Флуидне балканске границе

Како су спорна територијална питања држава насталих распадом СФРЈ, уместо да буду њихов билатерални проблем, постала проблем Европске уније

Конференција о интеграцији Западног Балкана у Европску унију, коју је 1. марта организовао Завод за спољне послове и економске односе Мађарске са иностранством у сарадњи са будимпештанском канцеларијом немачке фондације „Конрад Аденауер“, у врло оштром тону критиковала је извештај Европске комисије у којој је за Србију и Црну Гору као могућа година пријема одређена 2025…

 

(НЕ)РЕАЛНА 2025. ГОДИНА Министар спољних послова Мађарске Петер Сијарто на конференцији је истакао да ће Београд и Подгорица до 2022. бити потпуно спремни за пуноправно чланство у ЕУ јер је динамика повећања БДП у те две државе у појединим кварталима године и изнад просека земаља чланица ЕУ, док је у осталим земљама Западног Балкана на нивоу унијског просека… Имајући у виду аспект безбедности, Петер Сијарто је чврстог уверења да у случају стабилног и интегрисаног региона у заустављању неконтролисане миграције и Унија може да буде много успешнија, али и прикључене земље јер добијају велику шансу за знатно бржи економски развој. „Остављање ових држава изван ЕУ проузроковаће Европи озбиљне проблеме“, закључио је Сијарто.

Његов словеначки колега Карл Ерјавец, међутим, сматра да је и 2025. нереална за пријем Србије (најранијим датумом сматра 2030. годину!), а разлог за то није економски већ територијални. Реч је о – граничним споровима! Иако су две од шест бивших југословенских република, данас држава, чланице ЕУ, свака са сваком има од једног до пет граничних спорова (најтеже питање је будући однос Србије и Косова и Метохије).

Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер не крије да се ЕУ прилично „опекла“ због Хрватске и Словеније око границе коју су морали да реше пре него што су постале чланице Уније. Уместо тога, то је препуштено арбитражном суду, али се Загреб с Љубљаном не може договорити ни о имплементацији његове одлуке. „Перспектива проширења ЕУ омогућује нам да на Западни Балкан извозимо стабилност, уместо да увозимо нестабилност у Унију. Предуслов за то је само један – земље балканског полуострва морају да реше своје граничне спорове пре него што уђу у Европску унију“, изричит је био шеф европске владе.

ГРАНИЧНИ СПОРОВИ Подсетимо се граничних проблема новонасталих држав(иц)а који и даље трају, иако је Југославија нестала пре четврт века (Бадинтерова комисија 1992. године установила је да СФРЈ више не постоји и да се границе нових држава на њеној територији поклапају са границама ранијих република).

Идемо редом (потписник ових редова недавно је у рукама имао оригиналну бриселску мапу „жаришних“ конфликата на Западном Балкану, преведену на мађарски).

Прво, словеначко-хрватско спорење око Пиранског залива. Словенија је тражила цео залив, а правни основ заснивала је на тумачењу да је залив у Југославији био тзв. унутрашња вода, па се гранични критеријум одређује првенствено тако да локални живот учини функционалнијим. Хрватска је пак била мишљења да Југославија никада није повукла линију међурепубличких граница на мору, те да се на Пирански залив примени правило поморског права. То би значило да се од ушћа реке Драгоње морска гранична линија дефинише као спорна до крајње тачке залива која је ближа ушћу… Арбитражни суд у Хагу – који је одлучио да је Пирански залив ипак био унутрашња вода – повукао је линију разграничења од ушћа Драгоње ка најистуренијој словеначкој тачки Пиранског залива, чиме је Словенија добила три четвртине залива, али не и морски пут до отвореног мора. Суд је Словенији доделио и право да морски коридор до отвореног мора (који припада Хрватској) користи за стална навигарења, летења, постављање цеви и каблова. Право Словеније односи се и на војне бродове, а Словенци могу и јединицама трећих држава допуштати пролаз, односно надлетања.

Хрватска има спорно питање и око границе на Дунаву са Србијом. Прецизније, спорно је око 10 хиљада хектара са леве и хиљаду са десне стране Дунава, а проблем је заснован на чињеници да река у овом делу непрекидно мења ток и – меандрира (Загреб се позива на земљишне књиге из времена Аустроугарске, а Београд на законско разграничење 1945. године).

Хрватска има граничних проблема и са Босном и Херцеговином везаних за Неум, босански излаз на Јадранско море (спорни су Мали и Велики Шкиљ, два острвца, као и врх залива Клек). Хрвати зазиру да би БиХ евентуалном изградњом луке могла загадити животну средину, што би се катастрофално одразило на јадрански туризам (важну привредну грану у Хрватској). Како Загреб преко овог залива намерава да сагради Пељешачки мост и јужну обалу споји са северном – питање постаје сложеније, а решење неизвесније.

Босна и Херцеговина има нерешена питања услед мењања тока Дрине, па је око две хиљаде хектара српске општине Богатић остало у БиХ (РС), док је упола мања територија општине Јања остала у Србији. Граница иде посред бране Зворник, али је цела централа власништво Србије. Отежавајућа околност је што је Дејтонски споразум прописао да граница иде средином реке.

БиХ има спор и са Црном Гором око села Суторина у Боки которској. До 1947. године је припадало БиХ, а тада је договором комунистичких лидера обе републике (Авдо Хумо и Ђуро Пуцар из Босне и Херцеговине, односно Блажо Јовановић и Милован Ђилас из Црне Горе) село (заједно са седам околних заселака) припало Црногорцима. Данас је ово туристички рај и раширена су мишљења да је споразумом БиХ изиграна (пре три године самостална БиХ је прихватила важење споразума и признала границу са Црном Гором).

Најдуже траје спор око Превлаке, полуострва на уласку у Бококоторски залив, за коју целовито решење ни до данас није пронађено. Хрватска је за време мандата социјалдемократе Ивице Рачана покушавала да реши ово питање, учинила је мање уступке, али није се дошло до коначног решења. Пре шест година Црна Гора је дефинисала блокове морског подручја за нафтна истраживања и тада је обелодањено да је спорно морско подручје веома интересантно нафташима, а уступцима владе Ивице Рачана црногорска територија проширена је за преко 300 хектара…

Црна Гора има проблема и са треће, североисточне стране. Граница са Косовом и Метохијом дуга око 72 километра (чију је независност Подгорица признала), спорна је у појасу дужине непун километар. Додатна нелагодност је тумачење из Србије да је реч о српско-црногорској граници, па се у Београду истиче да је он, а не Приштина партнер Подгорици у разговорима око овог проблема…

Одређених размимоилажења било је и око тзв. косовско-македонске границе (у шарском „троуглу“). Косовски Албанци су захтевали припајање десетак пограничних села, док је код Горанаца са северне стране планине Шаре било захтева за припајање Македонији. Пре нешто више од деценије је призната линија обликована током југословенског периода, а Македонија је на исти начин решила и питање границе са Србијом око манастира Прохор Пчињски…

Очито, распад СФРЈ изнедрио је бројне граничне проблеме. Уз први утисак (који у овом случају вара) да су у питању билатерално решиви проблеми. Очито (још) нису. Нико не жели да учини уступак, ни по коју цену неће концесију. „Флуидне“ границе на хаотичном Балканском полуострву никаква политичка сеизмика за сада не може да помери. Да ли је, заиста, једини модел за решавање балканских граничних спорова – међународна арбитража? И за колико она година (деценија) државама Западног Балкана помера улазак у чланство Европске уније?    

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *