Ko nam namenjuje sudbinu nosoroga

LJUDSKA PRAVA I NATALITET

Najava Aleksandra Vučića o merama za poboljšanje nataliteta u Srbiji je nešto sasvim normalno, što se sprovodi u gotovo svim državama Zapada na koje naši progresivci misle da bi trebalo da se ugledamo. Zašto su onda svi odjednom skočili kao opareni kada je predsednik preduzeo prvi korak u borbi protiv bele kuge?

Svet je ovih dana obišla tužna vest – umro je poslednji mužjak severnog belog nosoroga i sada je ova vrsta, koju danas čine još samo dve ženke, osuđena na izumiranje. Eto, šarenilo sveta postalo je siromašnije za jednu boju, fauna čiju lepotu i bogatstvo čini njena raznolikost postala je za jedan korak uniformnija. Svi smo na gubitku i oko ovoga, pretpostavljamo, nema rasprave. Osim sebičnih parazita koji samo misle o svom profitu i za njega su spremni da žrtvuju sve, a posebno druge, niko na svetu ne može biti ravnodušan prema činjenici da brojne vrste našeg biljnog i životinjskog sveta nestaju. U borbu protiv ovoga uključeni su svi. Ujedinjene nacije, države, međunarodne organizacije, nevladine organizacije… Ne verujemo da bi nestankom belog nosoroga bile zadovoljne ni organizacije poput Žena u crnom ili Autonomnog ženskog centra, iako se radi o muškom belom primerku ove vrste koji je verovatno bio heteroseksualac, a beli heteroseksualni muškarac, kada je reč o ljudskom rodu, najveći je neprijatelj čovečanstva, smatraju pripadnici globalnog ekstremno liberalnog feminističkog bloka u koji se ubrajaju i dve pomenute organizacije. Zbog toga ne treba da čudi što su upravo one predvodnice sveopšte drugosrbijanske histerije izazvane predlogom predsednika Srbije Aleksandra Vučića da se preduzmu određene mere da bi se pokušalo sprečavanje izumiranja jedne čitave nacije, srpske, bez ikakve diskriminacije ostalih naroda koji žive u Republici Srbiji.

 

RASISTIČKE I NACIONALISTIČKE MERE U saopštenju grupe nevladinih organizacija povodom Vučićeve izjave da će od jula početi isplata državne pomoći majkama za svako dete rođeno od 1. januara ove godine i to u iznosu od 100.000 dinara za prvo dete, 10.000 dinara mesečno za drugo dete, do navršene druge godine, 12.000 dinara mesečno za treće dete do navršene desete godine i pomoć u ukupnom iznosu od 18.000 evra za deset godina za četvrto dete, navodi se da su najavljene mere „ponižavajuće, jer degradiraju žene i svodi ih na mašine za rađanje radi reprodukcije nacije i jeftine radne snage“, a ocenjuju se i kao „rasističke i nacionalističke“.

„Nećemo da rađamo za državu, naciju, crkvu, armiju ni partiju. Osim toga, iz Vučićeve izjave, ali i izjava koje su prethodile, kao i sramotne kampanje, može se videti da je poziv na rađanje upućen ženama srpske nacionalnosti, koje su heteroseksualne, dok su ostale isključene, a zabrinutost zbog demografskog pada je povezana sa depopulacijom samo unutar srpskog naroda“, navodi se u saopštenju 10 nevladinih organizacija među kojima se, pored Žena u crnom i Autonomnog ženskog centra, nalazi i Organizacija za lezbejska ljudska prava – Labris, za koju bi čovek pomislio da, zbog sastava svog članstva, i nema baš neke veze sa demografskom i populacionom politikom. Iz ovog pasusa proizlazi nekoliko pitanja. Da li su one svesne da ljudi koji se odluče da imaju decu to uglavnom rade zbog sebe, a ne zbog onoga što su one pobrojale? Iz kojih se to prethodnih izjava i kakve sramotne kampanje „vidi“ da je poziv upućen isključivo ženama srpske nacionalnosti? Da li one veruju da u Srbiji postoje nekakvi rasni zakoni koji bi onemogućili pripadnicama (a možda i pripadnicima) nekih drugih nacionalnosti da dobiju pomoć? Da li je država, odnosno Vučić žene koje nisu heteroseksualne isključila iz grupe kojoj je ova pomoć namenjena, ili su, možda, to učinile one same? Da li bi pri zahtevu za dodeljivanje pomoći bile upitane da li su heteroseksualke i da li su dete, odnosno decu, napravile s drugom ženom? I, na kraju, postavlja se pitanje ko će, ako ne predsednik Srbije, brinuti o natalitetu srpskog naroda? Donald Tramp? Vladimir Putin? Angela Merkel? Bakir Izetbegović?

U saopštenju se kao dokaz rasističkog, nacionalističkog i represivnog karaktera najavljenih Vučićevih mera navodi činjenica da se „državna pomoć zaustavlja na četvrtom detetu, što isključuje podršku mnogim romskim porodicama“. A šta ćemo sa mnogim srpskim porodicama koje imaju više od četvoro dece? One su ispod radara borkinja za ljudska prava koncentrisanih isključivo na Rome. Kao što vidimo, jedini koji ovde govore o nekakvom nacionalizmu i rasizmu su oni koji tvrde da se protiv toga bore. Niko drugi nije pominjao nacionalnost, uključujući tu i Vučića koji je u izjavi govorio isključivo o „državi Srbiji“ i „narodu“ Srbije koji, pored Srba, čine i svi ostali građani ove zemlje i koji su u svim pravima, uključujući i reproduktivna, ravnopravni sa etničkim Srbima. Ne postoji niti jedan pravni osnov po kojem bi država ovu pomoć mogla uskratiti nekome samo zato što je Rom, Bošnjak, Mađar, Hrvat, ili… Nema ga. A ako Vučić upozorava pripadnike svog naroda na opasnost od nestanka, to ne može da ugrožava nikoga, osim onih koji mrze srpski narod, bilo da potiču iz njega ili neke druge nacije. Za razliku od Žena u crnom i drugih aktivistkinja, ovo su prepoznale i Majke Preševa, Bujanovca i Medveđe koje su, kako je javila agencija „Preševa jone“, a preneo beogradski list „Danas“, pozdravile ovu odluku i dodale da samo u Preševu trenutno ima oko stotinu majki koje čekaju četvrto dete.

Osim nacionalizma i rasizma, naše aktivistkinje su u Vučićevoj najavi videle i mizoginiju, „jer predsednik predlaže društvu i posebno medijima da stvore klimu u kojoj će žene koje rode troje i četvoro dece ’biti poštovane i omiljene, a ne izbacivane iz društva, zato što nemaju dovoljno vremena za skupe provode, tašnice i cipele’“. Šta je ovde mizogino? Reklo bi se da je upravo suprotno i da Vučić poziva na veće poštovanje majki, pa samim tim i žena. Pošto se iz saopštenja ovo ne vidi jasno, objašnjenje nam je gostujući na jednoj televiziji dala predstavnica Žena u crnom Mina Damjanović. „Populacione politike su poprilično mizogine, vraćaju ženu u kućnu sferu prave profesiju majke. Nećemo morati ništa drugo da radimo, kao da mi ne želimo ništa drugo da radimo. Ovakve politike potpuno degradiraju ženu i svode je na reproduktivnu funkciju“, rekla je ona. I sama je lepo primetila – žene neće morati ništa drugo da rade, ali im to neće biti zabranjeno. Zar nije lepo da jedna majka ne mora svakog dana na posao (u rudnik, po mogućstvu) nego može u potpunosti da se posveti svom potomstvu, da vreme provodi s decom? Zapravo je ona ovde uvredila majke, pa samim tim i žene, a ne Vučić, jer ona ovakvom izjavom degradira „posao“ majke i svodi ga na nešto nebitno i nedostojno.

Zanimljivo je i da se ove organizacije nisu ranije baš mnogo bavile demografijom i populacionom politikom, te se nisu sa istim ovakvim žarom bacile na Vučića i onda kada je država, zbog mera štednje, smanjivala socijalna davanja porodiljama i majkama. Makar mi nismo uspeli da uđemo u trag tako nečemu. Izuzetak je Autonomni ženski centar, koji je krajem 2016. kritikovao Novi zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom ispravno ukazujući na to da se njime diskriminišu majke bez stalnog zaposlenja, jer ostaju uskraćene za pomoć. Reklo bi se da bi država trebalo svim majkama tokom trudnoće i u postporođajnom periodu da pomaže i nadamo se da će odgovorni u skoroj budućnosti i to učiniti. Vrlo je diskutabilno, međutim, što Autonomni ženski centar istovremeno „posebno zabrinjavajućom“ smatra činjenicu da se primanje dečjeg dodatka „uslovljava detetovim redovnim pohađanjem škole (za decu školskog uzrasta), što potvrđuje postojanje sistemske diskriminacije dece koja žive u biološkim porodicama“. Ne, nije greška. Ne treba uslovljavati decu da idu u školu, kažu isti oni koji tvrde da najavljene mere za cilj imaju stvaranje „jeftine radne snage“. (Što nikako nije cilj krupnog kapitala oličenog pre svega u Džordžu Sorošu i braći Rokfeler koji su među glavnim finansijerima ovih i sličnih organizacija.)

ŠTA ONI ŽELE? Mere koje je Vučić najavio svakako nisu dovoljne i treba da usledi još mnogo drugih da bi se situacija popravila. Potrebno je mnogo truda i rada na svim nivoima ovog društva. To je, međutim, moguće i treba se ugledati na politiku koju je u Rusiji vodio Vladimir Putin. „Putinova Rusija“ je jedini primer u dosadašnjoj istoriji koji dokazuje da je moguće negativnom natalitetu vratiti pozitivnu vrednost. Utešno je što je Vučić rekao da je finansijska podrška majkama tek prva od mera koje namerava da preduzme i nadajmo se da će ovom poslu biti podjednako posvećen koliko je to bio i Putin.

Ali to nije baš ono što Žene u crnom i drugi očekuju od njega. Ne žele oni srpskog Putina, jer i onog ruskog mrze s neviđenim žarom. Oni žele nešto drugo. U istoj emisiji u kojoj je nastupila Mina Damjanović, mane Vučićevih mera objasnila nam je predstavnica Autonomnog ženskog centra Sanja Pavlović. Rekla je da je mnogo bolja bila strategija iz 2008. godine i to obrazložila: „Strategija iz 2008. je bila dobro sredstvo, sredstvo koje nije podrazumevalo restrikcije na abortus i nije podrazumevalo ovako velike cifre kao što su najavljene. Jedan od prvih njenih ciljeva jeste ekonomsko osnaživanje.“ Dobra strategija za populacionu politiku i borbu protiv bele kuge je nešto što ne podrazumeva restrikcije na abortus i što ne omogućava značajniju pomoć? Kako to, pobogu? Iz njenih izjava vidi se da je potpuno nebitno da li će Srba biti na ovoj planeti ili ne, i da li će s njima nestati i njihova kultura, tradicija, identitet, sve ono što naš lepi svet čini šarenijim i bogatijim. „Koliko je to pitanje nestajanja građana Srbije. Iz feminističke perspektive uvek je pitanje nacionalnosti tih građana koji nestaju. Ne mislim da romskih porodica nestaje“, rekla je ona. I tu se u potpunosti njeno mišljenje podudara sa interesima pomenutog krupnog kapitala, Soroša, Rokfelera i drugih. Nije bitno koji ljudi žive na nekom prostoru nego je bitno da neki ljudi žive. Nije bitno kakvi su njihov identitet, kultura, tradicija nego da su jeftina radna snaga koja će ostvarivati profit investitorima. Ona ovakvim mišljenjem ne odaje nikakvo poštovanje niti prema Romima, niti prema Mađarima, Albancima, niti prema bilo kojim drugim građanima Srbije. Svi su oni isti i potpuno bezvredni, jer mogu uvek biti zamenjeni nekim drugim. Ako se tako gleda na stvar, ako ne postoje nikakve razlike, nema ni bilo kakve vrednosti, jer vrednost proističe iz razlike. Kada čovek nema vrednost, onda je samo jeftina radna snaga koju u svakom trenutku može da zameni neko drugi. Pitanje je samo ko će biti taj drugi. U prvom momentu, Srbe na ovim prostorima možda zamene Romi ili Albanci, ali ni to nije rešenje na duži rok, pošto i kod njih natalitet posustaje. Onda nastupaju migranti koje nam establišment natura podmećući nam nekakvu ideju „utopijskog altruizma“ što već uveliko radi na Zapadu. Svakako da je lepo biti izdašne i milosrdne duše i pomagati ljudima u nevolji, ali zahtevati od nekoga da se odrekne sopstvenog identiteta i sopstvenog bića zarad drugih, da se otvore granice i da se svi izjednače kao „građani sveta“ je više i od altruizma, to prelazi u autodestrukciju. Da li Žene u crnom i njihovi istomišljenici veruju da bi u starosti istu pažnju mogli dobiti od tuđe dece kao što bi dobili od svoje? Kako onda mogu misliti da bi u starosti istu pažnju i negu mogli dobiti od države koja više ne bi bila srpska, nego romska, albanska ili izbeglička? Onaj ko to misli i ko to pomaže iz nekakvog milosrđa ne može biti ništa drugo do utopijski altruista.

Ako je to sve tako, onda nije nikakva šteta što više nema severnih belih nosoroga. Njih će lako zameniti neki drugi nosorozi, a kad i oni nestanu, tu će biti žirafe, zebre ili krokodili. Kakva je razlika između njih? Nikakva.