ULOGA IZRAELA U PRIPREMI RATA SAD I RUSIJE

Brojni analitičari veruju da lobisti Izraela kontrolišu vladu SAD i čine sve da dođe do velikog rata sa rivalskim zemljama, posebno onim koje su javno protiv cionističke države. Situacija u kojoj se nalazimo veoma podseća na onu pred izbijanje Prvog svetskog rata i pre američke invazije na Irak

Francuska je tokom prve nedelje aprila 2018. godine intenzivirala svoje učešće u sirijskom sukobu poslavši specijalne snage u grad Manbidž, na severu sirijske provincije Alep, u neposrednoj blizini linije fronta sa turskom armijom. Odluku o slanju vojnog kontingenta u Siriju Emanuel Makron doneo je posle telefonskog razgovora sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, a radi podrške Kurdima. Ova akcija SAD na zaštiti teritorija koje su zauzeli Kurdi uklapa se u novu američku strategiju „zadržavanja Irana i zaštite Izraela“. Američki ekstremisti spremni su da gurnu u haos i samu Tursku ako se projekat sirijskog Kurdistana ne ostvari.

Zvanično saopštenje Jelisejske palate je da je cilj francuske operacije „uspostavljanje dijaloga između ’Sirijskih demokratskih snaga’ i Turske“. No turski predsednik je ovaj potez Francuske ocenio kao „podršku terorizmu“. O tome šta se zaista događa u provinciji Alepo izvestio je portal „Debka fajl“, povezan sa vojnom obaveštajnom službom Izraela. Prema podacima Izraelaca, SAD u ovom delu Sirije, uključujući marince, imaju oko 300 ljudi, a francuska vojska ima zadatak da zadržava napredak turske armije koja se priprema da zauzme Manbidž. Osim toga, francuska vojska će služiti i kao kopnena podrška korpusu američke pešadije, dislocirane u novoj bazi u Dadati, omanjem selu što se nalazi osam kilometara od reke Sadžur, koja se koristi kao nova linije odbrane SAD. Takođe, Francuzi će sarađivati sa američkim ratnim vazduhoplovstvom. Pored ovoga, Vašington je pozvao Iračane da pošalju svoju Petu diviziju u provinciju Sindžar i zauzmu pozicije na sirijskoj granici kako bi sprečili prodor turske armije u Irak iz Sirije.

[restrict]

NA PUTU DO VELIKOG IZRAELA Događaji poslednjih nedelja ukazuju na opasnu tendenciju: SAD i Rusija ubrzanim koracima jure ka početku (Trećeg svetskog) rata. Analitičari prave istorijske paralele nekadašnjih protivrečja između Velike Britanije i Nemačke koja su dovela do Prvog svetskog rata, iako danas znamo da su obe države gurnute u njega preko složene mreže stranih alijansi i organizacija, navodi nemački istoričar Erik Cojse. Sa ovom ocenom je saglasan i pukovnik Lorens Vilkerson, koji je bio glavni pomoćnik državnog sekretara SAD Kolina Pauela i koji je bio protiv napada njegove države na Irak. Kao argumente za svoje tvrdnje on navodi da je glavni potpaljivač rat(ov)a Izrael, koji to čini ne samo na Bliskom istoku (čak imenuje za vodećeg u ovom poslu Benjamina Netanijahua). Izrael to radi iz vlastitih interesa, tj. da bi se proširio, a cilj mu je prisajedinjenje Jordana, kako bi time potvrdio biblijska proročanstva.

Prema pukovniku Vilkersonu, lobisti Izraela kontrolišu vladu SAD i čine sve da dođe do velikog rata zemalja neistomišljenika, posebno onih koje su javno protiv cionističke države. Pri tome, Jevreji, gdegod da žive, uopšte ne razmatraju mogućnost da bi u nekom momentu ostatak sveta mogao da se dogovori „o prestanku postojanja države Izrael“. Jevreji žele da vide „Veliki Izrael“ koji bi se proširio na teritorije danas u sastavu arapskih država, što pravdaju starim biblijskim proročanstvima. Upravo zbog ovih motiva Izrael napada Liban, pri čemu to nečasno delo predstavlja potrebom da se uništi „teroristički Hezbolah“. Zbog raspirivanja većeg rata sa Hezbolahom, Izrael je i dozvolio (nedavno) formiranje američke vojne baze na svojoj teritoriji, dok će, preko medija koje kontroliše u SAD, Amerikancima biti plasirana priča „o potrebi zaštite strateškog partnera Izraela od terorističkih hordi“, a potom će se američki vojnici uputiti u rat („radi preventivne zaštite cionista“).

Naravno, Iran neće ostati po strani, jer aktuelno rukovodstvo ove države odlično shvata da ako sada ne zaustavi izraelsko-američki napad, rakete će poleteti ka njemu. Konflikt sa Iranom je samo pitanje vremena. Onda sledi sukob s Rusijom, a to već nije rat sa Hezbolahom.

 

SUKOB ELITA Da bi se ovakav scenario izbegao, pukovnik Vilkerson smatra da treba prinuditi Iran i Saudijsku Arabiju da sednu za pregovarački sto kako bi rešili međusobne probleme, izolujući Izrael. Šanse ima, jer kako se u diplomatskim krugovima misli, ovo nije verski sukob već sukob klanova, što drugim rečima znači da nije sukob naroda već elita. U tom kontekstu, Amerikanci su žrtve savezničke porodice Sauda i elite Izraela, koje guraju SAD u ratove na Bliskom istoku.

U ovom kontekstu se postavlja i pitanje šta će Saudijskoj Arabiji toliko oružja (koje stalno kupuje u SAD, Velikoj Britaniji itd.)? Odgovor glasi: radi vođenja rata sa Iranom, a vrlo verovatno i sa Turskom. Pukovnik dalje tvrdi da Bliski istok, pre ili kasnije, čekaju veliki potresi.

Sada je situacija kao pred Prvi svetski rat i pred napad SAD na Irak. Da podsetimo, ovaj napad SAD su učinile u interesu Izraela kako bi se izazvala nestabilnost i stvorile mogućnosti za sprovođenje Arapskog proleća, kao i stvaranje tzv. Islamske države.

Da je đavo odneo šalu i da Izrael planira dalju eskalaciju rata svedoči i slučaj Skripalj – njime je stvorena histerija kojom se Tramp gura u rat sa Rusijom i njenim saveznicima, a u svemu ima mesto i Saudijska Arabija. Profit od novog rata uzeo bi Izrael, koji planira da učesnike sukoba sa Bliskog istoka podeli i uspostavi svoju diktaturu, a kakva je ona može se videti u Gazi i na Zapadnoj obali. Ali to je samo deo izraelskih težnji. Cilj je da pokrenu izbeglice i usmere ih ka južnom delu Rusije (zajedno sa teroristima).

Ukoliko se Bliski istok nađe pod upravom Izraela, onda će se cionistička država približiti granicama Rusije, a to znači i napad od strane NATO-a, SAD i Izraela. Nema sumnje da Putin razume ovu situaciju i zato pokušava da to spreči, privlačeći na svoju stranu Tursku, Siriju, Iran, Kinu i u određenoj meri i države Severne Afrike. Ukoliko jezičak na vagi pretegne na „Putinov tas“, odnosno ukoliko nastane pomenuta koalicija, onda Izrael nema perspektivu, jer sve bliskoistočne države znaju ko je glavni podstrekač problema u regionu i želeće da se od njega za sva vremena spasu. Drugim rečima, u okviru takvog razvoja događaja došao bi i kraj postojanja Izraela. Zbog toga Vilkerson predlaže da se SAD udalje od Izraela i njegovih neumerenih ambicija.

SVRHA SLUČAJA SKRIPALJ U Evropi je zanimljivo razmišljanje francuskog generala Dominika Delavarda koje prenosi francuski portal ASAF. Naime, general Delavarda analizira slučaj Skripalj da bi ukazao da je povezan sa geopolitikom, odnosno interesima Izraela. Delavarda ističe tri činjenice: koje argumente upotrebljavaju mediji i političari kada optužju Rusiju, da li je Rusija zaista kriva, i ako nije, šta je motiv napada?

Podsetimo, 4. marta 2018. godine 66-godišnji Sergej Skripalj, bivši pukovnik vojnoobaveštajne službe i njegova ćerka, prema britanskoj verziji, nađeni su u nesvesnom stanju u blizini trgovačkog centra u Solsberiju. Inače, Skripalj je 1995. uhapšen kao dvostruki agent koji je radio za britansku službu, a 2004. osuđen je u Rusiji na 13 godina zatvora zbog izdaje. Godine 2010. dobio je azil u Velikoj Britaniji posle razmene uhapšenih agenata. Britanski izvori su saopštili da je Skripalj otrovan gasom „Novičok“. Ispostavilo se da je formula za proizvođenje ovog gasa javno objavljena i da ga je mogao proizvesti bilo ko. S druge strane, organizacija za zabranu hemijskog oružja (OZHO), u svom saopštenju iz 2013. godine koje je pripremio naučni komitet u čijem sastavu su bili naučnici iz SAD, Velike Britanije, Francuske, Rusije i Nemačke, zaključila je da nema verodostojnih informacija da u Rusiji postoji „Novičok“. Godine 2016. doktor Robin Blek u radu objavljenom u časopisu „Kraljevsko društvo hemičara“ pisao je da nema dokaza o postojanju ovog gasa, a njegov sastav je nepoznat. No britanski političari i mediji su ipak optužili Rusiju za trovanje Skripalja, pri čemu su odbili da dostave rezultate istrage nezavisnim strukturama Ujedinjenih nacija i Rusiji, koja je ponudila svoju pomoć. Zašto je bila potrebna ovakva tajanstvenost?

Takođe, izbor mete (Skripalja) je prilično loš. Jer zašto bi neka država naredila likvidaciju bivšeg špijuna koga je razmenila i koji već izvesno vreme ne predstavlja nikakvu pretnju po nacionalnu bezbednost? General Delavarda, dakle, odbacuje odgovornost i umešanst Rusije u slučaj Skripalj. Međutim, s obzirom na antirusku histeriju zapadnih medija i političara, moguće je zaključiti – „da je javno mnjenje Zapada postalo objektom manipualcije“ kako bi se „uvele dosad neviđene sankcije, izavao sukob i možda rat“.

Zato je pravo pitanje, navodi general Delavarda, koja država je mogla da naruči napad na Skripalja, jer je nezadovoljna geopolitikom Rusije? General sumnja najpre na Izrael. Naime, snažan savez Rusije, Sirije, Irana i Hezbolaha odavno razdražuje Izrael. Dovoljno je pogledati izraelske novine da bi se uverili u ovu tvrdnju. Upravo blagodareći ovoj alijansi, Rusiji je pošlo za rukom da spreči američko-izraelski plan o podeli Sirije, kao prve države Bliskog istoka koju je trebalo razdrobiti. Mnogobrojne posete Netanijahua Putinu sa ciljem da ga ubedi da mu prepusti Siriju i Iran ostali su bez efekta. Zbog toga se prešlo na druge načine pritiska na ruskog predsednika.

Zahvaljujući moćnoj i bogatoj dijaspori, a takođe i brojnim „uspavanim agentima“, Izrael ima veliki uticaj na ceo svet, ali najviše na SAD, Veliku Britaniju i Francusku. U ovim državama Izrael kontroliše najuticajnije medije, spoljnu politiku, pa u neku ruku i predsednike. Izrael je čak finansirao izbor nekih šefova država, odnosno medijski podržao, dok izraelska tajna služba Mosad u ovim zemljama radi bez problema. Zbog toga general ne isključuje Izrael kao podstrekača afere Skripalj.

Nezadovoljne Rusijom su i Sjedinjene Države, a imaju i dosta dobre mogućnosti za nanošenje udara po ovoj zemlji. U svim geopolitičkim pitanjima aktivna i veoma uspešna politika šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova matira i goni u slepu ulicu američku diplomatiju, iako se ona sve više koristi oružanim silama. No uspesi blokova BRIKS-ODKB, na čelu sa Kinom i Rusijom, toliko su očigledni i bolni za Vašington da ih je uneo na spisak država koje su glavna pretnja nacionalnoj bezbednosti (Nacionalna strategija SAD 2018. godine).

Ipak, „udarac u srce“ SAD, Rusija je nanela savezom sa Iranom i Turskom, čime ova država definitivno gubi kontrolu nad Bliskim istokom i ne samo to. Ovaj savez sada direktno preti 51. državi SAD – Izraelu. U diplomatskim krugovima odavno nije tajna da spoljnu politiku SAD i CIA u potpunosti kontroliše Američko-izraelski komitet za javne poslove. Interes Vašingtona je da spreči zbližavanje Rusije sa svojim glavnim vazalom – Evropskom unijom. Dakle, SAD bez ikakve dileme mogu biti uključene u spisak osumnjičenih.

Treća država osumnjičena da želi da uvuče svet u rat sa Rusijom je „Kvarni Albion“, kojim se imenovala politika Velike Britanije u Francuskoj tokom revolucije i Rusiji i pre i tokom revolucije. Britanija ima dosta motiva da udari po Rusiji, ali je prisutna i varijanta da je u ovom slučaju London samo iznajmio svoje službe Izraelu i SAD. Ne treba zaboraviti da jevrejska država u Londonu ima snažne veze i uticaj u britanskim političkim krugovima i medijima. Takođe, treba podsetiti da u Velikoj Britaniji živi, treća po broju, jevrejska dijaspora (prva je u SAD, druga u Francuskoj), a kao saveznik SAD, ova država nikad nije mogla da ne učini usluge Vašingtonu i Tel Avivu. Zato general Delavarda zaključuje: „Britanski trag, koji je delovao bilo u svom ili interesima treće države, ne može u potpunosti biti isključen.“

Kakve mogu biti posledice ove političko-informativne farse, pita se general Delavarda?

Putin je iz ovog slučaja izašao još jači, jer će se narod ujedinjavati oko snažnog lidera (kakav je bez sumnje ruski predsednik). Druga posledica je da će se na Zapadu pojačati rusofobija, neophodna da bi se održavale ratna psihoza i propaganda. Treće, nove sankcije neće mnogo naneti štete Rusiji, jer je već razvila saradnju sa državama koje imaju poverenje u nju, a takvih je, na žalost Zapada i Izraela, sve više. Četvrto, Evropska unija je i ovaj put pucala sama sebi u noge, izgubivši u potpunosti ili delimično pozicije u državi ogromnih mogućnosti, ali i u javnom mnjenju ne samo ostatka sveta.               

Jevrejski procvat u ognju arapskih revolucija

Olga Četverikova je od 2013. godine upozoravala da je Izrael država koja je zainteresovana za destabilizaciju svog okruženja (muslimanskih država) i raspaljivanje rata u Siriji. Izrael planira „Jevrejski procvat u ognju arapskih revolucija“, što je ostalo bez adekvatnog odgovora iz više razloga. Izrael je zatvoreno društvo za ostatak planete, jer svet zatvara oči i ne želi da vidi šta ova država radi, dok Tel Aviv, navodi Četverikova, stvara „’Veliki Izrael’ u senci američke geopolitike“.

Plan je napravljen pre tri decenije, a počeo se primenjivati 2006. godine kada je tadašnji američki državni sekretar Kondoliza Rajs uvela pojam „Novi Bliski istok“, označivši start projekta promene granica u ovom regionu, od Libana do Sirije, Iraka, Irana i Avganistana, preko strategije „konstruktivnog haosa“. Te 2006. godine američki časopis „Armd forsis džurnal“ objavljuje mapu „Novog Bliskog istoka“, koju je nacrtao pukovnik Ralf Piters, a koja je već cirkulisala u NATO štabovima, vladama zapadnih država, elitama sa ciljem pripreme javnog mnjenja za predstojeće promene na Bliskom istoku.

Godine 2011 ideolog „hipercionizma“, rabin Avraam Šmulevič ocenio je Arapsko proleće kao „blago za Izrael“, dodavši: „Muslimanski svet utapa se u stanje haosa i to će biti dobro za Jevreje. Haos – to je dobro vreme da se situacija stavi pod kontrolu i uključi u jevrejski civilizacijski sistem. Trenutno se odvija borba za to ko će biti duhovni lider čovečanstva – Rim (Zapad) ili Izrael… Sada mi moramo uzeti potpunu kontrolu u svoje ruke…“

Govoreći o spoljnopolitičkim ciljevima Izraela, Šmulevič je naglasio da postoji potreba da se zauzmu „prirodne granice na Nilu i Eufratu, utvrđene Torom“. Posle ovoga nastupa druga faza – širenje izraelske hegemonije na ceo region Bliskog istoka.

Šmučevič se ne može shvatiti kao marginalni ekstremista, navodi Olga Četverikova, jer je on svoje ideje izložio još 1982. godine, u nacrtu plana koji je poznat kao „Plan Inona“. Ovaj plan je usmeren na ostvarenje regionalne dominacije Izraela putem destabilizacije i „balkanizacije“, tj. drobljenja susednih arapskih država. „Plan Inona“ je faktički unet u projekat „Novi Bliski istok“, koji su izložili Kondoliza Rajs i pukovnik Ralf Piters.

Reč je o planu „Strategija Izraela 1980-ih godina“, urađenim od strane Odeda Inona, izraelskog novinara, koji je radio u Ministarstvu spoljnih poslova Izraela i koji je objavljen u februaru 1982. u časopisu „Kivunim“ (Putevi), čiji je izdavač Informativno odeljenje Svetske cionističke organizacije. Iste godine Asocijacija Arapsko-američkog univerziteta objavila je njegov prevod, koji je uradio i opremio komentarima poznati izraelski publicista Izrael Šahak. Oktobra 2013. članak Šahaka objavljen je na sajtu „Global riserč“ koji vodi Majkl Čosudovski.

Čosudovski je u svom predgovoru članku napisao da stvaranje „Velikog Izraela“ predstavlja ugaoni kamen pokreta cionista, koji je trenutno otelotvoren u vladi Netanijahua (frakcija partije Likud), a takođe i među uticajnim oficirima i intelektualcima Izraela.

[/restrict]