Senka srpskog mača

Prošlonedeljna vojna vežba pokazala je da Srbija ozbiljno razmišlja i vojno da zaštiti svoje sugrađane na KiM ukoliko budu ugroženi od šiptarskih borbenih snaga, bez obzira na njihove mentore i savetnike

Samo tri dana posle haosa u Kosovskoj Mitrovici i ponižavajućeg hapšenja direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića od strane pripadnika interventne jedinice prištinske policije „Rosu“, Vojska Srbije održala je vežbu „Sadejstvo 2018“. Taktičku vežbu sa bojevim gađanjem na poligonu Pasuljanske livade izveli su Četvrta brigada Kopnene vojske, vazduhoplovna brigada i Specijalna brigada. U svakoj drugoj prilici bila bi to rutinska vežba, ali ova to nije, jer njen značaj, i po pokazanom i po onome šta je poručeno uoči nje, prevazilazi sve dosadašnje vežbe srpskih oružanih snaga.

ODGOVOR NA POBUNU Na Pasuljanskim livadama demonstrirana je protivpobunjenička akcija po zamišljenom scenariju u kojoj grupa pobunjenika pokušava da otcepi deo državne teritorije. U tom pokušaju njima se suprotstavljaju državne vojne snage, a tom prilikom upotrebljavaju se i različite vrste vojnog naoružanja, uključujući i helikoptere i avione.

Pod budnim okom predsednika Aleksandra Vučića i stranih diplomata Vojska Srbije pokazala je mišiće, pucanjem iz bojeve municije u simuliranom napadu na položaje pobunjenika na poligonu Pasuljanske livade, izvestila je agencija „Rojters“ o vežbi „Sadejstvo 2018“. Britanska agencija navodi i da je Srbija kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, ali i jedna od malobrojnih država Balkana koja nije članica NATO-a, krajnje nepopularnog, kako ističe, među Srbima od NATO bombardovanja 1999. godine.

[restrict]

„BLJESAK“ I „OLUJA“ Posle drskog čina u Kosovskoj Mitrovici, kada su pored kidnapovanja i maltretiranja jednog visokog državnog funkcionera Srbije, na sever pokrajine ušle šiptarske specijalne snage uprkos sporazumima i obećanjima, pre svega NATO-a koji se i brine za mir u južnoj pokrajini, upućen je niz ohrabrujućih poruka srpskih zvaničnika, među kojima se naročito isticala ona da „nećemo dozvoliti novu Oluju!“.

Povodom ovih događaja predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, naime, izjavio: „Nekoliko puta sam rekao – moje reči nisu šala, da svoje reči držim, posebno kada su ozbiljne i odgovorne. Rekao sam, nikada više neću dozvoliti da se Srbima dogode ’Oluja’ i ’Bljesak’, jer imaćemo traume i ožiljke narednih stotinu godina posle teških poraza koje smo doživeli, ćutanja i činjenice da smo se pravili gluvi i slepi kada su nam se najteže tragedije našeg naroda dešavale. Neće biti više ’Oluje’, neće više biti ’Bljeska’.“ Potom je i direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić saopštio: „Na Kosovu i Metohiji niko nikada neće moći da ponovi ’Bljesak’ i ’Oluju’, i to se odnosi na Srbe sa severa KiM kao i na Srbe u enklavama.“

Iste poruke uputili su i resorni ministri koji bi, u datim okolnostima, morali da ova obećanja sprovedu u delo. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović poručio je da su „Kosovo i Metohija deo naše zemlje i Albanci će morati sa tim da se pomire, a mi imamo pravo da zaštitimo svoj narod na ovaj ili onaj način. Srbija neće dozvoliti novu ’Oluju’, neće dozvoliti pogrom i progon svog naroda sa Kosova i Metohije“. Konačno, i ministar odbrane Aleksandar Vulin, uz opasku da će Tači „puzati pred Vojskom Srbije“, dodaje da je „važno da poručimo svakome – nema ponavljanja martovskog pogroma, neće biti novog ’Bljeska’ i ’Oluje’“.

OBNOVA I UNIŠTENJE Upravo izvedena vojna vežba trebalo bi da pokaže kako ovo nisu prazne reči, već opomena albanskoj, ali i široj regionalnoj javnosti. Za to su se postarala upotrebljena sredstva. Između ostalog, u vežbi su učestvovali tenkovi, borbena vozila pešadije M-80A, samohodne haubice, tenk za izvlačenje i tenk nosač mosta, višecevni bacači raketa, minobacači, jurišni avioni „orao“, kao i helikopteri „HN-42M gama“ i helikopter Mi-8, „hameri“, bespilotna letelica „orbiter“…

Karakter naoružanja jedne zemlje govori mnogo rečitije o njenim geopolitičkim prioritetima od bilo koje izjave političara,  a da se tome i te kako ozbiljno prilazi govori i opaska predsednika Vučića da su se na poligonu mogla videti i oružja i oruđa koja su već bila na stokovima za uništenje, a koja su izvučena i obnovljena, i dobro rade. Rekao je da je to vojna oprema koja je bila predviđena za uništavanje u Smederevskoj Palanci, „jer je neko obećao da ćemo to da uništimo“.

Ovim rečima Vučić je samo podsetio na otpisivanje upotrebljive vojne tehnike kao dela reforme sistema odbrane. Tvrdnje o viškovima našeg naoružanja potekle su, naravno, od NATO-a, i na rešavanju tog „problema“ radilo se u kontinuitetu od 2000. godine. Zar smo zaboravili kako su NATO stručnjaci bili „zaprepašćeni“ količinom tenkova T-84, T-72 i T-55 koje imamo, ali i istovremeno zadovoljni što će nam „pomoći“ da se rešimo „balasta“. Za njih je bilo „neshvatljivo“ da jedna „mala“ balkanska državica u 21. veku raspolaže sa oko 1.100 tenkova, preko 850 oklopnih borbenih vozila, više od 3.750 artiljerijskih oruđa velikog kalibra, 155 aviona, 53 helikoptera… Isticali su da to nije potrebno, da će nas Alijansa „partnerski“ štititi, da je došlo vreme mira i prijateljskih regionalnih i globalnih odnosa, da je u prvom planu diplomatija…

A onda su tadašnji ministri odbrana, posebno Prvoslav Davinić, preuzimajući reformsku štafetu od svog prethodnika, potonjeg „vrhovnog komandanta“ u dva mandata Borisa Tadića, uspeli da se „izbore“, eto, da ipak „sačuvamo“ 200 i još koji komad tenkova M-84, a da se preostalih oko 800 komada (T-55), jednostavno, rešimo tako što ćemo ih proglasiti viškom.

Tada su sačinjeni beskrajni spiskovi „neperspektivne“ vojne imovine na kojima su se, pored kasarni, zemljišta i objekata, našli i mnogobrojni  tenkovi, haubice, topovi, vozila, rakete… Posebno velika šteta naneta je artiljeriji i oklopnim jedinicama, budući da je više od 500 haubica i tenkova, umesto u remontnim zavodima, završilo na tržištu i u topionicama čelika. Odlukom tadašnjeg vojnog vrha vojska je ostala bez tenkova T-55, a otpisano je i više desetina topova i drugih ubojitih sredstava. Početkom dvehiljaditih godina, uz velike troškove, uništeno je oko 1.000 komada protivavionskih raketa „strela 2M“, koje se koriste u mnogim stranim armijama. Stradali su i protivavionski topovi – „prage“, od kojih je spasen samo manji deo koji je teškom mukom vraćen u jedinice.

NULTO STANJE Važno je naglasiti da je za svako borbeno sredstvo koje je prodato prema tzv. viđenom stanju, kupac uglavnom zahtevao da se ista sređuju u domaćim kapacitetima namenske industrije i remontnim zavodima, ali i u pojedinim privatnim kompanijama, prema standardima „velikog“, odnosno „generalnog remonta“. To je podrazumevalo dovođenje svakog komada navedene tehnike u „nulto stanje“, a to znači, u stanje kao da je tek proizveden. Praktično, kupac je dobijao potpuno novi tenk, transporter, haubicu, top…

Cena tog obimnog posla kretala se po komadu oruđa u rasponu od 30 do 60 odsto od kupoprodajne vrednosti. Što znači, ako je tenk kupljen za 20.000 dolara, maksimalno ulaganje je moglo da bude još 12.000, i za cenu ne veću od 32.000 dolara, kupac je nabavljao potpuno novo sredstvo, sa sve laserskim i ostalim uređajima. Za topljenje u Železari u Smederevu cena je bila po „kilogramu“ tenka, transportera, haubice…

T-55 A vojni eksperti odavno tvrde da je, recimo, tenk T-55, kada je remontovan i redovno održavan, sa laserskim spravama i nišanima, neprevaziđeno oklopno sredstvo, naročito u odbrambenim operacijama u slučaju oružane agresije na zemlju. Stručnjaci bi rekli da možda nije adekvatan za masovne tenkovske bitke u napadnim operacijama (mada je za neke i to diskutabilno) ali je, u svakom slučaju, reč o izuzetnoj oklopnoj tehnici koja, kada se štiti pešadijom, zatim iz vazduha i odgovarajućim inžinjerijskim obezbeđenjem, agresoru zadaje teške muke, a vlastitom narodu obezbeđuje miran san. I resursi su mu skoro za trećinu duži od modernijeg sabrata pod nazivom M-84.

Mnogo rečitiji od teorije je primer Iraka koji se, posle pobede protiv ISIL-a, u okviru planova razvoja svojih oklopnih i mehanizovanih sredstava, sprema da, pored nabavke ruskih tenkova T-90 kao okosnice oklopnih snaga, tenkove T-55, umesto da rashoduje, opsežno modernizuje dodavanjem modularnog reaktivnog oklopa koji će se nabaviti na evropskom tržištu. Da su ovi tenkovi pogodni za modifikaciju pokazali su Izraelci, čija vojska je izvršila modernizaciju više stotina egipatskih i sirijskih tenkova T-54 i T-55, zarobljenih tokom arapsko-izraelskih ratova.

Oni koji su ratovali na Kosmetu setiće se da je upravo naš tenk T-55 iz 15. oklopne brigade Prištinskog korpusa, u okolini Podujeva, tokom primopredaje „položaja“ prema Vojno-tehničkom sporazumu, izvlačio iz blatnjave oranice zaglavljeni britanski „savršeni“ tenk „čelendžer“. Naravno, po molbi njihovih komandira. I jedan i drugi su se nalazili u istom blatu, ali se onaj naš (potonji „višak“) prosto igrao u toj kaljuzi, dok je onaj sa obala Temze bio nepomičan.

Čak ni veliki proizvođači ratne tehnike ne „beže“ od modernizacije postojećeg vremešnog naoružanja. Tako je Ministarstvo odbrane Ruske Federacije prihvatilo program modernizacije samohodnih artiljerijskih sistema 2S7 „Pion“, koji se u naoružanju nalazi još od sedamdesetih godina prošlog veka. Zahvaljujući svojim izvanrednim balističkim karakteristikama, uz modernizaciju ovo oruđe bi duplo povećalo svoj operativni domet (na daljine i do 100 kilometara).

SARADNJA S RUSIJOM Dakle, u trenutku kada američki general Kertis Skaparoti, komandant NATO snaga u Evropi, svedočeći pred Odborom američkog Senata za oružane snage o „jačanju ruskog uticaja na Balkanu“, naglašava da je Srbija najveći problem i opasnost po Balkan, suštinski su značajni za verodostojnost i održivost srpske politike procesi modernizacije i opremanja srpske vojske, koja treba da bude dovoljno snažna kao odvraćajući faktor, da malo ko može i da razmišlja o tome da bi napao Srbiju, a da za to ne bi platio veoma visoku cenu.

Beograd se otud, povodom nemilih događaja u Kosovskoj Mitrovici, okrenuo Istoku, obavljajući konsultantske razgovore s Moskvom, Minskom i Ankarom. Posle telefonskog razgovora Vučića i predsednika Rusije usledilo je zajedničko saopštenje u kojem je poručeno da Vladimir Putin osudio „provokativne akcije“ prištinskih vlasti u Kosovskoj Mitrovici i da je svestan pritisaka zapadnih zemalja na Srbiju. Putin je poručio da je Srbija ključni partner Rusije na Balkanu, ali i u Evropi i da će Moskva podržavati Srbiju i njenu borbu za očuvanje nezavisnosti i teritorijalnog integriteta i reagovati na vreme. Neki mediji su čak najavili da je predsednik Belorusije Lukašenko obećao Srbiji raketni sistem S-300, poručujući srpskom kolegi: „Znam sa čim se suočavate, zajedno ćemo to rešiti.“

Ponovo se na svetlo dana izvlače pregovori predsednika Vladimira Putina i Aleksandra Vučića o isporukama savremenog naoružanja Srbiji, za koje je srpski predsednik rekao da je bez presedana, odnosno da takve saradnje decenijama nije bilo. Upućeni će reći da se ne radi o decenijama, već da ovakve saradnje u vojnotehničkoj sferi nikada nije bilo. Čak ni između SSSR i Jugoslavije.

Jedan ruski ekspert navodi da se ovakve razmere isporuke ruske vojne tehnike i oružja na Balkan mogu uporediti samo sa onime što se događalo u drugoj polovini 19. veka i pred Prvi svetski rat. U oktobru je Srbija od Rusije na poklon dobila šest migova 29, a besplatno će dobiti i 30 tenkova T-72 i 30 borbeno-izviđačkih oklopnih vozila BRDM-2. Vojni stručnjaci dve zemlje vode pregovore i o raketnim sistemima Buk-M1 i Buk-M2, a takođe i o zenitnom raketno-topovskom sistemu Tunguska.

U Moskvi trenutno boravi ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin, kao učesnik sedme Moskovske konferencije o međunarodnoj bezbednosti, gde je sa svojim kolegom Sergejem Šojguom započeo razgovore o nabavci četiri Mi-17 transportna i četiri Mi-35 borbena helikoptera, koji su poznati kao „ubice tenkova“. Kako pišu „Večernje novosti“, ugovarani su i detalji isporuke tenkova T-72 i borbenih oklopnih vozila, kao i modernizacija migova 29.

Posle sastanka sa Šojguom Vulin je naveo da Srbija s Rusijom i Belorusijom razmatra nabavku dodatnih lovaca Mig-29. „Naravno, razgovaramo i o pitanju dodatnih aviona, ne samo s Rusijom već i s Republikom Belorusijom“, rekao je Vulin.

Samo mesec i nešto dana ranije, takođe prilikom Vulinove posete Moskvi, kada je na poziv ministra odbrane Sergeja Šojgua bio gost na svečanostima povodom sto godina od formiranja Crvene armije i Dana branilaca otadžbine, vojni vrh Ruske Federacije odobrio je donaciju Ministarstvu odbrane Srbije u iznosu od dva miliona evra, namenjenog školovanju naših vazduhoplovaca, budućih pilota aviona Mig-29.

ODLUČNI ODGOVOR Takvo „zveckanje oružjem“ ne izaziva podozrenje samo kod vodećih članica NATO-a već i onih u okruženju. Bivši šef bugarske obaveštajne agencije, general Kirčo Kirov kazao je da Rusija vojno pomaže Srbiji koja postaje ozbiljan faktor u regiji, dok je hrvatska vlada jednoglasno odlučila da ta zemlja kupi izraelske vojne avione F-16, a agencije su kao povod ove kupovine navele „odgovor na rusko naoružavanje susedne Srbije“.

Nekako u isto vreme isplivao je u javnost i poverljivi dopis koji su NATO stratezi uputili najvažnijim političarima u zemljama članicama pakta, u kojem se kaže da specijalno obučene jedinice Vojske Srbije mogu u roku 48 sati da zauzmu sever Kosova, ali i druge većinski srpske sredine u pokrajini.

„Informer“, koji tvrdi da je imao uvid u dokument, piše da NATO eksperti u tajnom izveštaju navode da Srbija ima detaljno razrađen plan delovanja u slučaju eventualnog pokušaja Albanaca da nasilno preuzmu kontrolu nad severom. Taj plan se, navodno, zove „Odlučni odgovor“ i predviđa da Vojska Srbije u brzoj operaciji tipa „blickrig“ u roku od najviše nekoliko sati zauzme sever pokrajine i tenkovima i oklopnim borbenim vozilima izađe na Ibar, odnosno na most koji deli severnu od južne Kosovske Mitrovice.

„Dalji tok akcije Vojske Srbije zavisio bi od procene ugroženosti srpskog stanovništva u južnom delu Kosova. Srpski oficiri procenjuju da bi njihovoj vojsci, uz neznatne gubitke, trebalo najviše 48 sati da pod kontrolu stave sve sredine u kojima žive Srbi. I naša je procena da bi se to desilo. KFOR danas nema dovoljno resursa da spreči ovakvu eventualnu ofanzivu“, navodi se u dopisu koji je dostavljen jednoj zapadnoj ambasadi u Beogradu.

U izveštaju se posebno naglašava da bi Srbija, uz vojnu i diplomatsku pomoć Rusije, mogla i dugoročno da zadrži novostečene pozicije na Kosovu.

„U tom slučaju, nastala bi nova realnost na terenu, koju ne bi bilo nimalo lako promeniti. Srbiju ne bismo mogli otvoreno i frontalno da napadnemo kao 1999. godine, a veliko je pitanje koliko bi bio efikasan i delotvoran otpor Albanaca na Kosovu. Tako bismo došli u poziciju u kojoj bi Srbija nametala uslove i bila u prilici da ponovo otvori pitanje statusa Kosova“, navodi se u ovoj NATO proceni.

Beogradski komentatori su otišli i korak dalje, tvrdeći da Vojska Srbije može da zauzme sever Kosova i za 60 minuta, ukoliko postoji politička volja i odluka.

Možda sve ovo samo predstavlja „pumpanje“ ovdašnje javnosti, ali jedno je sigurno. Trebalo je da prođe skoro dvadeset godina pa da se Srbija uveri u nedovoljnu snagu onoga što stoji na papiru, svih rezolucija, pregovora i dogovora, od rezolucije UN 1244 pa do nametnutog Briselskog sporazuma. A još se filozof Tomas Hobs, povodom zamisli ser Edvarda Kuka o vladavini zakona, iščuđavao kako to mogu da vladaju hartija i mastilo bez mačeva ljudskih. Zapad odavno zna da to nije moguće, a sada, izgleda, i mi to ponovo otkrivamo. Srpski „mač“ se više ne može omalovažavati i zanemarivati.  

[restrict]