CANKAR PONOVO NA CVETNOM TRGU

Premda znatno duža od većine predstava koje se danas kod nas prikazuju, publika je na premijeri sa odobravanjem pozdravila izvođenje Kralja Betajnove

Bila je veoma prikladna ideja da sedamdesetogodišnjicu postojanja Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu obeleži ponovnim izvođenjem dela koje je prikazalo kao svoju prvu predstavu 3. aprila 1948 – kada je u preuređenoj dvorani negdašnjeg Manježa, odnosno Scene na Vračaru Narodnog pozorišta, kako se dotad zvanično nazivala, publika mogla da vidi dramu Kralj Betajnove Ivana Cankara u prevodu Roksande Njeguš. Reditelj i scenograf bio je Bojan Stupica, Mira Glišić – kostimograf, a glavnu ulogu Jožefa Kantora tumačio je Milivoje Živanović.

[restrict]

Slovenačkog pisca Ivana Cankara (1876–1918) još od rane mladosti privlačila je drama, pa je već 1897. napisao svoj dramski prvenac Romantične duše, da bi potom usledili komadi: Jakob Ruda, Za dobro naroda i 1902. Kralj Betajnove. U tim delima bespoštedno je obradio etičku krizu slovenačkog građanstva. U Kralju Betajnove, na izrazito dramatičnom primeru jednog slučaja iz stvarnoga života, prikazao je nastajanje velikog bogatstva kriminalnim i grabežljivo osionim postupcima glavne ličnosti drame Jožefa Kantora, fabrikanta i beskrupuloznog čoveka, koji je, uveren u svoje moralno pravo, budući da je već stekao veliko imanje, zavladao Betajnovom, gazeći preko svega što bi mu se isprečilo na putu ka osvajanju potpune društvene moći i političke vlasti. Istorija nastanka njegovog „kraljevstva“ na Betajnovi obeležena je nasiljem i krvlju, umorstvom rođenoga brata zbog nasledstva, upropašćavanjem staroga Krneca i ubistvom protivnika Maksa, inače zaljubljenog u njegovu kćer. U neočekivano naglom Kantorovom uspinjanju iz mraka društvene neuglednosti i ništavnosti do opšteg priznanja i moći, ljudi iz njegove bliže okoline, slični njemu po pozicijama, nastojanjima i orijentaciji, vide privlačan putokaz i za vlastita lična životna stremljenja. Samo će se jedna ličnost otvoreno i energično suprotstaviti svemoćnoj sili Kantorove vladavine: to je Maks Krnec, nemoćan mladi idealista, student boem, maštar i lutalica, sav obuzet utopijskim idejama o lepšoj budućnosti i mogućnom ustrojstvu boljeg i pravednijega sveta – kako je kritika ispravno uočila ovde je reč o jednoj od brojnih varijacija nesvesno izvajanog Cankarevog autoportreta! – koga će Kantor jednim metkom iz lovačke puške odstraniti sa svog pobedonosnog puta. Kada se drama završi, Kantor ostaje kao pobednik i, mada Cankar više ništa ne navodi, sasvim pouzdano znamo da kralju Betajnove predstoji dalje uspinjanje ka još većem bogatstvu, pompeznijoj slavi i znatnijem društvenom ugledu. Međutim, ipak nije mogućno zaključiti da je Kralj Betajnove drama socijalnog pesimizma, budući da prikazujući slučaj jedne porodice i početak njene socijalne istorije, Cankar nije insistirao na psihološkim osobenostima glavnih lica i njihovim moralnim svojstvima, jer on nije ovde dao dramu individualnoga slučaja. Sudbina te porodice prikazana je u presudnim trenucima za njen dalji uspon i zato se ne može reći da je Kralj Betajnove psihološka drama: pred nama se razvija problemska realistička drama čitave jedne sredine u određenim trenucima društveno-istorijskih kretanja.

Pozorišni kritičar Eli Finci svojevremeno je ispravno uočio da je Jožef Kantor, primitivni kralj što vlada imanjima i dušama ljudi na svome području, sintetično oličenje one društvene klase, koja se krajem pretprošloga veka javila u Sloveniji, sa priličnim zadocnjenjem, kao nosilac bogatstva i njegovih nužnosti za potčinjavanjem u tzv. prvobitnoj fazi akumulacije kapitala. Poreklo te klase je tamno kao i Kantorova prošlost, kada se prvi put javlja na pozornici. Ali njen nastup je silovit i prodoran: oko sebe ona sve porobljuje i gazi, potčinjava i iskorišćuje, bez ikakvih moralnih obzira, ne zazirući ni od zločina, kao da je pod magijskom opčinjenošću neke nevidljive stihijske sile. Istorijski gledano ova klasa još uvek nema zrelog i moćnog neprijatelja, jer je radništvo još nerazvijeno i nedovoljno svesno, a pojedini istupi i protesti iz intelektualnih ili malograđanskih redova – kao u drami Maksovo prihvatanje borbe – nužno završavaju porazom, bez obzira na socijalnu i etičku lepotu njihovog stava i njihovog gesta. Kako je istakao Eli Finci, u Kralju Betajnove Cankar je „u idejnom sagledanju obuhvaćenog dramskog materijala, pretpostavio jednu širu istorijsku istinu jednoj plitkoj moralnoj i etičkoj celishodnosti“.

Sagledavajući Cankarev dramaturški postupak u Kralju Betajnove, analizirajući čitavu dramsku konstrukciju dela, moramo ukazati na primetan uticaj simbolizma i simbolističke drame. Radnja se razvija u specifičnoj atmosferi, koja nije lišena elemenata mistike – sva je u tamnim slutnjama, iščekivanjima i strahovanjima od eventualnih postupaka glavnoga junaka, prožeta je vizijama usplahirene mlade devojke Nine, inače kćerke njegovog brata koga je ubio, što čini da se ova drama približuje ibzenovskim situacijama, ali i grubom naturalizmu Strindberga i poetskim vizijama Meterlenka. To ipak nije zasenilo osnovnu ideju Cankara i njegovu nameru da prikaže sumornu stvarnost svoje savremenosti, posebno kada je u pitanju slovenačka društvena sredina.

Iako je reditelj Milan Nešković, koga osobito pamtimo po nekoliko predstava (Bela kafa Aleksandra Popovića i Kod večite slavine Momčila Nastasijevića – u beogradskom Narodnom pozorištu, 1915 Branislava Nušića u Kruševčkom pozorištu, Mrešćenje šarana u Ateljeu 212), Cankarevog Kralja Betajnove tretirao prvenstveno kao porodičnu dramu, nije mogao mimoići u njoj prisutnu širu socijalnu problematiku. Glavnu pažnju posvetio je tzv. trobojima, što će reći međusobnim sukobima između tri lica po principu „ko će koga“ pre napadom da osujeti i onemogući, inače čestih u dramskim situacijama i odnosima među licima ove drame. Nenad Jezdić bio je dosledan i nepokolebljiv kao Jožef Kantor, što će ga u poslednjim prizorima dovesti do nervnoga sloma. Uprkos tome, uspeo je da na sceni prikaže jednu samosvojnu i energičnu ličnost. Vojin Ćetković bio je više poslovan nego dostojanstven kao Župnik, dok je Nikola Rakočević u ulozi Maksa delovao kao naivan revolucionarni pobunjenik. Mihailo Janketić pažljivo je izgradio figuru propaloga Krneca, koga je ojadio Kantor, te se ovaj zaglibio u alkoholizmu. Nebojša Milovanović ispoljio je prilježnost i preciznost kao Kantorov Nadzornik. Milena Živanović kao Kantorova kćer Francka, koja njegovom voljom treba da se uda za Franca Bernota, uverljivo je glumila emocionalnu rastrzanost s obzirom na to da je njen otac usmrtio njenu simpatiju Maksa. Premda znatno duža od većine predstava koje se danas kod nas prikazuju, publika je na premijeri sa odobravanjem pozdravila izvođenje Kralja Betajnove, koje je prikazalo događaje iz ere prvobitne akumulacije kapitala. Kako se nešto slično u našoj sredini ponovo događa, Cankareva verna slika ponašanja Jožefa Kantora izazvala nam je asocijacije na naše brojne Kantore, koje nazivamo tajkunima.       

Ivan Cankar

KRALJ BETAJNOVE

POZORIŠTE
Jugoslovensko dramsko pozorište – Scena „Ljuba Tadić“

REŽIJA Milan Nešković

ADAPTACIJA, DRAMATURGIJA

Maja Todorović

SCENOGRAFIJA

Vesna Popović

DATUM PREMIJERE

3. april 2018

[/restrict]