Čistilište novog hladnog rata

Nije Tramp jedini koji vodi svet u propast; i Tereza Mej se priključila maršu u globalno ništavilo

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Od srede 21. februara crni đavo međunarodnog terorizma nije za vladu Velike Britanije toliko crn – crnji od njega je novi satana, višeglava neman u vidu država koje će, ako se Zapad hitno ne dovede pameti, doći glave uspostavljenom demokratskom poretku u svetu. Neman koja preti apokalipsom svega postojećeg – zadnja pošta Zapad – nisu više islamisti niti njihova Al Kaida i ostali džihadisti, nego Rusija, Kina i Severna Koreja.

ODGOVOR NA PUTINOVU „AGRESIJU“ Kada londonski „Tajms“, 22. februara, štampa kao glavnu vest da je u odnosima Rusije i Zapada vrag odneo šalu, a Gevin Vilijamson, u ime Ministarstva odbrane, istupi u Parlamentu i kaže da su zemlje kao Rusija ili Severna Koreja veća opasnost po Britaniju i zapadne demokratije nego međunarodni terorizam, reč nije o paranoji već o potrebi da se prekomponuju dosadašnji prioriteti bezbednosti Ujedinjenog Kraljevstva, gde je međunarodni terorizam do sada zauzimao prvo mesto. Iza ovog alarma slede fakti: novi satana Vladimir Putin uzeo je stvar u svoje ruke, a Rusija je, na primer, deset puta ojačala prisustvo i aktivnost svojih podmornica u severnom Atlantiku i drugim osetljivim područjima kakvo je, recimo, Mediteran.

Prirodan odgovor na Putinovu „agresiju“ i njegovu „novu odlučnost“ da se konfrontira sa zapadnim demokratijama mora biti zaustavljanje ruskog marša – vreme ističe, poslednji je čas za novu politiku ugroženog Zapada od strane obnovljene opasnosti sa ruskog istoka.

Sve interne analize su u konsenzusu da je alarm učinio svoje i da je na dnevnom redu revizija dosadašnje strategije (od 2015) u kojoj je međunarodni terorizam bio prioritet i prva stavka odbrambene strategije.

PROGRAMIRANA PARANOJA Samo u retkim osporavanjima ove nove teorije o istočnoj opasnosti, deo britanskih analiza upozorava da nije reč o realnoj, neposrednoj ili potencijalnoj opasnosti od vojnog nedemokratskog poretka po uspostavljeni mir zapadnog demokratizma nego se radi o „programiranoj paranoji“ u sukobu koji bi, istina, na kraći ili duži rok mogao da zapreti „najboljem od svih svetova“. Pri tome, neke interne analize nastalog stanja upozoravaju da buđenje Rusije, ako se Putin ne zaustavi na vreme, vodi do katastrofe. Paranoja ili ne, vladajuća teza o novom hladnom ratu već je postala opšte mesto javnog narativa: ako je Vladimir Putin povećao – kako se tvrdi – aktivnost svojih podmornica u severnom Atlantiku, ako su se njegovi brodovi i podmornice „odomaćili“ u Sredozemlju, ako je devalvirao značaj zapadnog vojnog odlučivanja u Siriji, ako se „odvažio“ više nego bilo koji dosadašnji ruski ameroskeptik u Kremlju da se suprotstavi širenju Zapada na nove zone interesa – onda je ruska „nova odlučnost“, po Radiju Bi-Bi-Si 4, došla da ostane i da se na nju mora strateški računati.

VOJNOINDUSTRIJSKI KOMPLEKS Otkako je terorizam ustupio mesto opasnosti od Rusije, Kine i Severne Koreje, prirodan odgovor je nova strategija vojnoodbrambenog sektora po kojoj nova Putinova opasnost traži nove pare i nova hitna ulaganja u vojnoindustrijski kompleks.

„Global riserč“ – analitička edicija koja se godinama aktivno odupire svetskoj agresiji Vašingtona – uključila se, u poslednjem izdanju, u debatu (26. februara) o „Putinovoj agresiji“. Podseća da je i britanski ministar odbrane Gevin Vilijamson, na pitanje da li će ova „paranoja“ izazvati povećanje budžeta zapadnih vojnoindustrijskih sistema, glatko odgovorio „da“. Ništa novo za jednog britanskog ministra odbrane koji, uz ovo, još kaže da će „Putinova odlučnost“ imati lančani efekat na to kako će ubuduće britanske oružane snage biti strukturirane i pripremane za eventualni rat.

KUČE U AMERIČKOM KRILU Ima na Temzi i prognoza koje ne mogu da se oslobode utiska da su i ovako uzburkani odnosi sa Rusijom manje izvorno britanska politika, a više igra „umiljatog kučeta“ na američkom krilu. Među analizama u Londonu naći će se i podsećanje na Tonija Blera koji je, kako stoji u jednoj kritici, bio „kučence u krilu“ američkog predsednika Džordža Buša Mlađeg kada je trebalo pokazati britansku vernost Velikom bratu s druge strane Atlantika i zajedno sa SAD udariti na Irak. Po istoj logici, kako kaže Erik Zus u „Global riserču“, aktuelna premijerka Britanije Tereza Mej stavlja na raspolaganje SAD Britaniju, kao „kučence na krilu“ Donalda Trampa.

Razmatranje pitanja kako da se nastali novi hladni rat sa Rusijom zadrži na nivou vojnopolitičkih (mada opasnih) nesuglasica, opšta je tema tekućih analiza. Političkovojni establišment ima krupan problem sa političko-civilnim sektorom, koji nema afiniteta za finansiranje velike vojne fakture i namete građanstvu u novom hladnom ratu.

TROŠKOVI AVANTURE Ni američko javno raspoloženje nije većinski spremno da finansira troškove još jedne vojne avanture dalekosežnih, možda i apokaliptičnih posledica.

Britanska štampa se, pored ovoga, prošle sedmice bavila avanturom novog pogoršavanja odnosa s Rusijom, Kinom i Severnom Korejom (možda i Iranom), s kojima Donald Tramp računa kao sa potencijalnim neprijateljima u budućem sukobu.

Američko javno mišljenje ima problem sa davanjem odobrenja za novu svetsku vojnu avanturu Amerike, mada, podsećanja radi, unutrašnje mišljenje američkog stanovništva, u celom toku dosadašnje američke imperijalne prakse, nije imalo uticaja na spoljne avanture establišmenta, bez obzira o kojoj se geografiji radilo.

Deo britanske štampe podseća ovih dana i na istraživanje javnog raspoloženja u SAD, koje je 22. februara sprovela istraživačka firma „Galup“. U toj anketi posebno je zanimljiv nalaz da Amerikanci – u razmeri 59 odsto prema 37 odsto – ne dele politiku Donalda Trampa u zaoštravanju prema Rusiji. Unutar ovog procenta je i nalaz da se većina Amerikanaca protivi Trampovom dodatnom pojačavanju federalne potrošnje za potrebe vojske (54 milijarde dolara).

Prema istraživanjima, republikanci – partija samog predsednika – nisu spremni da za vojsku troše više nego što je određeno u budžetu; mada se jaka struja u partiji zalaže za rezanje i sadašnjeg troška (5 milijardi dolara) za budžetiranje „prekomorskih operacija“ kakve su Avganistan i Irak.

Ni u Britaniji Terezi Mej nije mnogo lakše. Njen problem je teorema da treba pratiti povećanje vojnih troškova u savezničkoj Americi, „držati bazuku u ruci“ i istovremeno propagirati mir i demokratiju kao primer i ideal zapadnog društva. Nimalo joj ne ide naruku tekuća debata u Bezbednosnom komitetu američkog Senata, održana nedavno pod geslom „Globalna opasnost i nacionalna bezbednost“, koju je, na primer 16. februara, analitičar Andre Dejmon opisao kao „desničarsku histeriju“. Po njegovim rečima, ta histerija treba da promoviše ideju kako je svaka socijalna kritika trenutnog stanja u SAD (time i u Velikoj Britaniji) „proizvod spoljne subverzije“. Ovakvo mišljenje deli i jedna paranoidna teza da su, na primer, svi kineski studenti na Zapadu špijuni Kine, a Amerikancima se nalaže da nipošto ne kupuju „smart telefone“ proizvedene u Kini, jer ko zna šta se sve u njima krije.

U ovoj fazi hladnog rata izmešali su se fakti, himere, politika i propaganda koji ne bi izdržali nijedan ozbiljan ispit zdrave argumentacije. Zato „Global riserč“, pod naslovom „Makartizam i histerija“, piše: „Još se ne zna da li će,  demokratske zemlje na Zapadu (SAD, njeni saveznici i njihovi milijarderi) dostignuti limit imperijalne pomame… Nije Tramp jedini koji vodi svet u propast; i Tereza Mej se priključila maršu u globalno ništavilo.“