ZONA SUMRAKA / Neostvarena ambicija

Nekada je zvanje profesora zahtevalo nekakav ugled, a naziv analitičar izvesno znanje i mogućnost zaključivanja. Zoran Dragišić je živi dokaz da ove dve titule više apsolutno ništa ne znače

Kada predsednika Srbije Aleksandra Vučića za razna nepočinstva optužuju Saša Janković, Vuk Jeremić ili Dragan Šutanovac, to je sasvim očekivano. Kada ga za izdaju krive Miloš Jovanović ili Boško Obradović, to je razumljivo. Skroz je neočekivano, međutim, kada ga za ovakve stvari optužuje poslanik Srpske napredne stranke. „Politika koju vodi predsednik Vučić i politika koju vodi budući predsednik (Crne Gore Milo) Đukanović su komplementarne, jedna drugoj bliske“, reče analitičar, profesor bezbednosti i član poslaničke grupe SNS u Skupštini Srbije Zoran Dragišić. Ovde je, nadamo se, došlo do nekakvog nesporazuma, nerazumevanja. Nadamo se da je Zoran Dragišić pogrešno shvatio Vučićev politički pravac i da politika predsednika Srbije nikako ne može biti komplementarna sa politikom čoveka koji priznaje nezavisnost „terorističke države“, kako je prištinsku administraciju u ponedeljak uveče u govoru okarakterisao Vučić. Nadamo se da ne postoji univerzum u kojem bi Vučićeva politika bila komplementarna sa politikom koja podržava prijem „banditske države“, kako je predsednik Srbije u ponedeljak nazvao grupu razbojnika koji su oteli južnu srpsku pokrajinu, u UNESKO. Nadamo se i da ne može biti komplementarnosti između politike bezglavog učlanjenja u NATO protivnog narodnoj volji i bez referenduma (što je Dragišić na sebi svojstven način racionalizovao i proglasio za dobro) i politike vojne neutralnosti koju bi Beograd trebalo da vodi. Nadamo se da ne može biti komplementarnosti između čoveka koji stalno podseća na slavnu srpsku istoriju i osobe koja Mojkovačku bitku, na primer, smatra greškom, između onoga ko se trudi da očuva srpski identitet i onoga ko ga na svakom koraku zatire. I tako dalje.

Ne čudi da Dragišić, nekadašnji predsednički kandidat Pokreta radnika i seljaka (nismo sigurni koju od ove dve funkcije obavlja u toj stranci), ne može da razume ove ne tako male razlike. Šta očekivati od analitičara i profesora bezbednosti koji se početkom septembra 2015. ismevao na račun ruske pomoći Bašaru Asadu umno procenjujući, u trenutku kada je sirijska vojska praktično bila na kolenima, da je baš zbog toga tako „uspešna“? Kakav „analitičar“ i „profesor“ neko treba da bude pa da ne vidi kakav preokret može da donese ruska vojna (i diplomatska) pomoć? Koliko slep (ili nepošten) treba biti pa prevideti uspeh svesrdne američke pomoći teroristima u Alepu, Deir Ezoru, Istočnoj Guti, pa i u Arfinu? Kakva je razlika između onoga (Dragišić) ko se raduje tome što se ukrajinska (banderaška) zastava ponovo zavijorila nad Slavjanskom (nekadašnjim uporištem proruskih ustanika) i onoga ko se raduje podizanju hrvatske zastave nad Kninom? Da li je pošteno da čovek koji omalovažava Rusiju i Putina zbog poziva svojim građanima da letuju u svojoj zemlji (april 2015) bude poslanik stranke čiji je lider uradio isto to nekoliko meseci kasnije, u junu 2015? Od Dragišića, koji se može smatrati primerom opšteg moralnog sunovrata, sve se ovo da očekivati, ali čudi zašto Vučić gaji čoveka ovakvih stavova među poslanicima svoje stranke. Na Vučiću je da se izjasni da li on spada među „mi“ u Dragišićevoj oceni da crnogorska opozicija često govori o vezi sa Rusijom i Srbijom „na način koji se nama ne sviđa“. Da li se i Vučiću više sviđa pristup DPS-a? Ako ne, čije to onda stavove zastupa poslanik koji je bio 28. na izbornoj listi SNS-a i ko su to „oni“? Ovo je retoričko pitanje pošto je svakome jasno ko u današnjoj Rusiji vidi „restaljinizaciju“ i ko se plaši „štetnog ruskog uticaja na Balkanu“. Kod nas je to parapolitička kasta oličena u Jeleni Milić, Bošku Jakšiću, Sonji Biserko i sličnima, a na Zapadu ratnohuškački lobi oličen pre svega u američkoj „dubokoj državi“.

Profesor bezbednosti ide korak dalje od onih koji tvrde da bombardovanje 1999. nije bilo „agresija“ nego „humanitarna intervencija“ sa ciljem sprečavanja „srpskog genocida“ nad kosovskim Albancima. On tvrdi da „nije bilo nikakvog dodira NATO i naših snaga tokom sukoba na Kosovu“ („Danas“, 29. decembar 2010). Niti su naši vojnici zarobili one zalutale američke nesrećnike što ih je Džesi Džekson oslobađao, niti smo im obarali avione, a ni oni nas nisu dodirivali od Aleksinca do Košara. Da li je Vučić protiv vojne neutralnosti naše zemlje koja proizlazi iz rezolucije Skupštine Srbije od 26. decembra 2007. i za koju je i sam glasao (dobila je podršku 220 poslanika, a protiv su bili LDP, LSV i Riza Halimi) a koju Dragišić smatra „besmislicom“ dok su, po njegovom mišljenju, oni koji su je podržali (uključujući i Vučića) „politikanti“ („Vreme“, 16. septembar 2010)? Jasno je nama šta će poslanički mandat SNS-a profesoru koji je 2007. bio protiv ruskog veta na rezoluciju UN kojom bi se omogućilo jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova („donela bi nam mnogo nevolja, a nikakvu korist“, „Beta“, 20. april 2007) i koji je 2013. kategorički zaključio da je Beograd Milorada Dodika „pustio niz vodu“ („Anadolija“). Nije nam jasno šta će SNS-u takav poslanik. Utoliko pre što se od 2016, koliko je nama poznato, nijednom u Skupštini nije javio za reč. Od svih Dragišićevih izjava koje smo našli, možemo se složiti samo s jednom: „Treba samo čuti šta ljudi najviše mrze i znaćeš koje su im neostvarene ambicije.“ Dragišić bi da je Rus.