Димне завесе новог хладног рата

Срљање у прошлост с (могућом) репризом „већ виђеног“: Иза очито упрограмираних политичко-шпијунских афера и распламсавања „дипломатског рата“ готово невиђених размера, неки назиру (за)дах новог хладног рата, од чега Немци, не само из (егзистенцијално) економских разлога, посебно зазиру и отворено страхују

Није се догодило оно што се, очигледно, није могло (или смело) догодити: Немачка, и Европа, нису узеле сопствену судбину у своје руке, после изричите изјаве Доналда Трампа да ће се Сједињене Америчке Државе, док буде на њиховом кормилу, окренути пре свега себи, а мање бринути о њиховим савезницима (посебно кад је реч о њиховој безбедности) и партнерима с ове стране Атлантика.

А доста је оних који су то очекивали. Понадали су се да би то „враћање Америке себи“ могло Европљанима, коначно, да пружи већи маневарски простор у спољној политици. За ослобађање од (пре)дуге америчке зависности, политичко „одрастање“, извесну аутономију и (бар у већем степену) осамостаљење.

У том контексту, и на тај начин, (про)читана је и реска (по некима неочекивана, и неочекивано храбра) констатација немачке канцеларке да Европљани (при чему се превасходно мислило на Европску унију), оставши без поузданог и чврстог (америчког) ослонца, (од)сада морају да се поуздају (само) у себе.

[restrict]

ЗАПАДНО ГЛАЈХШАЛТОВАЊЕ Нити се Америка (бар не засад и досад) повукла иза дебеле воде, нити су се Европљани политички (засад, а сва је прилика неће ни тако брзо) „еманциповали“. Све је остало по старом: и кад то наизглед чини европска рука, исписује се и даље (изричито) „амерички рукопис“. То бива драстично, и драматично, очигледно управо у „глајхшалтованом“ кажњавању (санкције), сатанизовању и оптуживању (тровање у британском Солсберију) Русије.

Иако је русофобија изворно (западно)европска (англосаксонска), и староставна (по швајцарском публицисти Ги Метану, и његовој најновијој књизи на ту тему, траје, с променљивим интензитетом, најмање хиљаду година, „од Карла Великог до украјинске кризе“), она је (тренутно) по британском сценарију и америчкој режији добила монструозне размере, увлачећи (принудно) у понорни вртлог и европске земље које то не би хтеле и којима то није (уопште) у интересу. Ни тренутно ни (поготово)  дугорочно.

НЕВИЂЕНА ХАЈКА Последњи самит лидера Европске уније у Бриселу, концем марта, који се највише бавио запаљивом темом тровања двоструког, руско-британског, шпијуна и његове кћерке у Солсберију, протекао је (по немачким медијима) веома драматично: једни су запаљиво тражили готово објаву рата, други нису баш били спремни и вољни да, по америчко-британском диктату, осуде Москву без призива и доказа. И укључе се у досад невиђену хајку на њене дипломате: не памти се кад је, истим поводом и истовремено, из толико земаља протерано толико (око сто педесет) дипломата једне земље, у овом случају – Русије!

И Немачка је ускочила у то коло. Чини се прилично невољно. Иако је канцеларка заједно са новим шефом дипломатије (Хајко Мас) пожурила да се солидарно, и безрезервно, стави на британску страну (Меркелова се, у том тону, и изричитости, огласила саопштењем уочи споменутог самита лидера ЕУ, заједнички „сроченим“ са председницима Трампом и Макроном), готово симболично немачко учешће у протеривању руских дипломата (само четири, с могућношћу, спортски речено, „замене“) говори о прагматичности званичног Берлина.

Још је, у том контексту, говорљивија чињеница да је влада, усред тако запаљиве атмосфере, и упркос жестоком противљењу Америке и појединих европских земаља (посебно балтичких, те Пољске и Украјине) дала „зелено светло“ за изградњу „Северног тока 2“: превагнули су економски интереси најјаче привреде Старог континента и њене (моћне) индустрије „жедне“ руске нафте и гаса.

СУКОБ ПОЛИТИЧКИХ И ЕКОНОМСКИХ ИНТЕРЕСА Политички принципи се, у овом случају, и управо овде, често сударају са економским интересима. То одређује немачку обазривост у спољној политици, па и према „проказаним“ Русима, што често изазива подозрења код оних који би, по сваку цену, фронталну искључивост и радикализацију односа са Москвом. Најмоћнија европска привреда се захуктала и свако хлађење „мотора“ имало би тешке последице за изразито извозно оријентисану економију.

А управо захваљујући тој чињеници, извозној експанзији, Немци доживљавају ново „привредно чудо“: привреда расте по стопи већој од два одсто (што је у односу на друге у еврозони, не рачунајући неке земље изван ње, импресивно), незапосленост је спала испод четири одсто, буџетски вишкови су „тешки“ близу четрдесет милијарди евра, а суфицит у трговинској размени са светом износи читавих 245 милијарди евра! 

О тим економским интересима говорио је, неувијено, и у контексту односа између Берлина и Москве, на свечаности поводом четврт века од оснивања „Немачко-руског форума“, пред две стотине угледних званица (и у присуству руског амбасадора Сергеја Нечајева) у берлинском хотелу „Адлон“, дан по одласку са положаја шефа дипломатије, Зигмар Габријел. Апсолутно је неприхватљиво, констатовао је, да Берлин следи налоге Вашингтона и раскида деценијско енергетско партнерство с Русијом како би Немачка, и Европа, куповале (далеко) скупљи амерички (течни) гас.

ПУТИНОВ (НЕМАЧКИ) „ПРОПАГАНДИСТ“ Ако су то некако могли и да „прогутају“ неки конзервативни политичари и листови,  нису доскорашњем министру спољних послова Габријелу опростили његову изричиту оцену да је управо захваљујући руској интервенцији у Сирији на помолу окончање вишегодишњег грађанског рата и крвопролића. Високотиражни (и булеварски) „Билд“ га је промптно, због тога, и због опаске да је свако недужан док се судски или друкчије не докаже супротно, и да то мора важити и за Русију у афери с тровањем шпијуна, оптужио да је „Путинов пропагандист“.       

Иза, очито упрограмираних, политичких и шпијунских димних завеса, и распламсавања дипломатског рата готово непознатих размера, неки већ назиру (за)дах (међу њима и генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутереш) новог хладног рата, од чега Немци, не само из већ споменути економских разлога, посебно страхују.

Отуд и ургентно „дежурно питање“: докле ово, већ опасно, усијавање атмосфере и политичких страсти заиста може да оде и да ли је враг однео шалу? У мноштву песимиста, због „затезања конопца“ до кидања – односи између Запада и Русије су, заиста, спали на најниже гране – има, међу немачким политичарима, и оптимиста. Један од њих, гроф Александер Ламбсдорф, посланик у Европском парламенту, верује да ће страсти почети да се смирују с приближавањем светског фудбалског првенства које треба да се, средином јуна, одржи управо у Русији.

УЧИНАК ДОБРОГ ОЛИМПИЈСКОГ ДУХА Можда је у том уверењу, и нади, Ламбсдорф подстакнут учинком „доброг олимпијског духа“ на Далеком истоку: са ивице (претећег) нуклеарног рата свет се, поводом недавно одржане зимске олимпијаде у Јужној Кореји, вратио исцелитељској дипломатији. И то на спектакуларан начин, не само у односима између две Кореје, Северне и Јужне: у току су интензивне припреме за сусрет америчког и севернокорејског председника, Доналда Трампа и Ким Џонг Уна, који су, колико јуче, држали прсте на атомском дугмету.

Да ли се у том контексту, и могућем хлађењу запаљиве атмосфере, може посматрати и информација руског „Интерфакса“, коју су у понедељак пренели сви немачки медији: да је током (мартовског) телефонског разговора америчког председника са поновоизабраним руским председником, Доналд Трамп позвао Владимира Путина у Белу кућу?

Кад овај број „Печата“ буде на киосцима, многе тога би, па и у вези с (наговештеним) Путиновим летом преко Атлантика, могло да буде јасније. Као и у експлозивној шпијунској заврзлами, која и после месец дана од избијања афере остаје проблематична и мистериозна, без поузданих информација, доказа и разјашњења.

ТРИНАЕСТ РУСКИХ ПИТАЊА Томе би, коначно, могла да допринесе и руска иницијатива која инсистира код најодговорнијих људи у Организацији за забрану хемијског оружја да се ствари истерају на чистац. Москва је преко свог представника у овој агенцији Александра Шулгина, за састанак Извршног комитета ове независне организације са седиштем у Хагу а која тесно сарађује са Уједињеним нацијама, поднела предлог с листом од тринаест („једноставних“) питања која би требало да допринесу успешног окончању истраге у Солсберију. На списку тих питања су и она која Москву посебно интересују: које и какве информације је Лондон пружио експертима који воде истрагу и о којим (и чијим) експертима је реч.

Шулгин, иначе, не очекује брза разјашњења. А руски шеф дипломатије Сергеј Лавров, несклон (пре)јаким речима, упозорио је почетком ове недеље на чињеницу да су и у временима минулог хладног рата постојала извесна правила, а да су поводом Солсберија, Сједињене Америчке Државе и Велика Британија демонстрирале недопустиву неозбиљност и прибегле „дечјим играријама“. Медији су посебно нагласили опаску (веома искусног) руског министра спољних послова да је употреба отрова у случају Скрипаљ била у интересу Лондона, уз констатацију да Лавров то становиште није ближе и прецизније образложио.

ДА ЛИ СЕ СВЕ ВРТИ ОКО ФУДБАЛА А да раније споменути немачки политичар Ламбсдорф није баш без икаквог разлога и повода довео случај мистериозног тровања у енглеском Солсберију, и расплет политички експлозивне афере, са предстојећим фудбалским првенством, говори на свој начин (да се заиста доста тога „врти око фудбала“) и изјава портпаролке руског министарства спољних послова. Марија Захарова је оптужила директно САД и Велику Британију: Вашингтон и Лондон покушавају да Русији одузму светско првенство, не бирајући средства.

Британски медији јављају да, бар не засада, Лондон нема намеру да заиста бојкотује првенство. Премијерка Тереза Меј је, истина, саопштила како ниједан представник владе и краљевске куће неће посетити Русију у време одржавања првенства, од 14. јуна до 15. јула. Да ли ће то учинити немачка канцеларка, или неко од владиних званичника, још није познато. Јавност је само обавештена да шеф државе Франк Валтер Штајнмајер нема у плану скору посету Москви.

Једно је, међутим, сигурно: у Берлину, ако се ствари додатно не драматизују, и отму контроли, нико не размишља о бојкоту фудбалског првенства. Председник одбора за спољну политику у Бундестагу Норберт Ретген (из странке Ангеле Меркел) је изричит: против је политичког бојкота светског првенства у фудбалу. Такође изричит је и нови министар унутрашњих послова, надлежан и за спорт, лидер баварске Хришћанско социјалне уније Хорст Зехофер: политичке проблеме мора решавати политика, а не спорт.

Бивши председник Немачке Јоахим Гаук заступао је, очигледно, друкчије становиште: није отишао на свечано отварање олимпијских игара у Сочију 2014. Учинио је то, наводно, у знак протеста због руске политике у Украјини, али је у позадини свега била, по свему судећи, лична повређеност и суревњивост: Путин га је отворено игнорисао, састајао се са канцеларком, никад с њим…       

[/restrict]