Fluidne balkanske granice

Kako su sporna teritorijalna pitanja država nastalih raspadom SFRJ, umesto da budu njihov bilateralni problem, postala problem Evropske unije

Konferencija o integraciji Zapadnog Balkana u Evropsku uniju, koju je 1. marta organizovao Zavod za spoljne poslove i ekonomske odnose Mađarske sa inostranstvom u saradnji sa budimpeštanskom kancelarijom nemačke fondacije „Konrad Adenauer“, u vrlo oštrom tonu kritikovala je izveštaj Evropske komisije u kojoj je za Srbiju i Crnu Goru kao moguća godina prijema određena 2025…

 

(NE)REALNA 2025. GODINA Ministar spoljnih poslova Mađarske Peter Sijarto na konferenciji je istakao da će Beograd i Podgorica do 2022. biti potpuno spremni za punopravno članstvo u EU jer je dinamika povećanja BDP u te dve države u pojedinim kvartalima godine i iznad proseka zemalja članica EU, dok je u ostalim zemljama Zapadnog Balkana na nivou unijskog proseka… Imajući u vidu aspekt bezbednosti, Peter Sijarto je čvrstog uverenja da u slučaju stabilnog i integrisanog regiona u zaustavljanju nekontrolisane migracije i Unija može da bude mnogo uspešnija, ali i priključene zemlje jer dobijaju veliku šansu za znatno brži ekonomski razvoj. „Ostavljanje ovih država izvan EU prouzrokovaće Evropi ozbiljne probleme“, zaključio je Sijarto.

Njegov slovenački kolega Karl Erjavec, međutim, smatra da je i 2025. nerealna za prijem Srbije (najranijim datumom smatra 2030. godinu!), a razlog za to nije ekonomski već teritorijalni. Reč je o – graničnim sporovima! Iako su dve od šest bivših jugoslovenskih republika, danas država, članice EU, svaka sa svakom ima od jednog do pet graničnih sporova (najteže pitanje je budući odnos Srbije i Kosova i Metohije).

Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker ne krije da se EU prilično „opekla“ zbog Hrvatske i Slovenije oko granice koju su morali da reše pre nego što su postale članice Unije. Umesto toga, to je prepušteno arbitražnom sudu, ali se Zagreb s Ljubljanom ne može dogovoriti ni o implementaciji njegove odluke. „Perspektiva proširenja EU omogućuje nam da na Zapadni Balkan izvozimo stabilnost, umesto da uvozimo nestabilnost u Uniju. Preduslov za to je samo jedan – zemlje balkanskog poluostrva moraju da reše svoje granične sporove pre nego što uđu u Evropsku uniju“, izričit je bio šef evropske vlade.

GRANIČNI SPOROVI Podsetimo se graničnih problema novonastalih držav(ic)a koji i dalje traju, iako je Jugoslavija nestala pre četvrt veka (Badinterova komisija 1992. godine ustanovila je da SFRJ više ne postoji i da se granice novih država na njenoj teritoriji poklapaju sa granicama ranijih republika).

Idemo redom (potpisnik ovih redova nedavno je u rukama imao originalnu briselsku mapu „žarišnih“ konflikata na Zapadnom Balkanu, prevedenu na mađarski).

Prvo, slovenačko-hrvatsko sporenje oko Piranskog zaliva. Slovenija je tražila ceo zaliv, a pravni osnov zasnivala je na tumačenju da je zaliv u Jugoslaviji bio tzv. unutrašnja voda, pa se granični kriterijum određuje prvenstveno tako da lokalni život učini funkcionalnijim. Hrvatska je pak bila mišljenja da Jugoslavija nikada nije povukla liniju međurepubličkih granica na moru, te da se na Piranski zaliv primeni pravilo pomorskog prava. To bi značilo da se od ušća reke Dragonje morska granična linija definiše kao sporna do krajnje tačke zaliva koja je bliža ušću… Arbitražni sud u Hagu – koji je odlučio da je Piranski zaliv ipak bio unutrašnja voda – povukao je liniju razgraničenja od ušća Dragonje ka najisturenijoj slovenačkoj tački Piranskog zaliva, čime je Slovenija dobila tri četvrtine zaliva, ali ne i morski put do otvorenog mora. Sud je Sloveniji dodelio i pravo da morski koridor do otvorenog mora (koji pripada Hrvatskoj) koristi za stalna navigarenja, letenja, postavljanje cevi i kablova. Pravo Slovenije odnosi se i na vojne brodove, a Slovenci mogu i jedinicama trećih država dopuštati prolaz, odnosno nadletanja.

Hrvatska ima sporno pitanje i oko granice na Dunavu sa Srbijom. Preciznije, sporno je oko 10 hiljada hektara sa leve i hiljadu sa desne strane Dunava, a problem je zasnovan na činjenici da reka u ovom delu neprekidno menja tok i – meandrira (Zagreb se poziva na zemljišne knjige iz vremena Austrougarske, a Beograd na zakonsko razgraničenje 1945. godine).

Hrvatska ima graničnih problema i sa Bosnom i Hercegovinom vezanih za Neum, bosanski izlaz na Jadransko more (sporni su Mali i Veliki Škilj, dva ostrvca, kao i vrh zaliva Klek). Hrvati zaziru da bi BiH eventualnom izgradnjom luke mogla zagaditi životnu sredinu, što bi se katastrofalno odrazilo na jadranski turizam (važnu privrednu granu u Hrvatskoj). Kako Zagreb preko ovog zaliva namerava da sagradi Pelješački most i južnu obalu spoji sa severnom – pitanje postaje složenije, a rešenje neizvesnije.

Bosna i Hercegovina ima nerešena pitanja usled menjanja toka Drine, pa je oko dve hiljade hektara srpske opštine Bogatić ostalo u BiH (RS), dok je upola manja teritorija opštine Janja ostala u Srbiji. Granica ide posred brane Zvornik, ali je cela centrala vlasništvo Srbije. Otežavajuća okolnost je što je Dejtonski sporazum propisao da granica ide sredinom reke.

BiH ima spor i sa Crnom Gorom oko sela Sutorina u Boki kotorskoj. Do 1947. godine je pripadalo BiH, a tada je dogovorom komunističkih lidera obe republike (Avdo Humo i Đuro Pucar iz Bosne i Hercegovine, odnosno Blažo Jovanović i Milovan Đilas iz Crne Gore) selo (zajedno sa sedam okolnih zaselaka) pripalo Crnogorcima. Danas je ovo turistički raj i raširena su mišljenja da je sporazumom BiH izigrana (pre tri godine samostalna BiH je prihvatila važenje sporazuma i priznala granicu sa Crnom Gorom).

Najduže traje spor oko Prevlake, poluostrva na ulasku u Bokokotorski zaliv, za koju celovito rešenje ni do danas nije pronađeno. Hrvatska je za vreme mandata socijaldemokrate Ivice Račana pokušavala da reši ovo pitanje, učinila je manje ustupke, ali nije se došlo do konačnog rešenja. Pre šest godina Crna Gora je definisala blokove morskog područja za naftna istraživanja i tada je obelodanjeno da je sporno morsko područje veoma interesantno naftašima, a ustupcima vlade Ivice Račana crnogorska teritorija proširena je za preko 300 hektara…

Crna Gora ima problema i sa treće, severoistočne strane. Granica sa Kosovom i Metohijom duga oko 72 kilometra (čiju je nezavisnost Podgorica priznala), sporna je u pojasu dužine nepun kilometar. Dodatna nelagodnost je tumačenje iz Srbije da je reč o srpsko-crnogorskoj granici, pa se u Beogradu ističe da je on, a ne Priština partner Podgorici u razgovorima oko ovog problema…

Određenih razmimoilaženja bilo je i oko tzv. kosovsko-makedonske granice (u šarskom „trouglu“). Kosovski Albanci su zahtevali pripajanje desetak pograničnih sela, dok je kod Goranaca sa severne strane planine Šare bilo zahteva za pripajanje Makedoniji. Pre nešto više od decenije je priznata linija oblikovana tokom jugoslovenskog perioda, a Makedonija je na isti način rešila i pitanje granice sa Srbijom oko manastira Prohor Pčinjski…

Očito, raspad SFRJ iznedrio je brojne granične probleme. Uz prvi utisak (koji u ovom slučaju vara) da su u pitanju bilateralno rešivi problemi. Očito (još) nisu. Niko ne želi da učini ustupak, ni po koju cenu neće koncesiju. „Fluidne“ granice na haotičnom Balkanskom poluostrvu nikakva politička seizmika za sada ne može da pomeri. Da li je, zaista, jedini model za rešavanje balkanskih graničnih sporova – međunarodna arbitraža? I za koliko ona godina (decenija) državama Zapadnog Balkana pomera ulazak u članstvo Evropske unije?