Partija šaha s Angelom Merkel

Da li Ivica Dačić govori u ime Aleksandra Vučića, i koja je to mera kompromisa s Prištinom koju Srbija može da preživi?

Obraćajući se skupštini svoje Hrišćansko demokratske unije ovog ponedeljka, nemačka kancelarka Angela Merkel poručila je da „Evropa mora da deluje kao globalni igrač kako bi bila shvaćena ozbiljno“. Što će reći da je priznala da je – Evropu – trenutno shvataju neozbiljno, ali i da bi želela da se to promeni. A to pak znači da kancelarka namerava da učini nešto da bi, jel’, demonstrirala tu ozbiljnost za kojom žudi, i sopstvenu i evropsku. A kako se i Evropska unija i Angela Merkel pitaju malo do nimalo u svim velikim globalnim krizama – od ukrajinske, preko sirijske pa do krize na Korejskom poluostrvu – te naročitog prostora za delovanje, a kamoli ozbiljno delovanje, oni i nemaju, ne preostaje im mnogo šta drugo do da pokušaju nešto da urade tamo gde još imaju kakvog-takvog uticaja i gde se misli da su – Angela Merkel i Evropska unija – ozbiljniji nego što i sami misle da jesu.

I eto nam Nemačke na Zapadnom Balkanu, i otuda prošlonedeljni sastanak (s vojnim počastima i ostalom pratećom koreografijom) kancelarke Angele Merkel s makedonskim premijerom Zoranom Zaevim, a ovog utorka i sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem na isti način. Nije ih Merkelova primila da bi im odala priznanje time što se udostojila da se s njima sastane nego da bi poradila na sprovođenju sopstvenog interesa. Za to je, uostalom, i plaćena. To je njen posao.
NEMAČKA POZICIJA Makedonsko pitanje ostavićemo po strani da bismo se udubili u ovo naše, srpsko, i videli kakvu štetu, ili možda korist, možemo da očekujemo od obnovljenog nemačkog angažmana na našem slučaju, na kome Nemačka iskazuje nameru da demonstrira svoju ozbiljnost i efikasnost kako bi na ovaj način bila shvaćena i na globalnom nivou.

Najpre ukratko o nečemu što deluje kao da je korisno, dakle, o našim ekonomskim odnosima. Na konferenciji za novinare posle susreta Merkelove i Vučića dosta je reči bilo upotrebljeno kako bi se opisao uzlet u našoj ekonomskoj razmeni koja je dostigla sumu od 4,4 milijarde evra u okviru kojih smo im izveli robe u vrednosti od skoro 1,9 milijardi evra, nemačke kompanije u Srbiji zapošljavaju 43.000 ljudi… Nemačka je, brojke to dokazuju, jedan od naših najvažnijih trgovinskih partnera i nema sumnje da treba da trgujemo naročito ako od toga imamo koristi, ali kakve sve to veze ima s Angelom Merkel i našim (eventualnim) udovoljavanjem njenim spoljnopolitičkim kapricima? Niti nam Nemci prodaju, niti od nas kupuju, niti ovde ulažu zato što su Angela Merkel i Aleksandar Vučić u dobrim odnosima – niti će sve to raditi još više ako nam, ne daj bože, Vučić učini ono što bi Merkelova želela – već zato što od svega toga imaju finansijsku korist. Ne dolaze nemački investitori u Srbiju zato što im je to rekla Angela Merkel, niti bi to ona mogla da im kaže, već zato što na tome zarađuju. A kad smo već kod toga, podsećamo da smo pre dve nedelje ukazali na istraživanje francuskog ekonomiste Tomasa Piketija, koji je dokazao da istočnoevropske zemlje, zbog odliva novca kroz profit stranih investitora, od tih investitora imaju više štete nego koristi, a koja se meri umanjenjem bruto društvenog proizvoda od 4 do 7 odsto godišnje. I toliko o tome.

Što se Kosova i Metohije tiče – a to je pitanje koje nas najviše i interesuje – matematika je još jednostavnija. Nemačka je priznala nezavisnost Kosova i od tog stava, tim pre što želi da se pokaže kao ozbiljan faktor, neće odustati. Štaviše, upravo zbog toga što imamo razloga da sumnjamo da želi da zabeleži spoljnopolitički poen kojim će tu svoju ozbiljnost dokazati, pretpostavljamo da će u tom svom stavu biti još nepopustljivija, a to dalje može da znači samo dodatni pritisak na Srbiju da pristane na nezavisnost Kosova kroz famozni pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa. Drugim rečima, pritisak da pristanemo na ono što smo odbili 2006. i 2007. godine, pa su zato 2008. i morali da pribegnu jednostranom proglašenju nezavisnosti. O tome se, o našem pristanku na njihovo nasilje kojim bismo ga legalizovali, sve vreme i radi.

Sad, što je Angela Merkel ovog utorka odlučila da se pred novinarima predstavi nevinom kao francuska sobarica – rekavši da ona „nije ta koja želi da propisuje šta se mora desiti i šta je poželjno što bi trebalo uraditi. Inicijativa polazi od strane Srbije, predsednik Srbije je taj koji je tu glavni akter. Mi razgovaramo o tome i podržavamo stvari kada se traži naša podrška“ – može da znači da nemačka kancelarka veruje da se proces kreće u onom smeru u kome ona želi, pa zato i ne nalazi za shodno da pred kamerama reaguje žešće. Uostalom, kada je rekla „neću da delim savete“, dodala je i da „pogotovo u javnosti“ to neće činiti, što se ima razumeti kao neizgovoreno priznanje da mimo javnosti ipak nije tako smerna.

ROKOVI I GARANCIJE Merkelova je dodala i da očekuje da sporazum Beograda i Prištine bude postignut „u narednih nekoliko godina“, što bi moglo da znači i da nam je rok za predaju pomalo produžen, a ko zna šta sve može da se dogodi tokom tih nekoliko godina, ali to istovremeno znači i da će Merkelova za toliko biti bliža svojoj političkoj penziji; sve i ako uspe da izgura pun sledeći kancelarski mandat, u šta mnogi u Nemačkoj sumnjaju, ona pred sobom ima još samo, maksimalno, te četiri godine, jer je u svakom slučaju pred njom njen poslednji mandat.

Imajući tu perspektivu u vidu, beležimo Vučićev odgovor na pitanje da li ćemo dobiti garancije da ćemo 2025. sigurno ući u Evropsku uniju ako do 2019. potpišemo sporazum s Kosovom: „Ukoliko potpišemo taj sporazum, dobićemo sve garancije, a garancije koje dobijamo u Berlinu su garancije u koje najviše verujem.“

Problem je, međutim, u tome što Angela Merkel nikako ne može, sve i kad bi želela, da nam garantuje šta će se dogoditi 2025. godine jer će najkasnije 2022. završiti svoju političku karijeru. Štaviše, davanje garancije ovog tipa protivno je prirodi procesa EU integracija – one zavise od sposobnosti kandidata da ispuni kriterijume i sposobnosti EU da primi nove članice, a ni jedno ni drugo ne može se vremenski ograničavati – što znači da je garanciju ove vrste zapravo i nemoguće dati. A da i ne govorimo o tome da niko ne može da zna šta će uopšte biti s Evropskom unijom 2025. godine.

Tako da je, zapravo, pred Srbijom izbor koji je mnogo jednostavniji od izbora između Kosova i Metohije i Evropske unije. Od nas se, naime, traži da se Kosova i Metohije odreknemo u zamenu za ništa, jer ništa i ne može da nam bude ponuđeno.

ODGOVOR(I) SRBIJE Pa, kakav će biti odgovor Srbije na ovu nepristojnu ponudu? Predsednik Vučić nastavlja da uznemirava patriotsku javnost malodušnim porukama da „igramo partiju šaha bez dame i topa i pokušavamo da izvučemo pat“, da je „važnije ljubiti zemlju svoje dece, nego zemlju svojih predaka“, da „ništa nije na našoj strani“ iako su na našoj strani i međunarodno pravo, i Rusija i Kina i njihovo pravo veta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Da li je ovo priprema javnosti na predaju partije Angeli Merkel i ostalim velemajstorima kosovske nezavisnosti? S druge strane, Vučić ponavlja i da je potrebno postići (nekakav) kompromis, da „obe strane nešto izgube, pa makar i da ne budu zadovoljne“, jer „za narod ne bi bilo prihvatljivo da Srbija bude jedini gubitnik“. Može ovo da bude i samo moljakanje da nam se udeli nešto s čime ćemo se praviti da smo zadovoljeni – upravo se na to svodila sva kosovska taktika Borisa Tadića u ono zlosrećno vreme kada se on pitao – ali možda je ovo i učtiv način da se na zahteve Angele Merkel odgovori odrično, budući da ona ni na kakve kompromise ne može da pristane, i to svi vrlo dobro znaju.

Mnogo pak određeniji od Vučića je njegov koalicioni partner i šef diplomatije Ivica Dačić, koji je ovih dana ponovio da „Kosovo nije zaokružilo nezavisnost i nikada neće postati članica Ujedinjenih nacija“, a to je sad na dnevnom redu, ocenjujući kao „ponižavajuće i uvredljive“ pozive Srbiji da Rusiju nagovori da pripusti Kosovo u UN.

Da li je Ivici Dačiću palo u zadatak da izgovori ono što Aleksandar Vučić trenutno ne može jer bi imalo preveliku težinu? Ili Dačić sad gradi svoju političku poziciju za slučaj da Aleksandar Vučić ipak stavi interes Angele Merkel ispred Srbije, pa to onda počne da mu se obija o glavu? To je sada ključno pitanje, ne samo za dalje političke karijere aktuelnog predsednika i šefa diplomatije već i za Srbiju i njenu budućnost. Vučićeva dosadašnja nedorečenost, na koju se sam odlučio, mogućim čini oba različita tumačenja. A sigurno je jedino, rečima vladike bačkog Irineja Bulovića, da je „sa naše strane već ponuđen kompromis – Briselski sporazum i Zajednica srpskih opština. To je, iako ponižavajući, ipak kakav-takav okvir i ništa drugo do kompromis. Smatram da je maksimum kompromisa sa srpske strane već ponuđen“…

A svoju ozbiljnost Angela Merkel neka dokaže preko neke druge grbače, ako može.        

Spomenik nacistima?

Nemačku kancelarku Angelu Merkel, sudeći makar po onome što je izrekla na konferenciji za novinare posle sastanka s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, naročito je obradovao Sporazum o ratnim memorijalima i mestima stradalih tokom ratova na teritoriji Srbije i bivše Jugoslavije: „Raduje me i da je u okviru razgovora rešeno pitanje ratnih memorijala, što je ključna tačka u odnosima naših zemalja i to je poklon koji je doneo predsednik Srbije.“

O kakvom je tačno poklonu reč zasad nije sasvim jasno, to jest nije podrobnije obrazloženo, ali rađa se osnovana bojazan da ćemo na osnovu ovog sporazuma dobiti nekakvo spomen-obeležje vojnicima nacističke Nemačke poginulim na tlu Srbije tokom Drugog svetskog rata. Upravo se to, naime, dogodilo Crnoj Gori posle potpisivanja Sporazuma o stradalima u ratovima (10. avgusta 2011) – spomen-obeležje podignuto je na vojnom aerodromu kod Podgorice u novembru 2016. godine – a slični spomenici vojnicima Hitlerove armije postoje i u Sloveniji, Hrvatskoj i Makedoniji. Da li je to još jedan vid danka evro(atlantskim) integracijama?