Makroneon ili „Firer Izabranik“

Francuska je prethodnih godina pokazala sumnjivu sklonost ka ratnim avanturama. Migrantski talasi, koje je francuska republika otmeno izbegla, svom silinom su pogodili Nemačku, Austriju i Švedsku. Francuska se ponaša kao i SAD

Novi francuski predsednik Makron izaziva kod savremenika nekakvo čudnovato oduševljenje. Već činjenica da je samo dva dana posle nemačkih izbora, 24. septembra 2017, dakle u vreme međunarodnog običaja postizborne tišine, održao govor kojim je uputio izazov Evropi, i da je u tom govoru na Sorboni zahtevao odgovor od Nemačke, nikako nije većinu ostavila bez reči. Tako je to sa zvezdama u meteorskom usponu u vremenu u kome se čini da čvrste, temeljne državne i međudržavne strukture nemaju šansu.

 

CRTANJE CRVENIH LINIJA Sa francuskom jekom doboša pre i za vreme Bezbednosne konferencije u Minhenu (16–18. februar), ovaj predsednik šalje signal koji preti da izazove opasan požar. On počinje s iscrtavanjem „crvenih linija“ i to prvenstveno u Siriji. Ovoj državi preti sravnjivanje sa zemljom, i to ne samo zbog potpaljivanja rata protiv legitimne sirijske vlade od strane prethodnika predsednika Makrona. Milioni žrtava i širom uništena sirijska infrastruktura jesu lična karta francuskog potpaljivanja ovog regiona. Pri tome ono ima svoju tradiciju, kao što svi znamo, najkasnije od francuskog delovanja u slučaju Libije. Makronov prethodnik Sarkozi je, povodom Libije, pozvao u Pariz međunarodnu zajednicu na konferenciju, među pozvanima bila je i kancelarka Angela Merkel. Ona još nije ni sletela u Pariz kada su francuski bombarderi već bili u naletu na libijske ciljeve. Ciljeve koje su morali, zapamtimo to, da izvuku iz čarobnjačkog šešira, ne bi li demonstrirali francusku udarnu silu.

Drugačije nije bilo ni februarskog vikenda koji je obeležila Bezbednosna konferencija u Minhenu. Sada je predsednik Makron za sirijskog predsednika Asada napravio stupicu u vidu moguće upotrebe hemijskog oružja. Pri tome ova optužba, koje se u Minhenu isuviše spremno dočepao američki savetnik za bezbednost, general u penziji Makmaster, u javnosti je pogodila Tursku. Upravo je Turska tokom vikenda odjednom postala zemlja kojoj je internacionalno prišivena upotreba ovog bojnog oružja. Ako u malom mozgu držimo aktuelne vesti u vezi s Turskom, onda Turska, kao i mnoge tamošnje borbene formacije, ionako isplivava kao tranzitna zona za unošenje hemijskog oružja u Siriju. Govorka se o brojnim modelima kako se Siriji, koja nema hemijsko oružje, ono podmeće kako bi se na kraju sirijska vlada učinila odgovornom za napad koji bi usledio.

 

RATNIČKI POVICI MLADOG I ZELENOG PREDSEDNIKA Francuska je prethodnih godina pokazala sumnjivu sklonost ka ratnim avanturama. Migrantski talasi, koje je francuska republika otmeno izbegla, svom silinom su pogodili Nemačku, Austriju i Švedsku. Francuska se ponaša kao i SAD. Ona razara druge zemlje i pušta migrante da se useljavaju u pomenute države.

I nije samo Makronov pokušaj da protiv Sirije vitla mačem nakon što je Francuska, sa ostalim ratobornim saveznicima eskalirala rat u Siriji. Makronova ratna ministarka trebalo je da ima smelosti da na Minhenskoj konferenciji iz tašnice o ramenu potegne finansijski čekić. U godinama pred nama osiromašena francuska država moraće da industriji oružja da dodatnih tri stotine milijardi evra. Posledica mere koja će doneti olakšice francuskoj vojnoj industriji biće – ratovi i novi migrantski talasi.

Onima koji su poslednjih godina razorili demokratske nacionalne strukture u EU Evropi, možda je mlađani francuski predsednik nešto kao „Firer Izabranik“, evropski „Spasitelj“. U vremenu kada siromašnim francuskim građanima iz džepa izvlače i poslednji cent evrodoprinosa ovo nije samo pogrešan signal ka unutra. Moramo se u međuvremenu, povodom ovolike francuske pomame za ratom, pitati da li bi u interesu evropskog mira bilo bolje da je na francuskim izborima pobedio Nacionalni front. To jeste strašna pomisao. Ali ratovi, orkestrirani u stilu „predsednik Makroneon“ (autorova igra reči – Makron-eon kao Napol-eon; prim. prev), nisu ništa bolji.

NATO MILITANTNOST Govor generala Makmastera u Minhenu ostavio je utisak da je „kraj sa zbijanjem šala“ o nekakvom razvoju evropskih vojnih mišića, nakon što su Pariz i Berlin iskoristili izbor predsednika Trampa za sopstvene vojnopolitičke vežbe opuštanja. „U red, postroj se!“, glasi minhenska komanda iz Vašingtona.

Sve ono što NATO može da protumači kao konkurenciju zavisnosti od njegovih naredbi, potapa se u Vašingtonu i Londonu. Globalni poredak koalicionih ratova ne treba i ne sme da se remeti. London i Vašington jedini imaju pravo da gurnu svet u pomor, i da tako kuju saveze da im drugi budu na raspolaganju. Upravo ovo važi i za Bundesver i upravo za Bundesver. Pri tome, mi možemo samo da se radujemo zbog materijalnog stanja nemačke vojske, jer ono ne zateže šraf koji omogućava njeno uvođenje u borbu. Tenkovi koji ne mogu da se pokrenu ne mogu ni da budu korišćeni u NATO ratovima koje nemački narod ne želi. Ministarka koja bi to mogla i da sprovede u delo radije je viđena kao generalna sekretarka NATO-a. Minhen i francuske najave su iznova otvorile rane. Koja god internacionalna struktura bila u pitanju. Ništa od onoga što smo preduzeli u NATO-u i novim evropskim strukturama nema veze sa „odbranom“. Nas Nemce uvlače u svoje poslove koji nisu naši i kojima nedostaje sve ono što proizlazi iz Nirnberških procesa i Povelje Ujedinjenih nacija. Novija istorija upotrebljava se protiv nas kao sredstvo prisile da činimo ili dopuštamo ono što nema ničeg – ama baš ničeg! – zajedničkog sa našom nacionalnom voljom i što ne implicira nijednu konsekvencu iz naše istorije.

Ako nas ne varaju slike sa Minhenske konferencije, među ratničkim figurama sedeo je i jedan kardinal. Da li ste čuli da je nešto rekao protiv ovog zločinačkog delovanja?          

 

Prevela: Branka Jovanović