U raljama briselske kaste

Postizborna Italija

Dve nedelje posle saopštavanja izbornih rezultata, sudeći po najnovijim vestima, na pomolu je savez „širokih sporazuma“ – odnosno moguća zajednička vlada Di Maja i Salvinija. A to je upravo onaj bumerang od kog strepi politički korektna nomenklatura

Za „Pečat“ iz Milana Marina Muštović

Pre svega, za čitaoce koji nisu upućeni u dinamiku „italijanske izborne revolucije“, 4. marta u Italiji su održani parlamentarni izbori i desilo se ono što je i moglo da se pretpostavi s obzirom na veliko narodno nezadovoljstvo zbog vrlo konkretnih problema kao što su: nezaposlenost, niske plate, visoki troškovi života i previsoki porezi. Uz to, tu je i sve veći strah i opšta nesigurnost zbog porasta kriminala usled nekontrolisanog i svakodnevnog priliva novih migranata, ali i detalj da država za oko 630.000 već pristiglih Afrikanaca i Azijata, uglavnom ekonomskih migranata koji nisu pobegli od nikakvih ratnih užasa, dnevno troši 21 milion evra od novca poreskih obveznika za njihovo zbrinjavanje – besplatan stan, hranu, pretplatu za mobilni telefon i džeparac. A to je pravi prst u oko za 30 odsto građana koji su ekstremno siromašni – uglavnom gladni i bez sigurnog krova nad glavom.

Dakle, svakoj suvisloj osobi postaje jasno zašto je na ovim izborima poražena politička kasta, kako zvanične leve, tako i desne provenijencije, koja se na vlasti smenjivala u proteklih 20-ak godina i podjednako je zaslužna za ovu alarmantnu situaciju. Jedno je sigurno – „kasta“ je definitivno uspela da ubedi i najveću naivčinu da je glas za nju čisto gubljenje vremena jer je svaki put kada bi dolazila na vlast sve bivalo ne samo prokleto isto već, nažalost, sve gore i gore. Naime, posle svakih izbora usledila je ista stara priča o novom i neminovnom stezanju kaiša, te sve veće siromašanje za obespravljenu većinu i bogaćenje za privilegovanu manjinu.

GLAS ZA DRASTIČNE REZOVE Ovoga puta oko 60 procenata italijanskih birača je iz besa i inata glasalo za nepoznatu alternativu, odnosno za one koji nude drastične rezove, uključujući tu i reviziju sporazuma sa Evropskom unijom, ali i italijanski opstanak u evrozoni budući da mnogi alternativni ekonomisti smatraju da je evro omča oko vrata za italijansku ekonomiju, kao i za opstanak socijalne države i svega onoga za što su se u proteklih sto godina izborili italijanski radnici.

Odmah po pristizanju prvih izbornih rezultata bilo je jasno da nema nikakve šanse za novu vladu briselskog miljenika levičara Matea Rencija, ali ni za eventualnu koaliciju sa desničarem Silvijom Berluskonijem, koji ipak predstavlja manje zlo od sumnjivih elemenata – „populista“, „fašista“ i „Putinovih plaćenika“ iz Pokreta pet zvezdica i Lige za Sever. A za svaki slučaj, kako ipak ne bi došlo do velikih izbornih iznenađenja, donesen je novi izborni zakon koji predviđa postizbornu politiku „širokih sporazuma“, odnosno mogućnost najapsurdnijih koalicija, pa tako i „ljutih neprijatelja“ – Rencija i Berluskonija. Međutim, iako isplaniran do tančina, ovaj „briselski projekat“ ne samo što je neslavno propao već se poput bumeranga okrenuo protiv svojih idejnih tvoraca. Rencijev PD je doživeo pravi izborni debakl sa samo108 mesta u parlamentu i 53 u senatu, a ni Berluskonijeva FI nije prošla bolje – svega 104 poslanika i 57 senatora, tako da je „kasta“ vrlo daleko od neophodnog minimuma (316 poslanika i 158 senatora) za formiranje zajedničke vlade.

Pokret pet zvezdica (M5S) osvojio je 221 poslaničko mesto i 112 senatorskih mesta, a njihov 31-godišnji lider Luiđi di Majo promenio je mišljenje i sada je spreman za vladu sa svima osim sa Berluskonijem. Dakle, čak i sa omraženim Salvinijem, čija je Liga za Sever prerasla u pravu Ligu nacionale osvojivši tri puta više glasova nego na prethodnim izborima (124 poslanička mesta i 57 senatorskih mesta) i to prvi put i na siromašnom Jugu, gde je, iako još ne poseduje nikakvu teritorijalnu stranačku organizaciju, uspela da potuče Berluskonijeve i Rencijeve kandidate. Lider Lige trijumfovao je čak i u Berluskonijevom feudu Kalabriji, gde je izabran za senatora i pre dva dana dočekan od strane hiljada građana kao neka vrsta sveca spasitelja.

BRISELSKE NOĆNE MORE Dve nedelje posle saopštavanja izbornih rezultata, sudeći po najnovijim vestima, na pomolu je savez „širokih sporazuma“ – odnosno moguća zajednička vlada Di Maja i Salvinija. A to je upravo onaj bumerang od kog strepi politički korektna nomenklatura.

Pored otvorenog neprijateljstva prema ovakvoj Evropskoj uniji koju je čak nazvao „kavezom ludaka“, dodatno ulje na vatru i razlog za novonastalu paniku predstavlja vest da se Salvini 6. marta u Moskvi sastao s Putinovim bliskim saradnikom Sergejem Železnjakom i potpisao Ugovor o kooperaciji i kolaboraciji Lige za Sever i Jedinstvene Rusije koji podrazumeva konsultacije o aktuelnim temama iz međunarodnih odnosa, politike za mlade i ekonomskog razvoja.

Ništa manje glavobolje nije izazvala ni vest da je Salvini 13. marta u Strazburu, na oproštajnoj konferenciji za medije pod provokativnim nazivom „Pobeda Lige na italijanskim izborima – znak da se vremena menjaju“, objavio pravi rat Evropi izjavivši da će prioriteti njegove politike biti isključivo italijanski nacionalni interes, a samim tim i nepoštovanje rigidnih evropskih pravila koja su Italiju dovela do prosjačkog štapa, sa posebnim akcentom na obavezu ograničenja javnog deficita od tri procenta: „Poštovaću vaša pravila samo ako procenim da nisu u suprotnosti sa interesima Italijana. Ukoliko poštovanje plafona od tri procenta podrazumeva novu socijalnu katastrofu, na takve ucene ne pristajem.“ Takođe, ponovio je da ima u planu da revidira sve evropske sporazume i pravila koja se negativno odražavaju na život Italijana i tom prilikom upozorio: „Ukoliko ne postignemo nikakav kompromis, ne isključujem ni ostale mogućnosti. Nagli izlazak Italije iz evrozone nije poželjan i mi to ne želimo. Ali ukoliko budemo primorani, imamo već razrađen plan B. Smatram da ako postoji interes da Italija ostane u Uniji, treba ipak uzeti u obzir i italijanske interese.“ Inače, na početku pomenute konferencije došlo je do malog incidenta sa nekolicinom prisutnih novinara kada je 30-ak članova poslaničke grupe ENF-a (Evropa nacija i sloboda) gromoglasnim aplauzom pozdravilo Matea Salvinija. Naime, počelo je zviždanje i skandiranje „Dole fašisti“ na šta je vrlo oštro reagovao Salvini: „Ako nekome smeta aplauz, neka slobodno izađe u hol! Da li od vas tražim previše ako vas molim da budete vaspitani? Ako vam smetaju rezultati italijanskih izbora, to je vaš problem. Razumem vas; mnogo je ovde nervoznih birokrata, tzv. levičara. E, ako su ti levičari nervozni, ja sam onda srećan i zadovoljan.“

IGRE OKO PRESTOLA Sasvim je razumljivo da i sama pomisao da bi jedan Salvini mogao da uđe u novu italijansku vladu izaziva strah od remećenja evropske status kvo situacije, tako da lagano popuštaju sve kočnice i ne biraju se sredstva da se takva perverzija spreči. Naime, prvo se oglasio dvojac Merkel–Makron koji je, vrlo zabrinut zbog „italijanskog izbornog šoka“, uputio apel italijanskom predsedniku Matareli da „obuzda ekstremiste i stvori uslove za formiranje jedne stabilne vlade“. A to valjda znači da poruči građanima, kako to duhovito kaže kolumnista dnevnika „Đornale“ Đanpaolo Rosi: „Sram vas bilo! Glasali ste za ’fašistu Salvinija’, umesto za bankarske plaćenike maskirane u radikal šik levičare.“ I da kako zna i ume privoli novoizabranog lidera PD-a Mauricija Martinu na savez sa Di Majom, koji se u odnosu na početni „revolucionarni zanos“ sada dosta pripitomio tako da sve više postaje briselski miljenik i idealni novi premijer, ali pod patronatom PD-a . Na ove pokušaje direktnog mešanja u italijansku politiku odmah je reagovao Mateo Salvini: „Ne trebaju nama lekcije iz Brisela, a još manje iz Berlina jer o Italiji odlučuju Italijani. Neka se Merkelova i Makron brinu o Nemcima i Francuzima, a o Italiji će se brinuti Italijani!“

Nije se dugo čekalo ni na plašenje grčkim scenarijom koji preti Italiji, te Lars Feld, savetnik Angele Merkel, upozorava iz Berlina da „Italija srlja u katastrofu goru od one grčke ukoliko na vlast dođe ekstremna desnica na čelu sa ruskim Trojanskim konjem Salvinijem“. Bilo je logično da se u ovu histeričnu kampanju uključi i medijska posluga, pa tako nemački nedeljnik „Špigl“, zaboravljajući na „političku korektnost“, sa vrlo rasističkim komentarom svog uglednog kolumniste tvrdi: „Političari koje biraju građani jedne zemlje daju nam za pravo da sudimo o mentalnoj i emotivnoj zrelosti tog naroda. Odrasli glasaju za ozbiljne političare, a deca za neozbiljne cirkuzante.“

Bivša Obamina ambasadorka u UN i članica Veća za nacionalnu sigurnost Samanta Pauer u tekstu za španski dnevnik „Pais“ piše da su rezultati italijanskih izbora direktna posledica Putinovih nastojanja da pokori slobodnu Evropu. Ova teza počiva na brižljivoj analizi društvenih mreža od strane jedne „nezavisne agencije“ koja poseduje konkretne dokaze da su ruska agencija „Sputnjik“ i na hiljade ruskih trolova mesecima opsedali i trovali italijanske birače u predizbornim debatama na društvenim mrežama i na taj način radikalizovali mnoge probleme, a pogotovo tzv. migrantsku krizu, kojom su plašili Italijane izmišljajući priče o nekakvoj planiranoj invaziji muslimana. Inače, ovo otkriće dolazi od osobe koja baš ne može da se pohvali da je miroljubivi pacifista jer je dobro okrvavila ruke žestoko navijajući za sve američke-NATO „humanitarne intervencije“: od Jugoslavije i Iraka, pa sve do Libije i Sirije direktno je odgovorna za mnoge smrti, a pogotovo za pretvaranje nekada prosperitetnih zemalja u ruševine iz kojih ljudi beže glavom bez obzira. Zanimljivo je da je paralelno sa ovim „autorskim tekstom“ buknula i afera „Kembridž analitiks“, nazvana po istoimenoj agenciji čiji je bivši službenik, izvesni 28-godišnji Kristofer Vajli priznao da je besramno pokrao oko 50 miliona FB profila i na taj način, pod dirigentskom palicom bivšeg Trampovog savetnika Stiva Banona, a za kojeg je već utvrđeno da je Putinov plaćenik, direktno uticao na krajnji ishod bregzita, američkih, ali pre svega najnovijih italijanskih izbora.

Možda autor ovoga teksta nije dovoljno tehnološki pismen da shvati misteriju pomoću kakve se to hipnoze, telepatije ili nekog nepoznatog psihooružja može uticati na neku domaćicu iz Kalabrije ili pak na drvoseču iz Vajominga da umesto za Matea Rencija i Hilari Klinton glasaju za Matea Salvinija i Donalda Trampa? Tragikomični su pokušaji nesrećnog Vajlija koji na stranicama „Gardijana“ pokušava da objasni ceo postupak ove „ruske manipulacije“: „Uočio sam neke čudne podudarnosti: na primer, oni koji na Fejsbuku lajkuju post ’Mrzim Izrael’, automatski lajkuju i postove za najk patike i čokoladice kitket.“ Ništa vam nije jasno? Pitate se sigurno kakve su ovo budalaštine? Ako već niste shvatili, krajnje je vreme da se osavremenite: detalji i istina odavno nisu važni, a očigledno više nema ni stida ni srama. Jedino što je kod cele ove nove afere bitno je „Gardijanov“ naslov u prvom planu: „Ja sam stvorio oružje za psihološki rat Stiva Banona.“ Odnosno, u pitanju je još jedan obračun s Putinom, njegovom zapadnom petom kolonom i, s obzirom na vrlo zaoštrenu klimu u Italiji, ni neka nova obojena revolucija nije isključena jer su se „antifašističke snage“ već dokazale u uličnim borbama sa „fašistima“ u predizbornoj kampanji.