Angela Merkel, četvrti put

Kraj najduže postizborne neizvesnosti (trajala je 171 dan): Nemačka je 14. marta, konačno, nakon mučnih stranačkih pregovaranja, i nadgornjavanja, dobila novu vladu, na čijem kormilu se ponovo, četvrti put, našla nepobediva, iako već politički ranjiva, Angela Merkel

Postizborna politička drama, koja je (pre)dugo držala Nemačku (pa i Evropu) u potpunoj neizvesnosti i napetosti, završila se, posebno kad je reč o Angeli Merkel, hepiendom. Njen ponovni izbor, četvrti put, na najvažniji politički položaj u zemlji, kancelarski, protekao je minule srede (14. mart) bez (ikakvih) iznenađenja i predstavljao, praktično, stvar protokolarne rutine.

Posle dugih, i mučnih, stranačkih pregovaranja, i nadgornjavanja, sklapanjem još jedne (treće) „velike koalicije“ demohrišćana i socijaldemokrata, zvanični predlog šefa države Franka Valtera Štajnmajera da kancelarski „tron“ ne menja vlasnika, mogao je unapred da računa s komotnom, većinskom podrškom poslanika u Bundestagu.

Nepobediva, iako već politički ranjiva, Angela Merkel stavila je, četvrti put, ruku na tekst ustava zaklinjući se, sada već rutinski, da će „svom snagom raditi za dobrobit nemačkog naroda i u njegovu korist“, i da će, poštujući ustav i zakone zemlje, „odgovorno izvršavati obaveze“ i zalagati se za „pravednost (i jednakost) među svim ljudima“.

[restrict]

Spektakularna karijera

Tako se nastavila zaista spektakularna, i duga, politička karijera Angele Merkel u času kada su mnogi videli njen kraj. Prvi put se, naime, nakon minulih izbora našla u gotovo bezizlaznoj situaciji. Njena Hrišćansko demokratska unija (CDU) doživela je 24. septembra najteži posleratni izborni poraz. A njen prvi pokušaj da, uz pomoć (famozne) „Jamajke“, (nemoguće) koalicije s liberalima i zelenima, sačuva tron, okončao se šokantno: poželjni partneri (pre svega, liberali) prosto su se razbežali. I kad se činilo da se našla na „političkom sprudu“, i u ćorsokaku, sreća se, opet, osmehnula Merkelovoj.

Njen nekadašnji (i neuspešni) izazivač i rival, sada šef države (već spomenuti) Štajnmajer, pojavio se u ulozi spasioca: gotovo je naterao svoje stranačke drugove, socijaldemokrate, da joj, u ime državnih interesa, priskoče u pomoć. Dva gubitnika – konzervativci i socijaldemokrate su, zajedno, na septembarskim izborima izgubili četrnaest odsto glasova, s tim što je taj gubitak teže pogodio socijaldemokarte) – uhvatili su se u  davljenički zagrljaj, uvereni da je iznuđeni (politički) brak, i za jedne i za druge, jedino i spasonosno rešenje.  

 Pod srećnom zvezdom

A da je Angela Merkel zaista rođena pod srećnom zvezdom, svedoči splet (neobičnih) okolnosti koje su jednu „nemoguću misiju“ pretočile u njenu neverovatnu, uspešnu i strelovitu karijeru, s mnogo iznenađujućih (rodnih) „premijera“. Niko, pa ni ona sama, nije mogao poverovati da će zaista Angela Merkel, prvo kao žena, u pretežno muškom „političkom pogonu“ i tradicionalno konzervativnom društvu, uz to istočna Nemica, kći protestantskog pastora u pretežno katoličkoj sredini, a koja je u politiku, amaterski i početnički, ušla praktično tek s ujedinjenje zemlje (1990), jednog dana stići, u nemilosrdnoj konkurenciji i sa svega pedeset godina (dotad najmlađi šef vlade i prva kancelarka u nemačkoj istoriji), na najvažniji (i najuticajniji) položaj u zemlji. I da će tu, eto, opstati duže od svih njenih prethodnika, izuzimajući Helmuta Kola.        

Za manje upućene, nekoliko (usputnih) podataka iz biografije najpoznatijeg evropskog lidera i najmoćnije (po „Forbsu“) žene sveta. Rođena kao Angela Dorotea Kasner na zapadu zemlje, u Hamburgu 17. jula 1954, našla se, koju nedelju po rođenju, na istočnoj strani, sa ocem (poljskih korena) protestantskim sveštenikom, koji je posao i utočište našao na severu (komunističke) Nemačke Demokratske Republike. Kao odlična učenica, s natprosečnim poznavanjem matematike i jezika (zahvaljujući izvanrednom znanju ruskog, provela je neko vreme, nagradno, u Moskvi, gde je, kaže, kupila prvu ploču Bitlsa), uspešno je okončala studije fizike u Lajpcigu.

 Skok u visoku politiku

Stekla je, ubrzo, doktorsku titulu i posao u Akademiji nauka u Berlinu. Tu je upoznala sadašnjeg (drugog) muža, naučnika i univerzitetskog profesora, i tako postala „srpska snaha“: Joahim Zauer je, kažu, poreklom Lužički Srbin. On je njen „tihi (i veruje se uticajni) savetnik“. Gotovo neprimetan u javnosti: nije se, iako su članovi njene porodice to učinili, pojavio ni prilikom njene, svečane i zaista istorijske, prve inauguracije u Bundestagu. Redovno se zajedno pojavljuju na čuvenim Vagnerovim operskim svečanostima u Bajrotu. Od prvog muža, s kojim je bila u (mladalačkom) braku pet godina, Ulriha Merkela nasledila je – prezime.    

Gotovo „s ledine“ uskočila je u visoku politiku. Zahvaljujući moćnom zaštitniku, „kancelaru ujedinitelju“, „Kolova devojčica“ se nezaustavljivo pela stepenicama političke moći: 1990. ušla je u Bundestag, nepunu godinu potom postala je ministarka (za porodicu i omladinu), 1994. ministarka za zaštitu čovekove okoline i bezbednost nuklearki. Kao prva kancelarka u istoriji zemlje postala je već 2005. godine.

 Političko oceubistvo

Njenu državnu, uspešnu karijeru, pratila je i strelovita partijska: postala je, najpre, generalni sekretar CDU, druga po uticaju i moći ličnost u partiji. Sa te funkcije pojavila se, neočekivano, u ulozi političkog „oceubice“: „zarila je nož“ u leđa njenom zaštitniku.

Prva je, naime, javno tražila da se stranka odrekne Helmuta Kola (zbog umešanosti u aferu s mutnim i problematičnim partijskim finansijama): potreban istoriji, postao je nepotreban stranci i njen težak balast. Kol je pak u poznim godinama pokazao da i veliki ljudi znaju da budu sitničavo osvetoljubivi: „otkrio“ je da njegova „devojčica“, kao ministarka, nije umela da barata nožem i viljuškom.

Cunami velike partijske afere „oduvao“ je i Kolovog (kratkotrajnog) naslednika sa čela stranke Volfganga Šojblea, sada predsednika Bundestaga. Sama Merkelova „oduvala“ je potom njene (ljute) stranačke rivale: gotovo dve decenije je, neprikosnoveno, na partijskom kormilu. Tek sada se, kad je očigledno sustiže „jesen patrijarha“, nazire njen mogući naslednik (rodno preciznije: naslednica) u liku i imenu, izvan Nemačke potpuno nepoznate Anegret Kramp Karenbauer: sedi već uz Angeline skute, na funkciji generalnog sekretara partije.

Više uvažavana nego voljena

Iako u javnosti postoje podeljena, često veoma oprečna mišljenja o njoj, Merkelova kao kancelarka i liderka stranke uživa – o čemu najbolje svedoči ulazak u četvrti mandat – poverenje kakvim se niko od njenih prethodnika, izuzev Kola, nije mogao pohvaliti. Pragmatična, strogo racionalna i proračunata, više je poštovana i uvažavana nego voljena. Uvek je kontrolisala emocije i od javnosti skrivala (čuvala) sopstvenu privatnost.

Malo je „neslužbenih“ detalja kojima mediji barataju. I uglavnom istih: da je ostala u (privatnom) stanu u samom centru Berlina, blizu čuvenog Ostrva muzeja, da nema dece (njen muž ima dva sina iz prvog braka), da ide, kad stigne, sama u trgovinu, voli da sprema porodični doručak, da peče kolače i, uz ručak, popije čašu vina, voli odmor u planinama (jednom se polomila na skijanju), „ume“ da grize nokte i – plaši se pasa.

Mediji su primetili da je Vladimiru Putinu bila znana ta njena slabost: poklonio je Merkelovoj jednom prilikom plišanu kucu, a tokom susreta u Sočiju pustio je svog (velikog) labradora da se vrzma oko njih. Ruski predsednik je otkrio, u najnovijem dokumentarnom filmu, da mu kancelarka povremeno pošalje koju bocu piva, čiji ukus je „poneo“ iz vremena kada je, kao agent KGB-a, pre nemačkog ujedinjenja, službovao u Istočnoj Nemačkoj. 

 Nova, radikalno izmenjena vlada

Ako nije previše politički upečatljiva i harizmatična – kritičari joj prebacuju da nije „vizionar“ – unela je u kancelarski ured, i protokol, boju: njeni poznati blejzeri, u više boja, uz obavezne pantalone, postali su deo kancelarkinog „imidža“. Poznati nemački modni dizajner Karl Lagerfeld je njen stil odevanja ocenio kao „ekstremno šokantan“, uz opasku da je to promišljeno i strateški dobro: Merkelova tako pokazuje da ima pametnija posla od bavljenja modom.

A pred kancelarkom i njenim novim, podmlađenim i radikalno izmenjenim (ostala su samo dva ministra iz prethodne vlade!) kabinetom očigledno je, u ovim smutnim vremenima, mnogo neodložnog posla: moraju se odmah, rekla je, zasukati rukavi. Njenu četvrtu vladu, inače, čini šest dama (po tri „crne“ – konzervativci, i tri „crvene“ – socijaldemokrati) i devet muškaraca. Da bi ostala i opstala na vlasti, bila je prinuđena na, kako je sama rekla, „bolne ustupke“ koalicionim partnerima.

Partijski drugovi najviše kritikuju Merkelovu što je prepustila „crvenima“ (izuzetno važno) ministarstvo finansija. U tu fotelju seo je Olaf Šolc (biće ujedno i vicekancelar), dosadašnji gradonačelnik Hamburga.

 Kud plovi ovaj brod

Socijaldemokrate su, uz to, zadržale najatraktivniji, i politički najprofitabilniji položaj šefa diplomatije, ali bez dosadašnjeg „vlasnika“ te fotelje Zigmara Gabrijela: nasledio ga je, neočekivano, čovek bez diplomatskog iskustva, ali s bogatim političkim „prtljagom“, dosadašnji ministar pravde Hajko Mas. Uvela je, promišljeno, u vladu i njenog najljućeg stranačkog oponenta Jensa Špana s očiglednom namerom da „pacifikuje“ kritičku partijsku struju čiji je on najglasniji predvodnik.

Glavno pitanje koje se postavlja ne samo u nemačkoj javnosti, sada kada je konačno izabrana nova vlada sa „nepromenljivom“ kancelarkom, jeste: kud plovi ovaj brod. Poznat je, u detalj, sadržaj koalicionog sporazuma, ali je velika nepoznanica kako će „koalicionari“ reagovati na radikalno promenjene okolnosti na svetskoj i domaćoj sceni. Što se sveta tiče, nemački mediji konstatuju da je, uprkos tolikim krizama (od Ukrajine i Sirije, do odnosa sa Severnom Korejom, Kinom Rusijom i Iranom) za Angelu Merkel u ovom trenutku najveći problem – Donald Tramp!

Ono što se decenijama podrazumevalo kao najsigurniji oslonac u nemačkoj spoljnoj politici – vašingtonska administracija – postalo je, najednom, najveće i najproblematičnije iskušenje. Ne samo zbog Trampovog trgovinskog rata, koji preti da ozbiljno pogodi srce nemačke ekonomske moći, automobilsku industriju. Hladni vetrovi koji duvaju s one strane Atlantika teraju Merkelovu da Nemci, i Evropljani, uzmu u svoje ruke sopstvenu sudbinu, s velikim nepoznanicama šta bi ta „emancipacija“ mogla da znači, kud bi, i s kakvim posledicama, konačno vodila.

„Alternativci“ i alternative

Velika nepoznanica je i kud će Nemačka krenuti u unutrašnjoj politici. I s kakvim posledicama. Ulaskom, gotovo na juriš, ksenofobične i ultradesničarske Alternative za Nemačku u pokrajinske parlamente i sam Bundestag, politički reljef ove zemlje se radikalno promenio: Alternativa je, sa više od dvanaest odsto osvojenih glasova na izborima iz septembra minule godine, ponovnim uspostavljanjem velike koalicije, najednom postala najjača opoziciona snaga u Bundestagu!

Angela Merkel je sada prinuđena da partijski brod konzervativaca, godinama ukotvljen u političkom centru, kao jedinu opciju, skreće udesno, kako bi suzila politički manevarski prostor „alternativcima“. Ključno pitanje: hoće li, i koliko, tim (riskantnim) zaokretom, i sam državni brod (Nemačka) otići (previše) udesno, s (moguće) nepredvidivim ishodom, uprkos (dosad) sigurnom kormilaru i (takođe dosad) pouzdanim i čvrstim (demokratskim) institucijama.

Novo nemačko pozicioniranje u (prilično haotičnoj i uzdrmanoj) Evropskoj uniji, i čitavoj Evropi, uključujući i Balkan, gde bi, kako najavljuje Merkelova, nemački „glas trebalo jače da se čuje“, posebna je i velika tema.             

[/restrict]