JESI TI, CARE, NORMALAN?

Piše Božidar Zečević

Sada se već jasno vidi da za TV seriju Nemanjići – rađanje kraljevine nema nade i da se događa katastrofa nacionalnih razmera. Sve jasnije postaje da svaki pojedinačni incident potiče ne od nesrećne igre okolnosti nego od tragično pogrešne, u suštini diletantske koncepcije, s kojom se ušlo u pustolovinu, u nas još neviđenu i neopevanu

Ima li koga da zaustavi ovu nacionalnu sramotu? Ima li igde ikoga koji je svestan i vlastan da kaže prekinite ovo? Pa neka je i grdan novac potrošen (nije prvi put da smo bacili tri – ako je samo tri – miliona evra u vetar), pa neka neko odleti sa televizije (i treba da odleti), manja je šteta nego da iz nedelje u nedelju gledamo ovaj jad i bedu i strepimo od neke nove bruke. Društvene mreže u Srbiji otkrile su novu, morbidnu društvenu igricu povodom serije Nemanjići – rađanje kraljevine, naročito posle treće epizode u kojoj naš nacionalni svetitelj prima monaški postrig ispod freske na kojoj je on sam predstavljen u poznim godinama sa svojim svetim ocem, dakle u nekoj vrsti vremenske kapsule ili montipajtonovskog flash forward-a, što je i za autore i za menadžment serije bilo novo, užasavajuće iznenađenje. Ostali su, naravno, bez reči kad je ovaj kadar, još iste večeri, obišao srpske i obližnje internet mreže. Kakvo su objašnjenje mogli uopšte da daju? Kako su moguće ovakve gluposti i pored toga što je materijal i seriju gledalo toliko umetnika i urednika a da niko od njih u kadru nije prepoznao Svetog Savu i Svetog Simeona, što znači da zjapi ogromna rupa u njihovom znanju i obrazovanju, da pojma nemaju čega su se latili i šta treba da predstave milionskom gledalištu.

Kako bilo, sada se već jasno vidi da za TV seriju Nemanjići – rađanje kraljevine nema nade i da se događa katastrofa nacionalnih razmera.

SRPSKI AVALON I NEMANJINI ČUKLJEVI Najveća nevolja je u tome što sve jasnije postaje da svaki pojedinačni incident potiče ne od nesrećne igre okolnosti nego od tragično pogrešne, u suštini diletantske koncepcije, s kojom se ušlo u pustolovinu, u nas još neviđenu i neopevanu. A kako je sve počelo? Dva ideološka komesara druge Srbije odabrala su, na navodnom javnom televizijskom konkursu, ovakav projekat jer je bilo jasno da on sadrži elemente desakralizacije i profanacije srpske srednjovekovne države, čime se ista izmešta iz svog istorijskog konteksta i omalovažava. Pokušaj da se u prvim epizodama Nemanjići prikažu kao poludivlji glavari mesnog značaja i karaktera, koji žive u bednim brvnarama u nekoj dubokoj balkanskoj šumi i odande uznemiravaju evropske države, u potpunosti odgovara današnjoj slici koju Srbiji žele da stvore akteri samoponištavanja i autošovinizma koje je posle 2000. godine po Beogradu pažljivo razmestio i platio okupator. Kada je država izjavila da želi televizijsku seriju o Stefanu Nemanji i rađanju kraljevine, druga Srbija poskočila je i odmah požurila da se nametne kao producent i glavni ideološki arbitar ovog preduzeća. Osnovni njeni ciljevi sada izlaze na videlo i ne zna se na šta će sve još izaći.

Drugo je pitanje da li je autor projekta Gordan Mihić bio svestan ove ujdurme. Verujem da nije i da je imao sasvim drugačije namere, ali da se u nju neočekivano uklopio svojom idejom o Nemanjićima kao ljudima sa novobeogradskog asfalta. Mihićeva zamisao („ljudi od krvi i mesa kao i svi drugi“), ponašanje i naročito verbalizacija ovih likova već u prvoj epizodi šokirali su svojom leksikom i izgovorom nepripremljeno gledalište, zaraženo Igrom prestola. To da junaci TV sage govore kao oni sami nisu nikako mogli da prihvate. Ali ne radi se toliko o savremenom govornom, reklo bi se tipično beogradskom sazvučju koliko o njegovim ispraznim i banalnim značenjima: sve ove ličnosti puštaju iste, svedene, ravne i bezlične poruke. Nemanjići uopšte ne liče na „ljude od krvi i mesa“, kako je želeo njihov tvorac, a njihov govor lišen je dubljeg smisla i boje. Te indiviue su šuplje i ne razvijaju se, što se odražava na tok radnje, koja teče mlitavo i bezvoljno, nema uspone i padove, nema dramaturgije iznenađenja i kontrapunkta. Akter ove predstave je anonim sa urbane margine, a ne drevni predak srpskog naciona, narodni junak, arhetip.

Oduvek sam Gordana Mihića smatrao našim najboljim, najvrednijim i najpoštenijim filmskim piscem i izražavao prema njemu izuzetno poštovanje. Sa svojom impozantnom filmografijom Mihić je veoma značajna pojava naše kulture. Ali sada se sasvim dobro vidi da su njegova zamisao i njegova dramaturgija bile od samog početka teško uklopive u finu čipku srpskog srednjovekovlja, sa Nemanjićima kao rodonačelnicima duhovnih istočnika srpskog naroda, u čijim su se životima prožimali politički, pragmatički, ali i transcedentni, metafizički pa i mistički vidovi saznanja, svojstveni istočnoj Vaseljeni. Drugim rečima, pitanje je koliko je Mihić uopšte mogao da odgovori ovakvom izazovu. Njegov antijunak sa beogradske periferije teško je mogao i priviriti u ovakav svet, a nikada postati njegov protagonist.

Setimo se koliko je dugo i dosledno Mihić gradio koncepciju svog filmsko-televizijskog antijunaka. Mlitavi i bezvoljni, njegovi glavni likovi (Čuvar plaže u zimskom periodu i Pas koji je voleo vozove Paskaljevića) bili su zaperci jednog lutajućeg vremena, u stvari druga generacija (anti)heroja takozvanog crnog talasa iz kraja šezdesetih godina, Pacolina i Džimija Barke (Buđenje pacova i Kad budem mrtav i beo Žike Pavlovića, sa nizom derivata, koji su se množili u filmovima Jelića, Randića, Lazića, pa i samog Mihića kao reditelja). Svi do jednog iz Mihićevog pera ti bledi gubitnici unutar zajedničkog slepog polja, likovi bez svojstava i statusa, osvajali su naše simpatije iz sažaljenja i straha, onako aristotelski, kao znaci jedne žalosne epohe. Što su bili ovakvi, nije samo Mihićeva krivica. Raspolućenost i nedorečenost junaka tog doba bila je, u stvari, „hronična mana jugoslovenskog filma“, kako kaže Đorđe Kadijević: „To je večiti polučovek i večita kreatura, nikad integralni, nikad pravi čovek kao protagonista.“ Komesari su dobro poznavali Mihićeve sklonosti, kao što im je takođe bilo poznato da nikada nije zavirio u istoriju, pogotovu ne u dalju srpsku prošlost i da Nemanjići teško mogu postati njegov métier. Socijalna margina druge polovine HH veka u otuđenom gradu, sa osušenom leksikom i duhovnim sivilom egzistencije bila je i ostala njegov nepresušni poetički izazov. I tu se nisu prevarili, mada se Mihić povremeno i sam trudio da izađe iz ovih paradigmi (Gospodin Foka, Siroti mali hrčki), što je druga priča, opet izvan naše glavne teme.

Ovde se radi o neuklopivosti ovog dramaturškog ili ako hoćete, životnog modela u ontološki Univerzum srpskog srednjevekovlja. „Čovek od krvi i mesa“ iz surčinskog miljea, izvinite gospodo, ne pripada tom univerzumu. Mihićeve individue, verodostojne u Sivom domu, ne mogu se naseljavati po Domu Nemanjića i nema te autorske slobode kojima se tako nešto može opravdati.

Mladi glumac, koji tumači lik princa Rastka, povodi se upravo za ovakvim stereotipima: „Glumački sam Rastku prišao kako sam jedino smeo: kao običnom mladiću, izuzetno pametnom, osetljivom, osećajnom, ali koji je živa osoba, od krvi i mesa, poput svih nas.“ Niti su Mihićevi Nemanjići ljudi od krvi i mesa, niti je Rastko Nemanjić bio sasvim običan mladić. Bio je vladarev sin koga srpsko narodno iskustvo ne pamti kao nekog „poput svih nas“ već po nizu asketskih sklonosti, od kojih ona glavna, da odbaci „bolji život“, prezre sve profano i zavetuje se Bogu, ne beše baš „obična“. Ni danas ni onda. Na kraju, ovaj glumački junoša izjavljuje: „Mi jedva da znamo zvaničan izgovor i pravopis tog doba, a kamoli kakav se sleng koristio, a koristio se svakako, jer su ljudi uvek i u svakom dobu – ljudi.“

Ne, mladi kolega, nikakav sleng se tamo nije koristio nego se pažljivo gradila ontologija dvorske reči i plemenitog obraćanja. To što se vama čini da „jedva da znamo zvaničan izgovor i pravopis“ posle čitave plejade srpskih i svetskih paleografa i lingvista što se izređaše mnogo pre vašeg rođenja i rasvetliše gotovo svaki detalj našeg srednjovekovnog jezičkog idioma, ostavljam na čast vama i vašem mentoru, koji takođe veruje da je sleng opšta pojava i da su ljudi uvek i u svako doba – ljudi, kao što je rupa na saksiji uvek i u svako doba – rupa. Da ne veruje ne bi mogao da smisli i napiše ono što je već postao hit društvenih mreža, a to je ona rečenica koju srpski vladar dobacuje vasilevsu cele ekumene: „Jesi ti, care, normalan?“

Što se može uputiti i autoru i direktoru državne televizije. A to je i prevod jezičke degradacije Nemanjića na sleng obezličenih, tehničkih kreatura koji svake nedelje promiču našim ekranom. To je, štaviše (ili čak štaviše, prema Mihićevom dijalogu), paradigma cele ove serije, u kojoj je jezik ne samo udaljen od istorijskog logosa Nemanjića nego srozan na govor ulice („kad otegnem papke“, „uvale princezu“ „pričvrlji nešto“ itd.), ili tehnički žargon („treba da je pokupim “, da joj „obezbedim odgovarajuće uslove“ i sl), kao što je sam Nemanja, srpski nasledni vladar u ko zna kom pokolenju, prokazan zbog svojih navodnih čukljeva, koji teško ulaze u mletačke cipele! Trlja ruke i likuje druga Srbija, a serija, lišena jezičkih i drugih obzira, nepovratno tone u vešto postavljenu zamku.

NI NA NEBU NI NA ZEMLJI Reditelj ove serije, koja je stalno na ivici da postane parodija (što možda i nije slučajno, jer je u ovaj projekat ušao sa fantastičnim iskustvom postmodernističke sprdnje sa jednom drugom žrtvom srpske istorije pod naslovom Crni Gruja, ako se ne računa izvikana, a vapijuće spora i stereotipna, nazovisavremena serija Moj rođak sa sela), Marinković od prvog kadra ima problem sa organizacijom svog materijala, sa kojim, izgleda, ni sad ne zna tačno šta hoće. Novogodišnji cirkus sa naknadnim remontom pilot-epizode, ali i ostatka serije, svedoči o neozbiljnosti „umetničkog jezgra“ i provizorijumu na delu: jer ako može i ovako i onako, ako serija postaje bolja kad se izbace neki prazni hodovi i to u toku samog emitovanja, onda tu nema govora o izgrađenoj koncepciji, a kamoli o nekoj strukturi. Novinari tvrde kako su Nemanjići „položili popravni“! Nije onda čudo što sad i gledaoci počinju da režiraju (neki i da pišu) pojedine sekvence i to je ona nova društvena lakrdija na Tviteru i Fejsbuku koju maločas pomenuh. (Ima i bisera. Kao, pita Nemanja šta ima novo, a Ana kaže: „Stefan i Vukan su netolerantni na gluten.“)

Već poslovični postali su deklamovanje i šmiranje unutar inače problematične glumačke podele, u kojoj do pojave Ćetkovića i Glogovca u četvrtoj epizodi (Glogovčev lik uneo je osećanja velike tuge i pijeteta) ne videsmo ozbiljnog glumca. Sa izuzetkom Mikija Krstovića (Adam), a uključujući napose Nelevića kao Nemanju, glumci su najslabije karike ove produkcije. Marinković ili ne ume da radi ili uopšte ne radi sa glumcima. Oni nemaju nikakve određene zadatke i kreću se kao šahovske figure u partiji koju ne razumeju. Najgore je kad bi trebalo da kažu nešto važno, tj. sami osećaju da se bliži glumački trenutak za koji nisu pripremljeni. Onda, naravno, pribegavaju improvizaciji. Takav je slučaj sa Nemanjinim slovom u jedinoj do sada scène-à-faire, na kraju četvrte epizode, sa glavnim monologom u seriji, gde treba da se otkrije njegovo viđenje sveta i života. Slabo pripremljen, na kraju jedne potpuno ravnodušne partije, zvučao je prazno i nategnuto.

Isti nemar ogledao se i u izboru lokacija i organizaciji filmskog polja. Već smo pomenuli Nemanjin dvor i eksterijer uboge brvnare, čas usred neke (Bojčinske?) šume, čas unutar palisada, ni nalik na „srpski Avalon“, ma kako da je izgledao. On još nije pronađen zato što ga niko do sada nije ozbiljno ni tražio, kaže dr Dejan Radičević, docent na Odeljenju za arheologiju beogradskog Filozofskog fakulteta: „Ne znamo kako izgledaju ni dvorovi Nemanjića, ni kuće običnih ljudi, jer nisu istrajno i sistematski traženi. Nikada nije postojala strategija istraživanja nacionalne arheologije, sa jasnim ciljem i stalnim finansiranjem, kakvu imaju sve druge zemlje. Čak ni rezultati i ono malo što je istraživano nisu potpuno poznati, jer izveštaji još nisu napisani, uključujući i one sa iskopavanja u Raškoj oblasti koja su obavljena sedamdesetih godina prošlog veka… Ali je zlonamerna tvrdnja da su nemanjićki dvorovi bili drveni i primitivni.“ Međutim, reditelj Marinković je više puta pokušavao da organizuje prostor oko brvnare kao neku vrstu epicentra srpske srednjovekovne države. Jedan nemar (države) prema dokazima svog postojanja produžava se u drugi nemar (njene televizije) u organizaciji svetog mesta serije: tako se sve svelo na krajnju neodređenost u izgradnji dijegetičkog prostora filma – mož’ da bidne al’ ne mora da znači. Nemanjin čardak ostao je tamo gde je htela druga Srbija.

Ni na nebu ni na zemlji.

Tako Rusikon i Svetu Goru uopšte zamenjuje živopisno zdanje manastira Crna reka u Ibarskom Kolašinu, prepoznatljivo svakome po svojoj asketskoj skučenosti. To je upravo onaj enterijer u kome strižu Rastka ispod freske Sv. Save, a to se događa jer Marinković ne ume da se snađe u mikroprostoru režije koji je pogrešno odabrao – umesto da se pokrenuo malo dalje ili posegnuo za samim Atosom, sa njegovim veličanstvenim plenerima.

Upotreba opštih planova svedena je, dakle, na najmanju meru. Kad nema dovoljno tzv. kadrova za uspostavljanje ili ponovno uspostavljanje prostornih odnosa (establishing ili reestabishing shots), javljaju se teškoće u režiji i montažnoj izgradnji prizora i „slažu se“ uglavnom krupni i srednjekrupni planovi. To, međutim, zahteva striktno poštovanje principa ili zakona rampe. E sad se Marinković našao u novoj nevolji, jer ovaj zakon, koji se smatra azbukom filmskog zanata i izučava na prvoj godini filmske režije, ne poznaje dovoljno ili ga uopšte ne poznaje. Kontinuitet filmskog prizora perceptivno se narušava ako se, u spoju dva kadra izabere ugao kamere izvan raspoloživih uglova, do 179 stepeni. Kada se „preskoči“ 180. stepen, izgleda da se kadar iznenada prevrnuo, tj. dolazi do perceptvnog skoka, koga nema u stvarnosti i koji važi samo za film. Ova pojava opisana je u tzv. geštalt psihologiji, odakle je preuzeo najveći srpsko-američki profesor filma Slavko Vorkapić. Zakon rampe, kojim se čuva iluzija filma uveo je kako u Holivud (gde se intuitivno primenjivao dugo pre Vorkapića) tako i na našu akademiju, koju je isti profesor osnovao pedesetih godina, i gde je rampa i danas obavezna za brucoše režije.

Marinković se u Nemanjićima opasno kliza ivicom ove granice, a na nekim mestima je preskače, što po osi kretanja, što po osi pogleda glumaca u kadru. Po osi kretanja u drugoj epizodi Nemanjića kad u sceni sa Rastkom Prosigoj dvaput ulazi i izlazi kroz rampu. Po osi pogleda u čuvenoj sceni Nemanje i Fridriha Barbarose, u trećoj epizodi, rešenoj u nizu pogrešno snimljenih i povezanih krupnih planova. Zašto navodim ove režijske greške? Zato što se u njima dobro vidi opšti nemar i ošljarenje, a bogami i nedovoljna profesionalna pismenost nekoga koga su odabrali da rukovodi najvažnijim državnim projektom u domenu televizijske režije. Da li je i to samo sticaj okolnosti?           

Prof. Siniša Mišić:

Nemanja nije bio skorojević

Nemanjin dvor nije bio šumska vikendica već ozbiljna državna institucija. Nemanja je bio civilizovan čovek, pregovarao je s vizantijskim carem Manojlom na grčkom i uspevao da parira i njegovoj lukavoj diplomatiji i vojnoj sili. Nemanjina deca učila su jezik imperije, naslednice Rima, na istom dvoru gde su se nalazili, današnjim terminima, generalštab i državna administracija. Nemanja nije skorojević, on uvek naglašava da pripada lozi starih srpskih vladara od kojih su neki bili u rođačkim vezama s vizantijskom carskom porodicom. Sve su to razlozi zbog kojih znamo da sigurno nije živeo u šumskoj kolibi“, kaže prof. dr Siniša Mišić, šef Katedre za istoriju srpskog naroda u srednjem veku sa istorijskom geografijom na Odeljenju za istoriju beogradskog Filozofskog fakulteta.