CRNI ŠARM IGORA VASILJEVA

DVE BEOGRADSKE IZLOŽBE RADOVA LEGENDARNOG UMETNIKA

Fondacija „Plavo“ publici je ponudila izložbu slika Igora Vasiljeva u Galeriji 212 koja je završena 2. marta a odmah potom otvorena je u Maloj galeriji Doma vojske izložba crteža

Vrhunski likovni događaj ovih dana priredila je Fondacija „Plavo“, koja organizuje najbolje izložbe u Beogradu i angažuje čuvene stručnjake. Sada je ponudila dve izložbe istog umetnika, koje su izazvale veliko interesovanje i katalog na 92 strane. Reč je o legendarnom slikaru Igoru Vasiljevu, mitskoj figuri, preteči cele srpske škole iracionalne umetnosti, nekoj vrsti srpskog Van Goga, koji je okončao pod misterioznim okolnostima, proganjan od Titove vlasti. Kada mnogi likovni poslušnici tog režima padaju u zaborav, Vasiljev nenadano izlazi na videlo kao gorostasna evropska pojava. Fondacija „Plavo“ publici je ponudila izložbu slika u Galeriji 212 koja je završena 2. marta a odmah potom otvorena je u Maloj galeriji Doma vojske izložba crteža.

DOBA „CVETANJA MRTVIH GRANA” Godine koje je u srpskoj umetnosti obeležio Igor Vasiljev (1928–1954) predstavljaju vreme epohalne krize. Projekat moderne započet pre Drugog svetskog rata završavao se u sve većem rasulu vrednosti. U umetnost se uvlačio estetski fenomen praznine a potom destrukcije. To je doba kada na scenu stupaju i njom vladaju Fotrije i Dibife sa uništavanjem pikturalne materije, kada Polok, Tobi, De Kuning i Hartung slikarstvo prenose na površinski plan, Tapi uvodi enformel, Buri umetnost napravljenu od starih krpa i vreća, Lućio Fontana environment (još 1947. godine) a Vols priprema sliku za ulazak u haos i ništavilo. To vreme je Leonid Šejka u svom eseju iz 1958. označio kao „Cvetanje mrtvih grana“, neprekinutu entropiju smisla i vrednosti umetnosti, rasap organona renesansne slike čiji delići fiktivno levitiraju pod prividom značaja dela moderniteta. Miro Glavurtić tumači ovo doba kao eksploziju renesansne, sakralne slike, s kraja gledanu, eksploziju u kojoj se sve više i brže udaljujemo od vrlih, velikih uzora, dela i izvora.

Pojedini značajni stvaraoci, međutim, ostali su imuni na zloduh vremena i stoga se izdvajaju iz njega. Mnogo snažnije od grupe Kobra (prelaznog oblika između art brut i apstraktne umetnosti), kada i Frensis Bejkon, ali ezoterijski, profinjeno i sa crnim šarmom Igor Vasiljev je među prvima u evropskoj umetnosti pedesetih pronašao tačke duhovnog uporišta, pobune i otpora prevlasti modernizma, poluge slamanja krize i nadilaženja vremena. Bio je to trijumf figuracije i ars phantastica, tog večnog izraza izmene, duhovnog preobraćenja i obnove umetnosti (ako je uopšte moguće njegovo slikarstvo podvesti pod bilo kakvu, pa i odrednicu „fantastično“). Igor Vasiljev se sa svojim neobuzdanim iracionalizmom ukazao kao opasan protivnik dogmama apstraktne umetnosti, modernizma koji je u srpskoj sredini smenio socijalistički realizam kao zvanična, državna umetnost. Nasuprot službene istorije, uprkos moralnih i ideoloških nakaza, u Beogradu su tokom pedesetih i šezdesetih postojali tajni, podzemni, ali idejno časni i duhovno nadmoćni stvaraoci raznih vrsta. Pored grupa Baltazara i iz nje nastale Mediale (Leonid Šejka, Olja Ivanjicki, Miro Glavurtić i Vladan Radovanović – kojima se u druženju priključuju Milovan Vidak, Dragan Lubarda i drugi harizmati) u gradu je postojala jedna još starija ako ne i dublja gnoza. Nezavisno je jedan od drugog predstavljaju Bogoljub Jovanović, Milan Popović i nadasve Igor Vasiljev. Mediala je tih ranih godina imala, čini se, samo dva učitelja, dvojicu velikih duhovnih inspiratora. Jedan je bio profesor Ivan Tabaković, umetnik koji je prvi ovde razmišljao o zvezdama a drugi je Igor Vasiljev, potomak pukovnika ruske carske vojske Alekseja Vasiljeva, geodete i astronoma, koji je na nebu iznad Habarovska otkrio zvezdu.

Kako se sećala crna muza Mediale Dolores Čaće, grupa je znala za Milenu Pavlović Barili, Bogoljub Jovanović se ne pominje (osim što ga je veoma cenio Dado Đurić), dok je Milan Popović bio pomalo izložen podsmehu – njegovo slikarstvo smatralo se naivnijom verzijom medialnog. U grupi koja je prezrela i odbacila diktaturu moderne umetnosti, najdublje cenjen i uvažavan bio je Igor Vasiljev. Arhitekta Predrag Peđa Ristić opisao je druženje Uroša Toškovića, Dada Đurića, Leonida Šejke, Siniše Vukovića i Koste Bradića sa Vasiljevim. Njegova sojenica na reci Savi bila je agora slikarstva novog hermetizma. Nije daleko od istine da je Vasiljev uticao na ikonografiju Dada Đurića i Uroša Toškovića, kao što je Mediala preuzela i dosledno razvila njegovu magiju ekstrema.

SLIKARSTVO SUROVOSTI Neprihvaćeno u osnovi, u društvenim temeljima, slikarstvo Vasiljeva trpelo je razne loše kritike i kritičke preformulacije. Stalno pominjan i preuziman je navod iz teksta Miodraga B. Protića o Vasiljevom „slikarstvu surovosti i katastrofe“. Slikarstvo „surovosti“ u evropskoj moderni je art brut. Dragoš Kalajić o tome svedoči: „Ovo je možda prva epoha u istoriji civilizacije gde se ružnoća, nemoć, gadost, ludilo i bolest, slave kao vrline. Ovo je prva epoha u istoriji civilizacije gde su slike ludaka i ispovesti patoloških tipova postali uzor jedne kulture, jednog morala.“ Dovođenje umetnosti večitih marginalaca, od kojih se proslavio i u to vreme uzneo samo Dibife (mada je Kalajićeva kritika uperena protiv najvećeg dela moderne i ne odnosi se samo na art brut) u kontekst slikarstva Vasiljeva nema nikakve osnove i ne treba se ni truditi ispravljati promašaje istorijskih sudova domaće kritike. S druge strane, umetnost Mediale pre je obnova visokih, renesansnih ideja traditia, nego surovost i katastrofa, čak i na onom polu koji pripada ali a ne medu (Med+ala = Mediala). Još manje je Vasiljev prisutan u konceptu izložbe-teze Dragoša Kalajića iz šezdesetih „Surovost kao ideal“, na kojoj je pažnja bila usmerena na prvi talas neofiguracije (Šejka, Reljić i Otašević). Umetnost Igora Vasiljeva nalazi se u paradoksalnoj ulozi velike prethodnice, preteče obnove figuracije i fantastike na evropskim horizontima vrednosti, a da nije vršila direktan uticaj. Upravo se tu nazire sva veličina tog savremenicima teško razumljivog slikarstva i tog duhovnog obola koji zrači nezavisno kroz vreme, više kao duhovno srodništvo. Vasiljev je, poput Alberta Savinija, umetnik čija je sudbina da mu se stalno vraćamo i otkrivamo ga.

Možda je tačno uzgredno i opšte mesto u kritikama – vizionarska umetnost. Vasiljev je zaista slikao vizionarski – ali ne kao Antoan Karon ili Čurljonis, ponajmanje nalik Ernstu Fuksu, u tradiciji koju veoma dugo poznaje evropska umetnost. Reč je o slikarstvu opasnih intuicija, najdubljih i direktnih uvida u sudbinu. Dok su se drugi umetnici bavili „mundana astrologijom“, proričući kao Klinger, Beklin i Štuk Zeitgeist i Weltschmerz, ili kao Boš vekove budućnosti, Vasiljev se kao retko ko usudio da sposobnosti proricanja, nadahnuća i vizije okrene u sopstvenom pravcu. Svoje je slikarstvo naselio robijašima, skitnicama, grbavcima, ribarima, barskim damama, ludama, utopljenicama, prosjacima i mrtvim dragama, bajkovitim užasom. Naslikao je „Utopljenika“ sa staricom i crnim psom a takvog ga je mrtvog majka pronašla, u vodi, i nedaleko je bio crni pas. Alhemijski rečeno bio je u stalnom stanju nigreda, bavio se životnom i likovnom materijom u mističnom smislu pogodnom za upoznavanje u cilju mogućeg ličnog prevazilaženja, oplemenjivanja i obogotvorenja sopstvenog duha. Crnilo i smrt, dno materije i života, vekovima se misticima i alhemičarima, kako onima koji rade sa materia prima tako i onima koji na višem nivou deluju poput doktora na agense duha, ukazivalo kao humus, materica pogodna za kvalitativnu izmenu i prevođenje u više i bolje oblike postojanja. Igor Vasiljev je kao jurodivi Rus ostajao poput najčudnovatijih svetih u hrišćanstvu stalno na dnu; kao duhovno biće najdublje je ušao u prvu fazu alhemijske operacije da nikada iz nje izađe. Iz mraka athanora bauljali su napolje ljudski otpaci, šljam, užasna i strašna bića, demoni i skeleti. Oni to zaista i jesu za običnog čoveka, međutim, za Igora koji je imao više nego dušu, ili višu dušu, to su samo bili ljudi, jadnici i ubogi ovog sveta. Sličnim procesima konvergencije Dostojevski je izlagao svoj duh, kao bogotražitelj posvetio je život poniženima i uvređenima, pišući iz podzemlja i mrtvih domova. Podzemlje je realnost fantastičnog, iracionalnog Beograda, kao što je alhemija realnost fantastičnog slikarstva. Beskrajno lep, poput „anđela slomljenih krila“, plemenit i nadaren, kao biće sa drugog sveta u sivom, socrealističkom Beogradu tog vremena, sa vrlinama saosećanja i ljubavi Vasiljev se nadnosio nad svetom niže pojavnosti. Bilo je to u slikarstvu i mimo njega ispoljavanje hrišćanske agape. Tako se u idealnoj tački duhovnog univerzuma ovog stvaraoca spaja alhemija ars phantastica, zlo i zloba, dance macabre i grobljanska estetika sa najvišim ljudskim osobinama – dobrotoljubljem i istinoljubljem.

JEDINSTVENA PREDSTAVA HRISTA Najbolju likovnu kritiku, najbrižljivije građenu i najsmeliju tezu o slikarstvu Igora Vasiljeva, izložio je Dragoš Kalajić u tekstu „Anđeo slomljenih krila“.  Stilom nadahnutim do savršenstva, Kalajić tumači duhovnost Vasiljeva podrazumevajući tradiciju indoevropskog silaska u podzemlje, pobedu nad zlom i povratak lepoti i istini. „Odgajen u krhkoj i patetičnoj citadeli kulture ruske emigracije, gde su dužnosti plemenitosti i duhovne vrednosti nasleđa bili čuvani i razvijani (…) – on je ispit svoje zrelosti i smelosti potražio u najgoroj stvarnosti, kao ’preteča slikarstva surovosti i katastrofe’ (Miodrag B. Protić). Tezu o primatu hrišćanske matrice pokreta duše ruskog čoveka osporava prosta činjenica izostanka takvih ili sličnih pojava u kulturama ostalih naroda koji ispovedaju pravoslavnu religioznost. Sa druge strane, analogni pokreti duše karakterišu i kulture germanskih naroda, odakle potiče i reka-ponornica stila zvanog ’ekspresionizam’ čije istorijske izvore osvedočuju već dela ranog srednjovekovlja. Dakle, mislim da je bliža istini intuicija da je pravoslavlje pružilo samo specifičan oblik osmišljavanja i ritualizovanja jednoj istrajnoj i paganskoj težnji duše čoveka severa Evrope. Reč je o apsolutističkoj težnji duše koja ne pristaje na druge izbore i domete života izuzev savršenstva ili samouništenja (…) Kako su mu bili zaprečeni putevi ka savršenstvu, Vasiljev je krenuo ka dnu, do krajnjih mogućnosti sudbine, tamo gde je ona najteža (…) Reč je o tajnoj i čudnoj nagradi smelosti: oni koji se usuđuju da iskuse poraze i smrt dobijaju samopoštovanje iz koga potiču energije i snage uspravnog življenja“. Kada se spoje početak i kraj navoda iz ove izvanredne teze, ipak se uviđa njena nedoslednost. Ako se, naime, neka ličnost puna vrlina poduhvatila da poput mitskih heroja „ispite svoje zrelosti i smelosti traži u najgoroj stvarnosti“, zar ne bi „poraz i smrt“ bili kraj i dokaz neuspeha te „zrelosti i smelosti“? S druge strane, zar bi iko bio toliko nerazložan da iskusi poraze i smrt da bi zadobio samopoštovanje kad bi upravo to stekao prevazilaženjem i nadilaženjem uslova „poraza i smrti“, dakle pobedom koja bi potvrdila zrelost i smelost polaganja najtežih ispita svesti i savesti. Upravo nas surova tradicija Germana uči da za pobeđene nema milosti, da su oni prokleti i nedostojni pažnje, osuđeni na uništenje. Rusko-slovenska tradicija geografski severna ali po duhu bitno različita od germanske, poznaje samilost i praštanje, nadu i ljubav, pa se te dve eshatološke projekcije ključno i nepomirljivo razlikuju. Sloveni su ratne zarobljenike oslobađali i uključivali među pripadnike svojih plemena dok su Germani istrajno težili potpunom uništenju protivnika. Tako se kod Slovena rano ispoljavaju prethrišćanske osobine. Samo se u istočnopravoslavnom slikarstvu javlja predstava Hrista koji raskida paklene dveri, tera đavola i oslobađa ljude, samo  hrišćanska etika poznaje Hrista junaka koji na daleko dublji i dramatičniji način od mitskih heroja silazi u podzemlje, uništava zlo i postaje pobednik. Ako ličnost i slikarstvo Igora Vasiljeva ne predstavljaju takvu hristocentričnu prirodu pobede nad zlom, kakav je onda njihov smisao? On je dve godine pred svoj odlazak iz arene života naslikao verovatno najpotresnije Raspeće u istoriji umetnosti 20. veka, sa kojim po snazi može da se meri još samo Grinevaldovo sa Izenhajmskog oltara. Samopoštovanje i uspravan hod o kojima govori Kalajić su isuviše male nagrade za težinu zadatka koji pominje.

OTPOR DO SAMOUNIŠTENJA Igor Vasiljev se ukazuje kao nikada doslućeni pol suprotnosti smrti koja privlači večnu mladost i lepotu. Kao i Bodler, Rembo, Gotje, Vajld i drugi, bio je ukleti umetnik. Likom, pojavom i stasom apoteoza predivne mladosti, lepote, sunca i ljubavi, imao je nesreću takve savršenosti duše i tela bačenih u prokletu balkansku provinciju, po mentalitetu trgovačku i zlonamernu, proganjan od rane mladosti od komunista, na robiji sa šesnaest godina i kasnije udaljen sa beogradske Likovne akademije. Po psihologiji pobune protiv zla, herojstva i očaja, mogao je samo da krene putem krajnjeg otpora do samouništenja. Iz tog resantimana, iz ugroženosti i otuđenosti samozadovoljnog srbijanskog, komunističkog miljea, nastajale su njegove groteskne slike. Vasiljev je poput Šejke ostavio poruku „U slikarstvu je jedini spas“. Oni koji su trebali da budu mladi bili su starci, duhovne i moralne ruine. Vasiljev, među najvećim našim slikarima dvadesetog veka, genijalni mladić koji je sa dvadeset godina slikao ono što se niko u Evropi nije usuđivao, morao je da vodi rat viteza protiv demona, smelošću i hrabrošću koji zapanjuju, na koje nisu pomišljali ni njegovi uzori od Goje, Van Goga do Ruoa i Sutina. Takvi vanredni duhovi nadilaze uslovnosti prostora i vremena, teže više Nebu nego Zemlji. Na kraju istorijske retrospekcije ostaće jedino važno da duša Igora Vasiljeva pripada onoj dalekoj, svetloj zvezdi koju je Aleksej Vasiljev otkrio nad veličanstvenim nebom Rusije.