Melanholično putovanje stihovima

Kao i svaka putopisna književnost, i ova poezija bitno računa na različite kulturne, imagološke i istorijske opozicije, razvijene na osi tamo-ovde, koja se apstrahuje u severno-južno, varvarsko-antičko, ali ne i u moje (odnosno naše) i njihovo

“Oči, gladne na putu“, stih iz pesme „E.“ iz prvog ciklusa zbirke Dolina Plistos, ovenčane Nagradom „Meša Selimović“ za 2017. godinu, mogao bi biti i metafora lirskog subjekta ove putopisne poezije. Kroz ove pesme, taj subjekat sa kojim čitaocu nije teško da se poistoveti (što je i eksplicitna namera pesnika, iskazana različitim prilikama) sve sagledava kao čudo – predmete i predele posredovane kulturnim pamćenjem lirski individualizuje i predstavlja kao da ih (a znamo da to nije slučaj) prvi put vidi.

Kroz ovaj osnovni, gotovo optički postupak sproveden komunikativnim, a ipak melanholičnim jezikom, autor vodi čitaoca kulturnim prostorima omeđenim granicama ciklusa: klasična Grčka, prostor svakodnevnog obitavanja, Skadarsko jezero, Solun i njegovo vizantijsko nasleđe, Venecija, da bi se ovo putopisno pevanje završilo na putu za Rim, sasvim u skladu sa antičkom izrekom. Putovanje je nagovešteno uvodnom pesmom („Plutarh“) koja razotkriva njegovu kulturno-istorijsku podlogu izlučenu iz sasvim ličnog doživljaja čitanja jedne knjige: „Kako samo odjekuju grčka i latinska / imena, skupine konsonanata i glasovi / vojskovođa, kako pršti mladost sveta, / u mojoj već staroj krvi.“ Izvesni kontrast ovoj „staroj krvi“, kojom pesnik sebe pozicionira u savremeno, a zapravo pozno doba jedne civilizacije, daje figura ćerke, prisutnog a nenametljivog saputnika koji prilaže svoj pečat putovanju, da bi izronio kao njegov ključni segment u završnoj pesmi, kada se iskustvo puta rekapitulira u životnu (o)poruku: „Pa kad dođemo tamo, šta ćemo videti, / koje sada? Ali, naša je obaveza da idemo / dalje, da ispunjavamo dužnosti puta. / Gotovo sve je kako treba.“

[restrict]

Otkuda, onda, osećanje melanholije ako je sve „kako treba“? Da li je ono izvedeno iz civilizacijsko-biološke starosti „krvi“ ili postoji neki dublji razlog? Kao i svaka putopisna književnost, i ova poezija bitno računa na različite kulturne, imagološke i istorijske opozicije, razvijene na osi tamo-ovde, koja se apstrahuje u severno-južno, varvarsko-antičko, ali ne i u moje (odnosno naše) i njihovo. Ilićev lirski putopisac ne okleva da sebe imenuje varvarinom, poput drugih srpskih pesnika pre njega (spomenimo samo Jovana Hristića ili Ivana V. Lalića), ali ovo varvarstvo nije isključivo prostornog već pre vremenskog, preciznije kulturno-civilizacijskog tipa. Za razliku od ideologizovanog, odveć popularnog samoporicajućeg unižavanja svega ovdašnjeg, Ilićevo autovarvarstvo odnosi se na civilizacijsku savremenost kao proizvod dugog puta ka neautentičnosti (iako bi, verujemo, sam Dejan Ilić negodujući zastao kod ovog termina): „Stari su podizali gradove u zelenim dolinama, / mi ćemo ih preneti na brda i utvrditi / a posle, posle je stigla moderna pustinja, / s nama kao fatamorganama.“ U istom maniru, prolazeći kroz zemlju antičkih Megarana, lirski glas uočava kako predeo prestaje da bude živ, odnosno postaje predeo koji to nije transformacijom u industrijom zagađeni krajolik: „Industrijska zona, i počinje da smrdi, / hvata za gušu, nos, fabrike, rafinerije (…) povlačimo se u svoju kabinu, / u jedini preostali hram, u pokretu, / nakon smaka sveta, tačka, tačkica / u predelu koji to više nije.“ Znakovita je i prva pesma trećeg ciklusa, o Solunu. U njoj urbanitet kao da postaje predeo smrti, neželjeni prostor kroz koji treba što bezopasnije proći (otuda i kapelica postaje „jedini saobraćajni znak nade“): „Ponovo ulaz u veliki grad, ponovo osećaj da ste ovde već bili.“ Doživljaj već viđenog pokazuje da postoji nešto jezivo uniformno unutar obrisa megalopolisa, što izmiče kulturnoj dinamici koju putovanje generiše. Istovremeno, to savremeno uniformno pripada i vremenu i ličnom prostoru lirskih junaka ovog putopisa, time i njihovom vremenskom varvarstvu, te je ceo ciklus upitnog naslova „Kod kuće?“ toniran crnim bojama koje nagoveštavaju ništavilo. Putovanje, zato, za ovog lirskog nomada predstavlja potragu za spontano otkrivenim mikroprostorima koji bi mogli, i na trenutak i jesu, da budu dom, ali čija najveća vrednost je upravo u trenutačnosti tog doživljaja, saznanju da je ta radost poistovećivanja i otkrivanja samo privremena, kratka poput vaskršnjeg boravka u Solunu, sažetog u završnim stihovima pesme „Gornji grad“: „Ovde bih / i ja mogao živeti.“ U tim trenucima savršenog poklapanja sopstva i predela, trenucima lišenim svake vremenske dimenzije, melanholično osećanje sasvim iščezava i na njegovo mesto dolazi punoća iskustva. Tek tada, i samo na tim mestima, lirski putopisac može opravdano reći da „sve je kako treba“.

U međuvremenu, ostaju put i praznina, uz uverenje pohranjeno u iskustvo, da praznine na momente ne mora biti – drugim rečima, ostaje melanholija. Možda bi tek metafizički prostori, koje ova poezija efektno dotiče ali ne otvara, bezdomnog nomada mogli trajnije da udome. Ali navedimo još u odbranu nomadstva, ne bi li to bio i kraj putovanja, tako neophodnog za ovu poeziju?               

[/restrict]