Dimne zavese novog hladnog rata

Srljanje u prošlost s (mogućom) reprizom „već viđenog“: Iza očito uprogramiranih političko-špijunskih afera i rasplamsavanja „diplomatskog rata“ gotovo neviđenih razmera, neki naziru (za)dah novog hladnog rata, od čega Nemci, ne samo iz (egzistencijalno) ekonomskih razloga, posebno zaziru i otvoreno strahuju

Nije se dogodilo ono što se, očigledno, nije moglo (ili smelo) dogoditi: Nemačka, i Evropa, nisu uzele sopstvenu sudbinu u svoje ruke, posle izričite izjave Donalda Trampa da će se Sjedinjene Američke Države, dok bude na njihovom kormilu, okrenuti pre svega sebi, a manje brinuti o njihovim saveznicima (posebno kad je reč o njihovoj bezbednosti) i partnerima s ove strane Atlantika.

A dosta je onih koji su to očekivali. Ponadali su se da bi to „vraćanje Amerike sebi“ moglo Evropljanima, konačno, da pruži veći manevarski prostor u spoljnoj politici. Za oslobađanje od (pre)duge američke zavisnosti, političko „odrastanje“, izvesnu autonomiju i (bar u većem stepenu) osamostaljenje.

U tom kontekstu, i na taj način, (pro)čitana je i reska (po nekima neočekivana, i neočekivano hrabra) konstatacija nemačke kancelarke da Evropljani (pri čemu se prevashodno mislilo na Evropsku uniju), ostavši bez pouzdanog i čvrstog (američkog) oslonca, (od)sada moraju da se pouzdaju (samo) u sebe.

[restrict]

ZAPADNO GLAJHŠALTOVANJE Niti se Amerika (bar ne zasad i dosad) povukla iza debele vode, niti su se Evropljani politički (zasad, a sva je prilika neće ni tako brzo) „emancipovali“. Sve je ostalo po starom: i kad to naizgled čini evropska ruka, ispisuje se i dalje (izričito) „američki rukopis“. To biva drastično, i dramatično, očigledno upravo u „glajhšaltovanom“ kažnjavanju (sankcije), satanizovanju i optuživanju (trovanje u britanskom Solsberiju) Rusije.

Iako je rusofobija izvorno (zapadno)evropska (anglosaksonska), i starostavna (po švajcarskom publicisti Gi Metanu, i njegovoj najnovijoj knjizi na tu temu, traje, s promenljivim intenzitetom, najmanje hiljadu godina, „od Karla Velikog do ukrajinske krize“), ona je (trenutno) po britanskom scenariju i američkoj režiji dobila monstruozne razmere, uvlačeći (prinudno) u ponorni vrtlog i evropske zemlje koje to ne bi htele i kojima to nije (uopšte) u interesu. Ni trenutno ni (pogotovo)  dugoročno.

NEVIĐENA HAJKA Poslednji samit lidera Evropske unije u Briselu, koncem marta, koji se najviše bavio zapaljivom temom trovanja dvostrukog, rusko-britanskog, špijuna i njegove kćerke u Solsberiju, protekao je (po nemačkim medijima) veoma dramatično: jedni su zapaljivo tražili gotovo objavu rata, drugi nisu baš bili spremni i voljni da, po američko-britanskom diktatu, osude Moskvu bez priziva i dokaza. I uključe se u dosad neviđenu hajku na njene diplomate: ne pamti se kad je, istim povodom i istovremeno, iz toliko zemalja proterano toliko (oko sto pedeset) diplomata jedne zemlje, u ovom slučaju – Rusije!

I Nemačka je uskočila u to kolo. Čini se prilično nevoljno. Iako je kancelarka zajedno sa novim šefom diplomatije (Hajko Mas) požurila da se solidarno, i bezrezervno, stavi na britansku stranu (Merkelova se, u tom tonu, i izričitosti, oglasila saopštenjem uoči spomenutog samita lidera EU, zajednički „sročenim“ sa predsednicima Trampom i Makronom), gotovo simbolično nemačko učešće u proterivanju ruskih diplomata (samo četiri, s mogućnošću, sportski rečeno, „zamene“) govori o pragmatičnosti zvaničnog Berlina.

Još je, u tom kontekstu, govorljivija činjenica da je vlada, usred tako zapaljive atmosfere, i uprkos žestokom protivljenju Amerike i pojedinih evropskih zemalja (posebno baltičkih, te Poljske i Ukrajine) dala „zeleno svetlo“ za izgradnju „Severnog toka 2“: prevagnuli su ekonomski interesi najjače privrede Starog kontinenta i njene (moćne) industrije „žedne“ ruske nafte i gasa.

SUKOB POLITIČKIH I EKONOMSKIH INTERESA Politički principi se, u ovom slučaju, i upravo ovde, često sudaraju sa ekonomskim interesima. To određuje nemačku obazrivost u spoljnoj politici, pa i prema „prokazanim“ Rusima, što često izaziva podozrenja kod onih koji bi, po svaku cenu, frontalnu isključivost i radikalizaciju odnosa sa Moskvom. Najmoćnija evropska privreda se zahuktala i svako hlađenje „motora“ imalo bi teške posledice za izrazito izvozno orijentisanu ekonomiju.

A upravo zahvaljujući toj činjenici, izvoznoj ekspanziji, Nemci doživljavaju novo „privredno čudo“: privreda raste po stopi većoj od dva odsto (što je u odnosu na druge u evrozoni, ne računajući neke zemlje izvan nje, impresivno), nezaposlenost je spala ispod četiri odsto, budžetski viškovi su „teški“ blizu četrdeset milijardi evra, a suficit u trgovinskoj razmeni sa svetom iznosi čitavih 245 milijardi evra! 

O tim ekonomskim interesima govorio je, neuvijeno, i u kontekstu odnosa između Berlina i Moskve, na svečanosti povodom četvrt veka od osnivanja „Nemačko-ruskog foruma“, pred dve stotine uglednih zvanica (i u prisustvu ruskog ambasadora Sergeja Nečajeva) u berlinskom hotelu „Adlon“, dan po odlasku sa položaja šefa diplomatije, Zigmar Gabrijel. Apsolutno je neprihvatljivo, konstatovao je, da Berlin sledi naloge Vašingtona i raskida decenijsko energetsko partnerstvo s Rusijom kako bi Nemačka, i Evropa, kupovale (daleko) skuplji američki (tečni) gas.

PUTINOV (NEMAČKI) „PROPAGANDIST“ Ako su to nekako mogli i da „progutaju“ neki konzervativni političari i listovi,  nisu doskorašnjem ministru spoljnih poslova Gabrijelu oprostili njegovu izričitu ocenu da je upravo zahvaljujući ruskoj intervenciji u Siriji na pomolu okončanje višegodišnjeg građanskog rata i krvoprolića. Visokotiražni (i bulevarski) „Bild“ ga je promptno, zbog toga, i zbog opaske da je svako nedužan dok se sudski ili drukčije ne dokaže suprotno, i da to mora važiti i za Rusiju u aferi s trovanjem špijuna, optužio da je „Putinov propagandist“.       

Iza, očito uprogramiranih, političkih i špijunskih dimnih zavesa, i rasplamsavanja diplomatskog rata gotovo nepoznatih razmera, neki već naziru (za)dah (među njima i generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš) novog hladnog rata, od čega Nemci, ne samo iz već spomenuti ekonomskih razloga, posebno strahuju.

Otud i urgentno „dežurno pitanje“: dokle ovo, već opasno, usijavanje atmosfere i političkih strasti zaista može da ode i da li je vrag odneo šalu? U mnoštvu pesimista, zbog „zatezanja konopca“ do kidanja – odnosi između Zapada i Rusije su, zaista, spali na najniže grane – ima, među nemačkim političarima, i optimista. Jedan od njih, grof Aleksander Lambsdorf, poslanik u Evropskom parlamentu, veruje da će strasti početi da se smiruju s približavanjem svetskog fudbalskog prvenstva koje treba da se, sredinom juna, održi upravo u Rusiji.

UČINAK DOBROG OLIMPIJSKOG DUHA Možda je u tom uverenju, i nadi, Lambsdorf podstaknut učinkom „dobrog olimpijskog duha“ na Dalekom istoku: sa ivice (pretećeg) nuklearnog rata svet se, povodom nedavno održane zimske olimpijade u Južnoj Koreji, vratio isceliteljskoj diplomatiji. I to na spektakularan način, ne samo u odnosima između dve Koreje, Severne i Južne: u toku su intenzivne pripreme za susret američkog i severnokorejskog predsednika, Donalda Trampa i Kim Džong Una, koji su, koliko juče, držali prste na atomskom dugmetu.

Da li se u tom kontekstu, i mogućem hlađenju zapaljive atmosfere, može posmatrati i informacija ruskog „Interfaksa“, koju su u ponedeljak preneli svi nemački mediji: da je tokom (martovskog) telefonskog razgovora američkog predsednika sa ponovoizabranim ruskim predsednikom, Donald Tramp pozvao Vladimira Putina u Belu kuću?

Kad ovaj broj „Pečata“ bude na kioscima, mnoge toga bi, pa i u vezi s (nagoveštenim) Putinovim letom preko Atlantika, moglo da bude jasnije. Kao i u eksplozivnoj špijunskoj zavrzlami, koja i posle mesec dana od izbijanja afere ostaje problematična i misteriozna, bez pouzdanih informacija, dokaza i razjašnjenja.

TRINAEST RUSKIH PITANJA Tome bi, konačno, mogla da doprinese i ruska inicijativa koja insistira kod najodgovornijih ljudi u Organizaciji za zabranu hemijskog oružja da se stvari isteraju na čistac. Moskva je preko svog predstavnika u ovoj agenciji Aleksandra Šulgina, za sastanak Izvršnog komiteta ove nezavisne organizacije sa sedištem u Hagu a koja tesno sarađuje sa Ujedinjenim nacijama, podnela predlog s listom od trinaest („jednostavnih“) pitanja koja bi trebalo da doprinesu uspešnog okončanju istrage u Solsberiju. Na spisku tih pitanja su i ona koja Moskvu posebno interesuju: koje i kakve informacije je London pružio ekspertima koji vode istragu i o kojim (i čijim) ekspertima je reč.

Šulgin, inače, ne očekuje brza razjašnjenja. A ruski šef diplomatije Sergej Lavrov, nesklon (pre)jakim rečima, upozorio je početkom ove nedelje na činjenicu da su i u vremenima minulog hladnog rata postojala izvesna pravila, a da su povodom Solsberija, Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija demonstrirale nedopustivu neozbiljnost i pribegle „dečjim igrarijama“. Mediji su posebno naglasili opasku (veoma iskusnog) ruskog ministra spoljnih poslova da je upotreba otrova u slučaju Skripalj bila u interesu Londona, uz konstataciju da Lavrov to stanovište nije bliže i preciznije obrazložio.

DA LI SE SVE VRTI OKO FUDBALA A da ranije spomenuti nemački političar Lambsdorf nije baš bez ikakvog razloga i povoda doveo slučaj misterioznog trovanja u engleskom Solsberiju, i rasplet politički eksplozivne afere, sa predstojećim fudbalskim prvenstvom, govori na svoj način (da se zaista dosta toga „vrti oko fudbala“) i izjava portparolke ruskog ministarstva spoljnih poslova. Marija Zaharova je optužila direktno SAD i Veliku Britaniju: Vašington i London pokušavaju da Rusiji oduzmu svetsko prvenstvo, ne birajući sredstva.

Britanski mediji javljaju da, bar ne zasada, London nema nameru da zaista bojkotuje prvenstvo. Premijerka Tereza Mej je, istina, saopštila kako nijedan predstavnik vlade i kraljevske kuće neće posetiti Rusiju u vreme održavanja prvenstva, od 14. juna do 15. jula. Da li će to učiniti nemačka kancelarka, ili neko od vladinih zvaničnika, još nije poznato. Javnost je samo obaveštena da šef države Frank Valter Štajnmajer nema u planu skoru posetu Moskvi.

Jedno je, međutim, sigurno: u Berlinu, ako se stvari dodatno ne dramatizuju, i otmu kontroli, niko ne razmišlja o bojkotu fudbalskog prvenstva. Predsednik odbora za spoljnu politiku u Bundestagu Norbert Retgen (iz stranke Angele Merkel) je izričit: protiv je političkog bojkota svetskog prvenstva u fudbalu. Takođe izričit je i novi ministar unutrašnjih poslova, nadležan i za sport, lider bavarske Hrišćansko socijalne unije Horst Zehofer: političke probleme mora rešavati politika, a ne sport.

Bivši predsednik Nemačke Joahim Gauk zastupao je, očigledno, drukčije stanovište: nije otišao na svečano otvaranje olimpijskih igara u Sočiju 2014. Učinio je to, navodno, u znak protesta zbog ruske politike u Ukrajini, ali je u pozadini svega bila, po svemu sudeći, lična povređenost i surevnjivost: Putin ga je otvoreno ignorisao, sastajao se sa kancelarkom, nikad s njim…       

[/restrict]