Poigravanje sudbinom

U Srbiji ljudi rađaju znatno manje dece nego što kažu da žele. Država hoće da pomogne da se koliko-toliko uskladi željeno i realno stanje. Sve drugo je iluzija, a polje za produktivno delovanje je od materijalne sfere do ukazivanja na individualnu fatalnost relativizovanja želja u sudaru sa životom

Država Srbija, odnosno oni koji u njoj imaju ključnu reč konačno su shvatili da je za nas pitanje svih pitanja borba protiv bele kuge. Srbija za četiri meseca izgubi onoliko stanovnika koliko nas je poginulo tokom Prvog balkanskog rata. Tada smo sa 12 hiljada leševa platili oslobađanje Raške oblasti, Kosova i Metohije, Makedonije. Danas sa toliko života tokom jednog kvartala plaćamo individualnu i kolektivnu lakomislenost. A ta naša bolest već dugo traje i do te mere je opsežno metastazirala da ako sada ne uspemo sa onim što otpočinjemo, bukvalno ćemo nestati. Zato moramo uporno da svi nastojimo, koliko god možemo, da doprinesemo kreiranju društvene atmosfere koja pogoduje opstanku nacije. Oni koji mrze sve srpsko (a izgleda i normalno ljudsko), i te kako poletno rade suprotno, pokušavajući da nekrofilski omalovaže i obesmisle borbu za biološki opstanak. Najnovija mantra im je odvratna priča da „Vučić ponižava žene“ i navodno ih svodi na „renta utrobe“. Teško je zamisliti da neko toliko može da nipodaštava svoj narod i sugrađanke te tako nešto kaže, ali tim se sada nećemo ponovo baviti (nedavno je o tome bilo reči na stranicama „Pečata“). Neka svako sam odluči da li želi da nosi breme srama.

 

REALNOST A NE ILUZIJE Bitno je da je srpska vlada pre neki dan usvojila Strategiju podsticanja rađanja. Ona predviđa opsežan i ozbiljan paket mera koje imaju za cilj da fazno bude zaustavljeno nestajanje naše nacije. U prvom planu je finansijska podrška majkama koje se odluče da rađaju decu. Za naše uslove radi se o relevantnim svotama, a na tu vrstu podrške nadovezuju se i druge mere u čijem fokusu je ubrzano otvaranje novih vrtića, poboljšanje uslova u porodilištima i još mnogo toga. I to je tek početak, temelj iz koga će nići svestrana kampanja u prilog života (koja je uslov za uspeh mera)! Do kraja godine će se nizati uvođenje i raznovrsnih drugih mera, ali o tom – potom. Neću sada šire pisati ni o usvojenim merama jer je o njima prethodnih dana dosta toga rečeno.

Bitno je istaći dve stvari. Prvo, činjenica je da Srbija do sada nije imala ništa nalik ovim merama, a da stvari budu gore, ono što je ranije definisano često je ostajalo mrtvo slovo na papiru. Da se to i sada ne bi desilo, odmah je formiran Savet predsednika republike za populacionu politiku, koji će se dnevno baviti implementacijom mera. U Savetu je okupljen relevantan deo državnog vrha a predsedava mu prvi čovek države. Samo tako kod nas sistemski mehanizmi mogu efikasno da prorade i kontinuirano deluju. Drugo, mere su prilagođene realnosti, a ne lepim željama. Akcenat nije stavljen na to da rešenja budu idealna, već na nalaženje manjih ali realnih modela. Cilj je da se nešto postigne, a ne da se kolektivno mašta.

 RAĐANJE ZA SEBE Istraživanja javnosti pokazuju da, šta god pričali o nacionalnim vrednostima, ljudi decu rađaju pre svega za sebe i zbog sebe (iz raznih razloga), a ne zbog države i nacije. Dopalo nam se to ili ne – tako je! Puna je Srbija ne samo samoživih, za bilo šta drugo osim za sebe nezainteresovanih drugosrbijanaca, već i u praksi dekadentnih nacionalista koji u svojim četrdesetim godinama srbuju, ali žive lagodan momački život. Jer jedno su reči, a drugo dela. Ona zahtevaju brojna odricanja. S druge strane, među roditeljima srpske nacionalnosti koji imaju troje ili četvoro dece neretko velike političke teme nisu na dnevnom redu. Nemalo njih nije čak ni svesno demografske situacije u kojoj se nalazi zemlja već su se za više dece odlučili iz nekih svojih pobuda. Svest o srpskoj demografskoj katastrofi može da bude dodatni pokretač, svojevrstan šlag na torti, kada se ljudi odlučuju za rađanje dece, ali je ona ipak sekundarna.

Zato je dobro što su usvojene mere, bez trunke pretencioznosti, pre svega usmerene ka podršci onima koji žele decu. Od toga treba da krene i neophodna snažna propagandna akcija. Ispitivanja stavova građana ubedljivo pokazuju da kod nas postoji veliki raskorak između željenog i dobijenog broja dece. Od toga se i pošlo i cilj je da se olakša – kako finansijski, logistički, tako i uvođenjem državnog plaćanja veštačke oplodnje i za drugo i treće dete (a ne samo prvo kao što je do sada bilo) – onima koji žele decu da ih stvarno i imaju. Nikoga vlast neće indirektno ili direktno terati da ima decu ako to ne želi. A to što će se stvarati društvena klima i sistem pogodnosti koji idu naruku rađanju, nema razloga nikoga da ljuti. Svako ima pravo da bude dekadentan za svoj račun, ali ne i da od drugih traži da se ponašaju tako da njemu bude psihološki lagodno zbog onoga što (ne)čini.

 TUĐINA U SVOM DOMU Da ponovim: ljudi, po pravilu, ne rađaju za državu već za sebe, ali od toga i nacija ima korist! Ako se budemo upinjali da ih direktno ubeđujemo da ako su naši preci mogli da ginu za Srbiju, mi možemo i moramo da posvetimo deo sebe deci i preko njih naciji, nećemo daleko stići. Zato je racionalno što se u ovoj fazi fokus stavlja na lične motive i mogućnosti građana. Ali polazeći od toga potrebno im je do kraja razjasniti baš iz perspektive njihovih individualnih (ne samo nacionalnih) računa kakve su konsekvence demografskog sunovrata sa kojim se suočavamo. Čak ako im i nije bitno koliko će biti Srba, mnogi će, ukoliko sagledaju stvari dubinski, razumeti šta će biti s njima i njihovim potomcima (koje retko ko, pokazuju istraživanja, ne želi, ali se često ograničava samo na jedno dete) ako ne istraju u tome da dobiju načelno željeni broj dece. To je spas za sve nas!

Već smo mnogo puta čuli priču o, već u srednjem roku, neodrživosti penzionog sistema sa ovakvim natalitetom. Dok nam se smanjuje stanovništvo, povećava se broj penzionera. Ako se tako nastavi, ne samo da će penzije padati (u vezi s tim možemo da kupujemo vreme pa ih veštački malo i povećavamo još desetak godina, ali ne duže) nego će u nekom trenutku balon pući. Očekuje se da Srbija sa 4 miliona stanovnika ima i više penzionera nego sada sa oko 7 miliona žitelja (a i danas je loša proporcija penzionera i radno sposobnih stanovnika). Svako ko kaže da je to održivo, ili ne zna šta priča ili laže. Stoga je pitanje buduće materijalne egzistencije velikog dela sada srednjovečnih pa i mlađih građana Srbije, koji su u fertilnom razdoblju života, to da li će se odlučiti da imaju više dece. Očekivanje da će neko drugi za njih preuzeti tu, za mnoge danas obavezu koliko i sreću, ostaće jalovo. To je potrebno svima jasno staviti do znanja kroz snažnu propagandnu akciju.

Drugo, ako postanemo nacija staraca, ko će o nama brinuti? Ima anacionalno nastrojenih demografa koji kažu da je rešenje u naseljavanju migranata iz, po pravilu, muslimanskih zemalja Afrike i Azije. Za autora ovih redova to je ozbiljna pretnja po nacionalni i verski karakter naše države. Srbi bi postepeno postali manjina, i to stara i iznemogla u sopstvenoj zemlji, preplavljena bujicom mnogo vitalnih ljudi iz drugih civilizacijskih sredina. Nekome svakako to nije bitno. Ali neka se zamisle kako će o njemu bolesnom i starom brinuti ljudi iz Avganistana ili Somalije, sa drugačijim životnim pogledima i standardima? Čak iako su prijateljski nastrojeni, a kamoli ako nisu, tj. ukoliko bilo koga od nas doživljavaju kao verski i na druge načine neprijateljski element a došli su u poziciju da postanu gazde u nekada našoj kući. Nije loše o tome razmisliti a sistem ne bi smeo da robuje tzv. političkoj korektnosti pa da se ne potrudi da nađe prihvatljiv pristup da to medijski i na druge načine istakne.

TUŽNE KOPTSKE POUKE Na kraju, a u vezi sa svim rečenim kako bi sve bilo upečatljivije, sagledajmo aktuelnu i istorijsku sudbinu naroda koji su dopustili da postanu manjine u svojoj kući. Mnogima koji i dalje ne shvataju o čemu se radi – ne mislim na čitaoce „Pečata“ već one koje svi treba bar da pokušamo da malčice osvestimo – valjda će na osnovu toga izvesti nekakve zaključke. Navešću samo jedan primer: Kopte. U pitanju je hrišćanski narod koji danas čini oko 10 posto stanovništva Egipta. Radi se o potomcima starih Egipćana koji nisu primili islam i potom se pomešali sa doseljenim Arapima.

I posle arapskog osvajanja Egipta u 7. veku Kopti su vekovima ostali većina u toj zemlji, ali su se islamizacijom i asimilacijom postepeno krunili. Tako su na kraju postali manjina. Danas ne samo da su politički već i etnički podstanari u nekada svom Egiptu. Činjenica je da egipatska vlast nastoji da im pomogne i zaštiti ih, ali fakat je da se bez obzira na to Kopti suočavaju sa stalnim napadima i šikaniranjem i islamističkih ekstremista i velikog dela netolerantnih masa muslimanskog stanovništva. Sudbina im je teška i neizvesna, mada ne kao Asiraca (potomaka drevnih stanovnika Mesopotamije) kojima bukvalno preti nestanak posle serije genocida. Plašim se, ako mi Srbi nastavimo kao do sada, pre ćemo podeliti njihovu sudbinu nego, takođe tragičnu, Kopta. A sada zamislite da je vaš jedinac (ili jedinica) u koži jednog Kopta ili Asirca koji sa svojom porodicom živi okružen odbojnošću i strašnim pretnjama. I stalno strepi za svoj i njihov život.

Kad narod dođe u takvu situaciju, više nije bitno da li se to desilo zbog nedostatka nacionalne energije i posvećenosti ili i zbog neodgovornosti prema sebi i neposrednim potomcima. Svi tonu i svi pate. To treba da imaju u vidu i oni kojima nije stalo do nacionalne stvari kao i oni kojima jeste. Ako ne zbog drugih, zbog sebe i eventualno deteta koje imaju (govorim o polovini naše populacije koja se odlučuje samo na jedno dete, bila načelno nacionalno ili drugačije opredeljena), valjalo bi da razmisle da li će ipak nešto učiniti da izbegnemo najgore. Država je spremna u tome da pomaže i sve više toga će u narednim mesecima nuditi, ali svako od nas je krojač sopstvene i preko nje zajedničke sudbine.

Kada već pričamo o individualnim pobudama koje su, to je realnost, kako kod nas, tako i u ostatku evropskog i hrišćanskog kruga kome pripadamo, dominantne pri odlučivanju o rađanju dece, onda iz iste perspektive moramo sagledati i drugima predstaviti sve negativne posledice opredeljenja da se ima samo jedno dete. Zbog toga će, da još jednom istaknem, patiti pojedinci, a ne samo nacija. A što se tiče onih koji ne žele čak nijedno dete (druga stvar je kada iz nekog razloga ne mogu da ga imaju) – a iako manje nego na Zapadu ima ih i kod nas – njima nema smisla ni obraćati se.  Neka žive svoj život a od društva ne očekuje da im njihova sudbina bude prioritetno značajna. Naravno, i neka se ne nadaju da ćemo zbog njihove bezgranične samoživosti svi srljati u propast! Srbija, Srbi i drugi njeni građani imaju pravo na život!