Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
Izjavu godine kada je o Srbima reč nećemo više čekati, objavljena je već u prvom kvartalu 2018. Sudbina, ili šta već, učinila je da, za pamćenje nimalo teška, poruka o srpskom narodu bude rečena u takozvanom srcu imperije, u Vašingtonu, a u okolnostima koje se ne mogu relativizovati ili tumačiti dvosmisleno. „Zemlja koja je najveći problem na Balkanu je Srbija, Srbija, kao država, ali i uopšte srpska populacija.“ Ovu ocenu o sasvim nezgodnom biću najmoćnijeg, najbrojnijeg i istorijski najuticajnijeg balkanskog naroda, kraće rečeno: naroda-problema, izrekao je general Kertis Skaparoti, komandant snaga NATO-a u Evropi. Tokom svedočenja pred Odborom američkog Senata za oružane snage, a u prošlonedeljnoj raspravi o širenju ruskog uticaja na Balkanu i navodnog sprečavanja evroatlantskog puta pojedinih zemalja u ovom regionu, general Skaparoti, dakako uz „duboku zabrinutost“, ovako je praktično autorizovao jedan generalni sud čija je poruka brutalna i dalekosežna. U narodu sa pamćenjem i iskustvom kakvo imaju Srbi, nimalo optimistične posledice generalovog zaključka mogu se sa sigurnošću pretpostaviti. I unekoliko ziheraški – očekivati. „Uopšte srpska populacija“ je dakle ime nevolje koja stvarno muči veliki NATO i na njegovom čelu ovog karijernog generala „sa četiri zvezdice“. Duboko vojnički koncentrisan na misaone operacije koje je pred autoritetima u američkom Senatu tog trenutka demonstrirao, general je napravio svojevrsnu gradaciju aktuelnih „najvećih problema“, a na spisku su bila dva ozbiljna: „jačanje ruskog uticaja i na civilnom i na vojnom planu, kao najveći problem u Evropi“, i posledično, usled ruskog malignog uticaja na Zapadnom Balkanu, stvoren je drugi, takođe najveći, problem – Srbi (kao populacija!).
[restrict]
Rekosmo da verujemo kako je pomenutim svedočenjem upravo ispričana „priča godine“ o nama, jer sumnjamo da će neko nadmašiti suptilno nijansiran govor američkog generala, „drilovanog“ u skladu sa pravilima vojničkog rezona da se ne smeju izricati protivrečne komande, kao i da se pojmovi ne mogu kombinovati tako da se njima saopštavaju tvrdnje koje nisu čiste kao suza. Otuda i ta generalova određenost: nisu Srbi narod čije su aktuelne prilike i situacija teška i komplikovana, već su oni sami takvi! Problematični! Jedinstven utisak koji ostavljaju ove tvrdnje mogao bi eventualno da nadmaši samo neki eugeničar okuražen posedovanjem, recimo, državnog pečata i nekog zvaničnog ovlašćenja koji bi krenuli tragom podrazumevajućeg „biosocijalnog programa za poboljšanje i kontrolu ljudske vrste“, i koji bi svoje napore usmerili na program namenjen Srbima „kao populaciji uopšte“. Izjava generala Skaparotija data je s punom usredsređenošću na problem, a u atmosferi bezmalo saslušanja, odnosno pod paljbom detektivske istrage članova Senatovog odbora. Zato je ona važna, a njeno preispitivanje i promišljanje u srpskom javnom prostoru imperativno.
Uprkos ovom nalogu razuma, značajnije javno reagovanje u Beogradu je izostalo. Kao da nije rečeno to što je rečeno. Ili su Srbima, odnosno njihovom establišmentu i ovlašćenim zvaničnicima svojstveni višak diplomatskog takta, možda i dobrog ukusa kojima se sugeriše učtivo ćutanje i gospodska smirenost pred demonstracijom najgrubljeg verbalnog nasilja i neuvijenih pretnji? (čini se čak da je ovde bilo pokušaja da se nelagoda zbog rečenog govora nekako ublaži, pa se verovatno na tom tragu pojavljuju agencijski komentari sa naslovima poput „Šta je stvarno rekao Skaparoti“, a on je stvarno rekao ono što je i objavljeno, tako da nikakve zabune tu nema).
Uprkos javnom utišavanju utisaka i komentara o ovoj američkoj retoričkoj burleski na visokom nivou, u Skaparotijevim rečima prepoznaje se i da generali imperije zaoštravaju retoriku, primereno vremenu u kojem su zaoštrene i narasle pretnje stabilnosti i budućnosti imperije same. Izdvajanje i imenovanje neprijatelja i „neprijatelja“ najvažnije je, a ogrešenje o, imperijalnom voljom zadata i tiranijom implementirana, pravila politički korektnog, u ovom konkretnom slučaju čak o pravila civilizovanog govora, postaje nevažan prekršaj. Šema hladnog rata, koji se zapravo zagreva, ovakvim zbivanjima dobija samo jasnije obrise. Vojnike i inače manje obavezuje forma u koju će upakovati svoje poruke. Drugačije je sa političarima, ali i njih, američke i uopšte zapadne političare, kada je o Srbiji reč, sve manje obavezuje i brine uljudna forma u razgovorima. Stoga nam je i u slučaju Skaparoti protiv Srba nešto zazvučalo kao isuviše poznato. Ne govoreći o generalu, iskusni srpski diplomata Živadin Jovanović nas ovih dana podseća: „Više puta, u američkom Kongresu, rečeno je da treba sprečiti da srpski narod ikada bude politički faktor na Balkanu. Na samitu NATO, aprila 2000. godine, u Bratislavi, SAD su tražile od saveznika da što pre priznaju novu državu Kosovo, i da Srbiju isključe iz evropskog razvoja.“
Kada se ovakve postavke (danas iskustvom i aktuelnim prilikama srpske države potvrđena praksa i program zapadnih srpskih prijatelja) razmotre, misaone matrice sadašnjeg komandanta NATO-a postaju jasnije. General je naime dosledan i potvrđuje da se dobro snalazi u političkom i idejnom diskursu u kojem živi i u kojem je njegova vojnička karijera očigledno neupitna (prosuđivanjem o srpskom narodu – izvesno – neće je dovesti u pitanje!).
Paradoksalno, ali Srbi kao nacija trebalo bi da generalu budu i zahvalni. Najpre zato što nije okolišio, nije bio licemer već je progovorio u skladu sa vojnički jasnim razumevanjem intencija i strateških pravaca politike svoje zemlje i vojne alijanse kojoj služi. Ta politika, kao glavnog neprijatelja Zapada, odnosno NATO-a izdvaja Rusiju i sve one koji ne dele i ne učestvuju u, ovom krugu svojstvenoj, mržnji prema pravoslavnom, posebno ruskom svetu. General je bio sasvim određen, posle njegovog iskaza i svi ovdašnji „sejači magle“ i dijagnostičari srpske neprilagođenosti i grešaka u odnosima sa svetom, mogu i treba da – ućute. Smisao i uloga NATO-a jeste brutalno i bespoštedno ograničavanje i iskazivanje (apriornog) neprijateljstva prema Rusiji na svim frontovima, i – kako nedavno u Beogradu reče politikolog Oleg Bondarenko – „gde god je to moguće i uništenje ruskih saveznika, pa u ovom kontekstu, treba razumeti i antisrpsku politiku NATO-a“.
Srbi ne bi trebalo da budu ljuti na Kurtisa Skaparotija i zbog jedne uzgred uočene i nesumnjive činjenice: odao im je priznanje za postojanost, snagu karaktera i identitetsku utemeljenost koju nisu uspeli da promene ni decenije strahovitih pritisaka i teškog stradanja nacije. Kako pre više decenija, tako i danas: „Problem je uopšte srpska populacija.“ Da sve ne bude sumorno i uznemiravajuće, kao što u zbilji našeg sveta zaista i jeste, vredi pomenuti šta u poluzbilji reče jedan komentator: „Evo dobili smo najljepši kompliment.“ Razume se da je generalovo komplimentiranje bilo sasvim nevoljno, no to mu nije oslabilo ubedljivost!
[/restrict]
