bi se konačno utvrdile sve činjenice o posledicama NATO agresije.

 

PODSEĆANJE NA AGRESIJU Do sada se sve svodilo na to da se svake godine, u martu, Srbija podseti zločinačkog NATO bombardovanja iz 1999. godine kada je, bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, 19 najrazvijenijih zemalja sveta, pod okriljem NATO-a, brutalno bombardovalo SR Jugoslaviju, bolje reći „neposlušnu“ Srbiju, 78 dana. Za vazdušne udare angažovano je 1.100 aviona, uz ostalu prateću tehniku. Prvi put u istoriji ratnih sukoba rat se vodio samo iz vazduha… Šteta prouzrokovana bombardovanjem procenjena je na sumu između 30 i 100 milijardi dolara, poginulo je oko 3.000 ljudi, povređeno blizu 10.000, a više stotina hiljada je izbeglo iz svojih domova. Ratna šteta naneta Beogradu procenjena je na milijardu dolara.

URANIJUM I PROPAGANDA Upotrebljeno je više od 30.000 projektila s osiromašenim uranijumom, ukupno oko 15 tona u Srbiji. Fizičari su izračunali da je to dovoljno za konstrukciju blizu 170 replika nuklearne bombe koja je bačena na Hirošimu i koja je sadržala 35 kilograma uranijuma 235. 

NATO je, u početku, čak negirao da je koristio projektile sa osiromašenim uranijumom, da bi to kasnije priznao, ali istovremeno i demantovao da su njihova punjenja opasna po zdravlje ljudi i životnu okolinu. NATO propaganda je uspevala, naročito kroz zapadne mejnstrim medije, da podatke i tvrdnje o pogubnosti osiromašenog uranijuma omalovaži ili jednostavno ukloni iz fokusa javnosti. U tome je često imao i ovde pomagače i bukače koji bi na svaki pomen tragičnih posledica korišćenja ovog oružja pokušavali da te tvrdnje obesmisle i prikažu kao teoriju zavere.

Najžešća i najbezočnija u tome je direktorka Centra za evroatlanske studije Jelena Milić, čiji je svaki nastup obeležen logorejičnim izlivom praznih fraza i parola. Najnoviji njen ispad bio je u TV duelu na „Hepi TV“ sa jednom od vodećih aktivistkinja za formiranje Koordinacionog tela za utvrđivanje posledica bombardovanja SRJ Danicom Grujičić, načelnicom Klinike za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije. Pored omalovažavanja i vređanja ugledne lekarke i profesorke, Milićeva je, bez pardona, izjavila da je rak bolest starih osoba, izbegavajući da odgovori na voditeljkinu primedbu o velikom porastu raka kod dece, ili – zašto je trebalo zbog Kosova i Metohije bombardovati hemijska postrojenja u Subotici?  

Ruku podruku sa Milićkom ide i Zoran Radovanović, epidemiolog i predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, jedan od najglasnijih zagovornika stava da „u Srbiji nema povećanog obolevanja od raka“, te da ga „osiromašeni uranijum ne izaziva“. On smatra da su oni koji „štetne efekte osiromašenog uranijuma preuveličavaju do besmisla“ zapravo „neznalice i prevaranti“.

[restrict]

UKIDANJE TABUA Da su posledice bombardovanja osiromašenim uranijumom godinama bile tabu tema, potvrdio je i ovogodišnji skup uoči godišnjice bombardovanja u Institutu za međunarodnu politiku i privredu, u organizaciji Evroazijskog bezbednosnog foruma. Učesnici su, između ostalog, ukazali na neophodnost definisanja jedinstvene državne politike u cilju praćenje posledica agresije, pre svega na životnu sredinu i po zdravlje ljudi.

Vlada Srbije je prvi put prošle jeseni podržala inicijativu istaknutih pojedinaca da se formira koordinaciono telo koje bi se time bavilo, da bi ministar zaštite životne sredine Goran Trivan upravo najavio je da će Koordinaciono telo i nacionalna laboratorija za naučno istraživanje posledica NATO bombardovanja biti formirani u narednih mesec dana.

Kako je ministar pojasnio, to ne podrazumeva formiranje nove naučne ustanove, već koordinaciju svih državnih laboratorija koje su sposobne da sprovedu potrebna istraživanja.

„Neće biti dovoljno da samo mi budemo sigurni šta se dogodilo 1999. godine, već da celom svetu pokažemo do kakvih smo zaključaka došli. Dugujemo i našoj i svetskoj javnosti objašnjenje šta se dogodilo i koje su potencijalne posledice“, rekao je tim povodom ministar Trivan.

Po ko zna koji put je istaknuto i da se ne radi samo o posledicama upotrebe osiromašenog uranijuma, jer su tokom NATO agresije bombardovana i hemijska i petrohemijska postrojenja, fabrike raketnog goriva i brojni drugi objekti gde je bilo mnogo kancerogenog materijala, čije štetne čestice su mogle preko atmosfere da se prenesu i u okolne zemlje, poput Grčke, Bugarske, Rumunije… Sredinom juna 1999. godine naučnici iz Grčke objavili su rezultate prema kojima je u tom regionu, svaki put kada bi naišao vetar iz pravca Kosova, bila zabeležena radijacija povišena za najmanje četvrtinu. Sličnim istraživanjima bavili su se i naučnici iz Bugarske, koji su došli do podatka da je nad njihovom zemljom zabeležena povišena radijacija od osam odsto, a nad SRJ čak i do 30 odsto. Upravo zato je neposredno posle agresije Grčka učestvovala u remedijaciji određenih lokacija u Srbiji koje su gađane tokom bombardovanja.

Ubrzo posle ministra Trivana i predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković izjavila je da je predala u skupštinsku proceduru Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine na zdravlje građana i uticaj na životnu sredinu, sa posebnim osvrtom na posledice izazvane upotrebom projektila sa osiromašenim uranijumom.

Predsednica parlamenta je rekla da je predviđeno da u radu komisije (na čijem čelu bi trebalo da bude predsednik Odbora za zdravlje i porodicu Darko Laketić) učestvuju i naučne i stručne ustanove i sve osobe koje mogu da pomognu radu komisije.

 

NATO ČINJENICE Ovim povodom hitro je reagovao i NATO štab izjavom da je Komitet NATO-a na osnovu nezavisnih dokaza došao do zaključka da upotreba osiromašenog uranijuma tokom sukoba na Kosovu nije uzrok trajnih zdravstvenih rizika. „Osiromašeni uranijum je veoma gust metal, zbog čega ga neke zemlje koriste za izradu oklopa ili municije. NATO se veoma ozbiljno bavi pitanjima zdravlja i životnog okruženja. Zbog toga je NATO formirao komitet za osiromašeni uranijum 2001. godine. Komitet je forum za razmenu informacija o mogućim rizicima po zdravlje ljudi povezanim sa osiromašenim uranijumom“, navodi NATO.

I još tvrdi i da je program UN za životnu sredinu u svom izveštaju iz 2001. godine zaključio da lokacije sa osiromašenim uranijumom nisu značajne o pitanju rizika po zdravlje ljudi. „To su naučne činjenice“, dodaju iz NATO-a.

 

BALKANSKI SINDROM Teško da će neko ozbiljno shvatiti ovo NATO saopštenje, naročito posle najave ministra Trivana da će Srbija u svojim istraživanjima koristiti i iskustva okolnih zemalja kao što je Italija. „Činjenica da su italijanski vojnici, koji su boravili na Kosmetu, imali maligna oboljenja i da su tužili svoju državu i dobili je na sudu, govori da smo na pravom putu“, rekao je Trivan.

Početkom februara ove godine italijanska parlamentarna komisija donela je zaključak da je osiromašeni uranijum NATO bombi uzrok obolevanju od kancera italijanskih vojnika koji su bili deo snaga KFOR-a na Kosovu i Metohiji 1999. godine.

Pored zvanične odluke ove komisije, tokom proteklih godina bilo je i pojedinačnih sudskih odluka u korist oštećenih oko istog pitanja.

Tokom proteklih petnaestak godina više od 300 italijanskih vojnika koji su služili na Kosovu 1999. umrlo je od raka, nakon izlaganja dejstvu osiromašenog uranijuma, a blizu 4.000 njih je teško bolesno. Italijanski mediji inače pojavu masovnog obolevanja od raka među ratnim veteranima nazivaju „balkanskim sindromom“. Italijanski generali tvrde da italijanski vojnici koji su posle NATO bombardovanja bili raspoređeni na Kosovu nisu bili posebno obučeni niti su imali potrebnu opremu za zaštitu, za razliku od američkih. Naime, kada su vojnici NATO-a dolazili na KiM, dobili su knjižicu kako da se ponašaju u zonama koje su gađane projektilima sa osiromašenim uranijumom. Italijanski vojnici tu brošuru nisu dobili.

KANTEOV IZVEŠTAJ Inače, o izveštaju UN na koji se pozivaju NATO i njegovi lobisti u Beogradu najbolje govori slučaj Senegalca Bakarija Kantea, šefa prve misije UNEP-a (Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu) o ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije. Njegov tekst UN nikad nisu objavile, ali su njegovi delovi procurili u javnost zahvaljujući američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi.

On je uspeo da dobije Kanteov izveštaj od svog izvora u UNEP-u i 17. juna 1999. objavi njegove delove u ženevskom dnevniku „Kurije“ pod naslovom „Skriven alarmantni izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije: Otrovi koje UN neće da vide“. Parsons je kasnije za nezavisne „Vesti“ svedočio o tome kako su u kancelarijama Ujedinjenih nacija, u atmosferi unutrašnjeg razdora, cenzurisani i „frizirani“ izveštaji o zdravstvenim posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom na Balkanu.

Maja 1999, posle 12 dana boravka u još bombardovanoj SR Jugoslaviji gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema UN, Bakari Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijsko-hemijskih kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom. Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombardovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja, leukemije, biće povećan broj spontanih pobačaja i deformiteta novorođenčadi.

Bakari Kante u izveštaju piše da su, zbog bombardovanja, prirodu u SR Jugoslaviji zagadile otrovne supstance među kojima su najopasniji polihlorobifenili (PCB), visokokancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti. U izveštaju se naglašava da je jedan litar polihlorobifenila dovoljan da se zagadi milijarde litara vode. PCB se nalazi u električnim transformatorskim stanicama i u brojnim naftnim rafinerijama koje su bile meta NATO-a. Dodaje se da je bombardovanje i mnogih fabrika u kojima su upotrebljavani teški metali izazvalo, između ostalog, i širenje kadmijuma i metilizovane žive (najotrovniji oblik žive). Reč je o metalima koji ostaju otrovni čak i ako se raznesu na prostoru od više hiljada kilometara.

U osmom poglavlju cenzurisanog izveštaja Bakarija Kantea govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom. „Prema raspoloživim podacima snage NATO-a upotrebile su municiju sa osiromašenim uranijumom gađajući vojne i civilne ciljeve. Upotrebljena je municija kalibra 30 milimetara. Ispaljivana je uglavnom iz aviona tipa A-10, kao i krstarećih raketa tomahavk.“

Kante dalje navodi: „Prilikom upotrebe (eksplozije) oružja sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid (U308 i UO2) kao i, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radijum i radon. Oksidne čestice su širine između 0,5 i 5 mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenost od više stotina kilometara. Pošto u regionu Jugoslavije najčešće duvaju severnozapadni vetrovi, to praktično znači da zagađenje ide od Jugoslavije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Bosni ili ka Albaniji, BJR Makedoniji i Grčkoj.“

Robert Parsons dalje kaže da mu je jedan neposredno upućeni diplomatski izvor preneo da je u julu 1999. jedna grupa švajcarskih naučnika došla do još dramatičnijih zaključaka o posledicama OU na Balkanu. Njihovo istraživanje bilo je deo aktivnosti diplomatske grupe FOCUS koju su činili Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka. „Pošto je Švajcarska pokrivala sve troškove, ostali članovi grupe su morali da ćute“, napominje Parsons.

„Dogodilo se nešto neobično – o izveštaju misije UNEP-a niko nije govorio. Čim je predat, izveštaj je klasifikovan u UN i sklonjen od javnosti i verovatno završio u sedištu UNEP-a u Najrobiju. Nijedna humanitarna organizacija u Ženevi nije bila u toku događaja, pa čak ni zaposleni u sedištu UNEP-a u Ženevi“, tvrdio je Parsons za „Vesti“.

 

BALKANSKA RADNA GRUPA UNEP je zatim u jesen 1999. godine osnovao Balkansku radnu grupu – BTF (Balkans Task Force) čiji je zadatak bio da izradi „definitivni izveštaj“ o ekološkim posledicama bombardovanja. Na čelo ove grupe imenovan je Peka Havisto, bivši finski ministar ekologije. Robert Parsons kaže da su i u slučaju ovog drugog izveštaja radile cenzorske makaze. Prvobitnoj verziji izveštaja BTF-a, u završnom poglavlju dugom 72 stranice, „odsečeno“ je 70 stranica.

Upravo je Balkanska radna grupa u okviru UNEP-a 16. februara 2001. uzbunila svetsku javnost objavivši da je na Kosovo bačen „prljavi“ uranijum. Tada je saopšteno da je analiza 340 uzoraka tla i vode pokazala prisustvo transuranijumskih elemenata kao U-236 i tragove plutonijuma i fisionog procesa. Prisustvo plutonijuma potvrdile su dve laboratorije – Švedski institut za radiološku zaštitu i švajcarska laboratorija AC-Speiz.

Kada su iz američke baze Avijano, stacionirane na tlu Italije, poletele smrtonosne eskadrile sejući po Srbiji kasetne bombe, radioaktivni uranijum, razna sredstva hemijskog i biološkog rata, i kada je postalo jasno da su civili i civilna infrastruktura glavni cilj ovog napada, buđenje iz opijenosti vrednostima zapadnih demokratija predstavljalo je dramu za sebe. Mnoge iluzije raspršile su se kao mehurić od sapunice, da bi njihovo mesto zauzela drama, nastala zbog nesaglasja između blistave fasade zapadnih demokratija i zverske prakse njenih protagonista. Koju je potrebno razotkriti do kraja, možda baš počev od utvrđivanja zdravstvenih i ekoloških posledica NATO agresije na našu zemlju… 

[/restrict]