Kupovina srca i umova

Kako je nastala medijska hobotnica bivšeg direktora CIA (2. deo)

Piše Opservatorija novinarstva

Ovaj neprijateljski general, šef tajne službe i stručnjak za propagandu nametnuo se u medijima bombardovane nacije pod izgovorom da će joj obezbediti objektivno informisanje. Zaista zapanjujući potez

Čak i finansijeri kojima ništa nije sveto poštuju jedan sveti zakon: ostvariti profit.

RASIPNIČKE INVESTICIJE U MEDIJSKE GUBITAŠE Međutim, povraćaj investicije KKR-a u balkanske medije ne nazire se na horizontu. Sektor prolazi kroz takve teškoće da su čak i vodeće akvizicije poput SBB-a u Srbiji i Nove TV u Hrvatskoj poznate po tome što iz godine u godinu ređaju gubitke.

U slučaju SBB-a, džinovsko ulaganje KKR-a iz 2013. nije popravilo stanje. Naprotiv, dostupni godišnji izveštaji pokazuju stalno uvećanje gubitaka. Izraženo milionima evra: 33 u 2010, na nuli u 2011, zatim 10,5 u 2012. i 1,4 u 2013. godini. Najzad, 29 u 2014, 33 u 2015. i 35 u 2016. godini. Vidimo da je u 2016. godini ostvaren rekordni gubitak od trideset pet miliona evra.

Objašnjenje? Kupujući medije, Petreus je kupovao uticaj. U tom slučaju postavlja se pitanje koji bi se to deoničar obradovao da mu njegov fond objasni: „Nemamo ni milijardu koju ste uložili, ni profit koji smo vam obećali, ali smo zato zadobili medijski uticaj u Istočnoj Evropi.“ Teško je zamisliti da bi penzioneri iz Penzionog fonda Oregona bili oduševljeni. S druge strane, među Petreusovim poznanstvima u Bilderbergu već bi se našao poneko kome bi to moglo odgovarati.

Drugo objašnjenje je da su troškovi naduvani da bi se prijavljivali gubici koji zapravo ne postoje. Zahvaljujući negativnom bilansu, SBB godinama nije platio ni dinar poreza na dobit, iako je samo u 2016. ostvario 170 miliona evra prihoda. Šteta po budžet Srbije mogla bi da dostigne osmocifrene iznose u evrima.

 

DRŽAVA SE NE MEŠA U SVOJ POSAO Najveći gubitnici ove sumnjive šeme su građani koji su glavni stvaraoci bogatstva iznesenog u poreske rajeve preko Junajted grupe i koji, naprotiv, plaćaju porez. Zatim, to je konkurencija koja u tržišnoj utakmici nema nikakve šanse protiv privilegovanog teškaša sa onakvim finansijskim kapacitetom, nultim oporezivanjem, prekograničnom kartelizacijom i Si-En-Enovom produkcijom. Najzad, to su države koje se odriču ubiranja poreza. Da ne pominjemo njihovu obavezu da zaštite građane i slobodnu konkurenciju.

Države su najpozvanije da ispitaju aktivnosti KKR-a. Samo one imaju sposobnost da nezakonite prakse sankcionišu a rupe u zakonu zatvore.

Države su radije izabrale da zatvore oči. Jedina dosadašnja otkrića o medijskom carstvu KKR-a potekla su od organizacija i pojedinaca izvan vladinog sektora. Što se tiče izmena zakona, od njih su rupe samo narasle, kao što pokazuje izveštaj Medijske opservatorije sa izričitim naslovom: Velike sile prekrojile srpske zakone o medijima po meri balkanskog Si-En-Ena.

EVROPSKA UNIJA KAO LOBI Godine 2014. izgledalo je da se država Srbija i KKR kreću ka neizbežnom sukobu. KKR je planirao da pokrene svoj novi kanal N1 TV, na svojoj mreži SBB/Telemah, u okviru svog krovnog preduzeća Junajted grupe. Istovremeno, vlada je objavila nacrte zakona o medijima. Međutim, jedno je isključivalo drugo, jer su zakoni zabranjivali distributeru da ujedno bude i proizvođač sadržaja. Zabrana je delovala logično: distributer bi favorizovao svoje kanale na štetu konkurencije. Nekoliko godina ranije Evropska unija je nametnula isti princip javnoj televiziji RTS, koja je morala da se odrekne svoje distributerske mreže.

No ovaj put će mišljenje Brisela biti obratno, ili bolje reći obrnuto lobiranjem Evropske banke za obnovu i razvoj (suvlasnika Junajted grupe) i advokatske kancelarije Žid Loaret Nuel, angažovane za tu priliku. Nakon još jednog susreta s Petreusom, srpski premijer je presekao: N1 je dobrodošla u Srbiju. Država je podnela ostavku.

U avgustu 2014. biće izglasan novi tekst zakona, onaj koji su bankari i advokati izdiktirali preko briselske administracije, umesto originala proisteklog iz izbornog i participativnog procesa. Najurivši narod, transnacionalna finansijska oligarhija zavrnula je ruku Narodnoj skupštini koja više i ne pomišlja da se brani.

Epilog: N1 TV je pokrenuta u oktobru 2014. godine. U martu 2017. kablovski operater SBB uklonio je najgledaniji kanal, javnu televiziju RTS1, s prve pozicije u rasporedu kanala. Na to mesto, koje je za njega bilo rezervisano od početaka televizije, postavio je N1.

DA LI VLASNIK UTIČE NA SVOJE MEDIJE? Kada je NATO bombardovao RTS, 1999. godine, njegovo obrazloženje zasnivalo se na ideji da televizija neminovno emituje propagandu svog vlasnika. Budući da je vlasnik bila neprijateljska država i da je propaganda činila deo rata, NATO je zaključio da je televizija oružje u ratu i, shodno tome, legitimna meta.

I N1 ima vlasnike. Među njima se nalazi čak i general koji je učestvovao u tom istom ratu. Što se propagande tiče, njena saopštenja povodom promene numeracije pružaju školske primere manipulacije. Naslov Raste politički pritisak da se N1 spusti na mreži SBB-a (N1, 2017) sugeriše da se KKR-ov kanal spušta, a on je podignut. N1 je takođe šampion manipulacija brojevima. Godine 2016. učetvorostručila je broj prisutnih na demonstracijama podržanim od američkih NVO, dok je broj demonstranata protiv NATO-a umanjila čak trideset puta (sic). Za vreme predsedničkih izbora 2017. televizija je pojedinim kandidatima služila kao pres-služba, dok je druge potpuno prećutala.

RATNIK ZA PERCEPCIJU To što je KKR izbacio demokratiju kroz prozor zbog interesa svog Balkanskog Si-En-Ena, Petreus će protumačiti kao „razvoj demokratskih vrednosti“. Biće to jedini put da se neko od gazda N1 izjašnjava u pogledu N1, i to baš pred novinarima N1. Pri tome je, a da ne trepne, istakao njihovu objektivnost i nezavisnost.

Ako ove izjave stoje u suprotnosti sa stvarnošću, to je zato što imamo posla sa stručnjakom za ratove percepcija.

„Teško da je išta u međunarodnim odnosima važnije od istorijskih slika i percepcija koje ljudi nose u svojim glavama.“ Ovim citatom Petreus je započeo svoj prvi naučni članak, objavljen 1986, kao i doktorsku disertaciju odbranjenu naredne godine na Prinstonu. Od tada vojnik-naučnik postaje glavni zastupnik preorijentacije armije SAD. Trebalo je premestiti težište s konvencionalnog rata na borbu protiv pobunjenika (counterinsurgency ili COIN na engleskom) pod sloganom „zadobiti srca i umove“. Svoju doktrinu je 2006. izložio u vojnom priručniku koji je označio prekretnicu (FM 3-24 Counterinsurgency). Kad postane glavnokomandujući u Iraku i Avganistanu od 2007. do 2011, iskoristiće te zemlje kao laboratorije za primenu svojih teorija. Pošto je izvršio misiju, ostalo mu je samo da napusti armiju koju je revolucionisao nakon brižljivo isplanirane karijere. Kao kadet Vest Pointa udvarao se ćerki dekana, što mu je donelo podsmeh drugova i ruku mlade dame. Zatim je napredovao u senci komandanata Galvina, Vuona i Šeltona. Do seks-skandala iz 2012. bio je miljenik medija koji su mu ugađali hvalospevnim člancima (prefinjeno nazvanim blow job, tj. „oralni seks“ u američkom novinarskom žargonu). Njegov šarm izuzetno naiđe i na pokojeg kritičara, poput admirala Falona koji ga je navodno nazvao „malim kukavičkim uvlakačem“.

OSVOJITI SRCA I UMOVE Kao dopisni prijatelj Marsela Bižara i oduševljeni čitalac Lartegijevog romana Centurioni, Petreus rado priznaje uticaj koji su na njega izvršili francuski autori, pogotovo teoretičar David Galila. To neće sprečiti francuskog ratnog druga, generala Morisa Drijara, da razotkrije Petreusovu krilaticu „zadobiti srca i umove“ kao „represivni merčandajzing nad stanovništvom“ (vidi odličnu studiju francuske armije Gagner les cœurs et les esprits, CDEF, 2010, str. 57).

Pravi smisao tog izraza definisan je u priručniku FM 3-24 na sledeći način: „’Srca’ znači ubediti stanovništvo da je uspeh borbe protiv pobunjenika u njihovom najboljem interesu. ’Umove’ znači uveriti da sila može da ih zaštiti te da nema svrhe opirati joj se. Zapamtite da ni za jedno nije bitno da li narod voli trupe. Važan je proračunati lični interes, a ne osećanja.“ Odeljak „Mediji i bitka za percepcije“ nudi bezmalo orvelovska uputstva: „Pažljivo birajte reči… Na primer, da li su protivpobunjeničke snage oslobodilac ili okupator?“

Oproban u ovakvoj vrsti dvostrukog mišljenja, Petreus uporno govori o „pobedi“ u Iraku iako je intervencija neosporna katastrofa. Region je uronjen u haos, prvobitni razlozi za rat ispali su lažni a proklamovani ciljevi nisu postignuti. U stvarnosti, Petreusov model borbe protiv pobunjenika kombinuje veliku manipulaciju s velikim nasiljem: građanskim ratom, vazdušnim udarima, noćnim racijama, napadima dronova, mučenjem. Takva stvarnost teško se probija kroz medije koji kao da takođe postupaju po Petreusovom priručniku (odeljak „Koristiti jedinstveni narativ“).

Godina 1986. bila je prelomna za Petreusa koji je tada postao teoretičar protivpobunjeničkih operacija, član Saveta za međunarodne odnose i upoznao Džejmsa Stila, veterana programa Feniks u Vijetnamu. Stil će u direktnoj komunikaciji s Petreusom obrazovati odrede smrti i centre za mučenje u Iraku.

ŠPIJUNAŽA I MANIPULACIJE NA INTERNETU Petreus je 2010. godine regrutovao prvu armiju botova na internetu (Američka špijunska operacija za manipulisanje društvenim mrežama, Gardijan, 2011). Njegova komanda Centkom objavila je javni poziv za program za upravljanje internet-identitetima, koji bi omogućio da 50 korisnika upotrebljavaju 500 lažnih naloga „bez bojazni da će sofisticirani protivnici moći da ih otkriju“.

Nekoliko godina kasnije brojni novinari će se okomiti na slične aktivnosti Rusije, ali će začetnički američki primer po pravilu biti prećutkivan. Tako na primer članak portala Obs-Ri89 nabraja čak pet umešanih država, pa opet sa spiska izostavlja SAD.

Vojno lice u Petreusu odlično razume da su informacione tehnologije neophodne za informacione operacije. Kao šef CIA, najavljivao je: „Špijuniraćemo vas preko mašine za sudove“ (Vajerd, 2012). Kao medijski magnat ostao je jednako ratoboran: „Sajber-prostor je sasvim novo bojno polje“ (Bi-Bi-Si, 2017). Posebno se zalaže za sve veću kontrolu interneta.

S tim u vezi, KKR kontroliše mnogobrojna IT preduzeća, među kojima se nalaze Optiv (sajber-bezbednost), GoDaddy (hosting), First Data (digitalni novac) i, naravno, internet-provajderi Junajted grupe.

Masovni nadzor interneta od strane anglo-američkih obaveštajnih službi koji je razotkrio Edvard Snouden nalazio se na svom vrhuncu u vreme dok je Petreus upravljao CIA. Tu spadaju projekti kao što je Prism, koji omogućava direktni pristup serverima Gugla, Fejsbuka, Epla, Majkrosofta i drugih giganata; ili Muscular i Tempora koji se direktno infiltriraju u optičke kablove.

Veliki deo internet-saobraćaja na Balkanu prolazi preko provajdera koji su u Petreusovim rukama. Srpska studija Nevidljiva infrastruktura – tokovi podataka ustanovila je da sav saobraćaj vodi ka jednoj jedinoj tački: „Ako bismo želeli da ispitamo, filtriramo ili zadržimo sav nacionalni saobraćaj koji ide preko SBB-ove mreže, mogli bismo to da uradimo koristeći samo ovu jednu tačku.“ Ta tačka se slučajno nalazi u vlasništvu KKR-a.

Zašto infiltrirati ako možeš posedovati?

JAVNI NOVAC, PRIVATNI NOVAC Petreusovi ratovi imali su visoku cenu, ne samo u smislu ljudskih života već i za poreske obveznike. Troškovi se više ne procenjuju u milijardama, nego u bilionima dolara ‒ nikad viđeno. Neviđeni iznosi su završili i u rukama privatnih korporacija (Privatni preduzimači zaradili 138 milijardi dolara od rata u Iraku, Fajnenšel tajms, 2013) za različite usluge: kako civilne (Halibarton-KBR), tako i vojne (Blekvoter) i obaveštajne (Bel potindžer). Rat se privatizovao, pa otud i odeljak Multinacionalne korporacije i privatni preduzimači u Petreusovom vojnom priručniku.

U svojstvu glavnog komandanta, Petreus je već raspolagao kolosalnim fondovima i direktno poslovao s privatnim korporacijama. Ali ko zaista komanduje kada se najveća vojna sila prezadužuje da bi isplatila svoje ratove: komandant ili finansijer?

IZ ARMIJE U FINANSIJE – UNAPREĐENJE Celog života Petreus je gradio karijeru dodvoravajući se najvišoj moći. Njegov prelazak s vrha vojnih i bezbednosnih struktura u redove finansijera uglavnom se naziva penzionisanjem ili ostavkom. Pre bismo ga mogli posmatrati kao unapređenje.

Karijera Dejvida Hauela Petreusa sledi istu uzlaznu liniju i istu crvenu nit: manipulaciju percepcijama. Njegov slučaj ilustruje radikalnu promenu sveta informacija. Pre njega niko nije mogao ni da zamisli nekadašnjeg šefa obaveštajne službe na čelu medija, pogotovo ne u zemlji na čijem uništenju je radio. Ovaj neprijateljski general, šef tajne službe i stručnjak za propagandu nametnuo se u medijima bombardovane nacije pod izgovorom da će joj obezbediti objektivno informisanje. Zaista zapanjujući potez. Ali ništa ne šokira osvojena srca i umove.           

(Kraj)