Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник
Изјаву године када је о Србима реч нећемо више чекати, објављена је већ у првом кварталу 2018. Судбина, или шта већ, учинила је да, за памћење нимало тешка, порука о српском народу буде речена у такозваном срцу империје, у Вашингтону, а у околностима које се не могу релативизовати или тумачити двосмислено. „Земља која је највећи проблем на Балкану је Србија, Србија, као држава, али и уопште српска популација.“ Ову оцену о сасвим незгодном бићу најмоћнијег, најбројнијег и историјски најутицајнијег балканског народа, краће речено: народа-проблема, изрекао је генерал Кертис Скапароти, командант снага НАТО-а у Европи. Током сведочења пред Одбором америчког Сената за оружане снаге, а у прошлонедељној расправи о ширењу руског утицаја на Балкану и наводног спречавања евроатлантског пута појединих земаља у овом региону, генерал Скапароти, дакако уз „дубоку забринутост“, овако је практично ауторизовао један генерални суд чија је порука брутална и далекосежна. У народу са памћењем и искуством какво имају Срби, нимало оптимистичне последице генераловог закључка могу се са сигурношћу претпоставити. И унеколико зихерашки – очекивати. „Уопште српска популација“ је дакле име невоље која стварно мучи велики НАТО и на његовом челу овог каријерног генерала „са четири звездице“. Дубоко војнички концентрисан на мисаоне операције које је пред ауторитетима у америчком Сенату тог тренутка демонстрирао, генерал је направио својеврсну градацију актуелних „највећих проблема“, а на списку су била два озбиљна: „јачање руског утицаја и на цивилном и на војном плану, као највећи проблем у Европи“, и последично, услед руског малигног утицаја на Западном Балкану, створен је други, такође највећи, проблем – Срби (као популација!).
[restrict]
Рекосмо да верујемо како је поменутим сведочењем управо испричана „прича године“ о нама, јер сумњамо да ће неко надмашити суптилно нијансиран говор америчког генерала, „дрилованог“ у складу са правилима војничког резона да се не смеју изрицати противречне команде, као и да се појмови не могу комбиновати тако да се њима саопштавају тврдње које нису чисте као суза. Отуда и та генералова одређеност: нису Срби народ чије су актуелне прилике и ситуација тешка и компликована, већ су они сами такви! Проблематични! Јединствен утисак који остављају ове тврдње могао би евентуално да надмаши само неки еугеничар окуражен поседовањем, рецимо, државног печата и неког званичног овлашћења који би кренули трагом подразумевајућег „биосоцијалног програма за побољшање и контролу људске врсте“, и који би своје напоре усмерили на програм намењен Србима „као популацији уопште“. Изјава генерала Скапаротија дата је с пуном усредсређеношћу на проблем, а у атмосфери безмало саслушања, односно под паљбом детективске истраге чланова Сенатовог одбора. Зато је она важна, а њено преиспитивање и промишљање у српском јавном простору императивно.
Упркос овом налогу разума, значајније јавно реаговање у Београду је изостало. Као да није речено то што је речено. Или су Србима, односно њиховом естаблишменту и овлашћеним званичницима својствени вишак дипломатског такта, можда и доброг укуса којима се сугерише учтиво ћутање и господска смиреност пред демонстрацијом најгрубљег вербалног насиља и неувијених претњи? (чини се чак да је овде било покушаја да се нелагода због реченог говора некако ублажи, па се вероватно на том трагу појављују агенцијски коментари са насловима попут „Шта је стварно рекао Скапароти“, а он је стварно рекао оно што је и објављено, тако да никакве забуне ту нема).
Упркос јавном утишавању утисака и коментара о овој америчкој реторичкој бурлески на високом нивоу, у Скапаротијевим речима препознаје се и да генерали империје заоштравају реторику, примерено времену у којем су заоштрене и нарасле претње стабилности и будућности империје саме. Издвајање и именовање непријатеља и „непријатеља“ најважније је, а огрешење о, империјалном вољом задата и тиранијом имплементирана, правила политички коректног, у овом конкретном случају чак о правила цивилизованог говора, постаје неважан прекршај. Шема хладног рата, који се заправо загрева, оваквим збивањима добија само јасније обрисе. Војнике и иначе мање обавезује форма у коју ће упаковати своје поруке. Другачије је са политичарима, али и њих, америчке и уопште западне политичаре, када је о Србији реч, све мање обавезује и брине уљудна форма у разговорима. Стога нам је и у случају Скапароти против Срба нешто зазвучало као исувише познато. Не говорећи о генералу, искусни српски дипломата Живадин Јовановић нас ових дана подсећа: „Више пута, у америчком Конгресу, речено је да треба спречити да српски народ икада буде политички фактор на Балкану. На самиту НАТО, априла 2000. године, у Братислави, САД су тражиле од савезника да што пре признају нову државу Косово, и да Србију искључе из европског развоја.“
Када се овакве поставке (данас искуством и актуелним приликама српске државе потврђена пракса и програм западних српских пријатеља) размотре, мисаоне матрице садашњег команданта НАТО-а постају јасније. Генерал је наиме доследан и потврђује да се добро сналази у политичком и идејном дискурсу у којем живи и у којем је његова војничка каријера очигледно неупитна (просуђивањем о српском народу – извесно – неће је довести у питање!).
Парадоксално, али Срби као нација требало би да генералу буду и захвални. Најпре зато што није околишио, није био лицемер већ је проговорио у складу са војнички јасним разумевањем интенција и стратешких праваца политике своје земље и војне алијансе којој служи. Та политика, као главног непријатеља Запада, односно НАТО-а издваја Русију и све оне који не деле и не учествују у, овом кругу својственој, мржњи према православном, посебно руском свету. Генерал је био сасвим одређен, после његовог исказа и сви овдашњи „сејачи магле“ и дијагностичари српске неприлагођености и грешака у односима са светом, могу и треба да – ућуте. Смисао и улога НАТО-а јесте брутално и беспоштедно ограничавање и исказивање (априорног) непријатељства према Русији на свим фронтовима, и – како недавно у Београду рече политиколог Олег Бондаренко – „где год је то могуће и уништење руских савезника, па у овом контексту, треба разумети и антисрпску политику НАТО-а“.
Срби не би требало да буду љути на Куртиса Скапаротија и због једне узгред уочене и несумњиве чињенице: одао им је признање за постојаност, снагу карактера и идентитетску утемељеност коју нису успели да промене ни деценије страховитих притисака и тешког страдања нације. Како пре више деценија, тако и данас: „Проблем је уопште српска популација.“ Да све не буде суморно и узнемиравајуће, као што у збиљи нашег света заиста и јесте, вреди поменути шта у полузбиљи рече један коментатор: „Ево добили смо најљепши комплимент.“ Разуме се да је генералово комплиментирање било сасвим невољно, но то му није ослабило убедљивост!
[/restrict]