ADAM I EVA UKRAJINSTVA – PO GOGOLJU

Gogoljeva priča „Kako su se zavadili Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič“ (bila važan deo obrazovnog programa u Sovjetskom Savezu!) kao da se tek sad raskriva u svojoj čudesnoj pronicljivosti. Slobodno se može reći da je donedavno ni Rusi nisu pravilno razumeli, tvrdoglavo ne uviđajući da je to u stvari zlobna, ali verodostojna karikatura Ukrajinaca

Kad smo dobro raspoloženi, obično kažemo da velika književnost ljudima donosi radost i razvija im maštu, ali se ređe prisetimo da ona uz to neverovatnom preciznošću može da ocrta konture budućih događaja. Drugim rečima, ponekad nam surova zbilja otvori oči za skrivene aspekte književnog dela koje smo mislili da poznajemo do tančina, i tada nastupa čas „novog čitanja klasike“.

Evo jednog zgodnog primera. Gogoljeva priča „Kako su se zavadili Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič“ bila je važan deo obrazovnog programa u Sovjetskom Savezu i „okolini“. Između ostalog, po njoj je snimljen popularan i solidan film. Kako se ova priča servirala sovjetskim školarcima? Poenta je, navodno, u raskrinkavanju klasnih podela: ispada da je Gogolj prvi u ruskoj književnosti tako jasno i bespoštedno ismevao vulgarnost, zlobu i glupost tadašnjih spahija-malograđana. I dalje, skoro citiram: opis imanja, spoljašnjeg izgleda DVA IVANA, njihovog unutrašnjeg sveta, dat je u satiričnom smislu. Junaci pred nama defiluju u krajnje sumnjivom svetlu. Recimo, autor se divi kaputu Ivana Ivanoviča (kaputu, a ne čoveku), i njegovoj kući, a zatim zaključuje: „Divan čovek, Ivan Ivanovič!“ Mi, naravno, odmah shvatamo kako to uopšte nije dovoljno da se bude „dobar čovek“. I tako dalje, i tome slično.

U međuvremenu Gogoljeva priča kao da se tek sad raskriva u svojoj čudesnoj pronicljivosti. Slobodno se može reći da je donedavno ni Rusi nisu pravilno razumeli, tvrdoglavo ne uviđajući da je to u stvari zlobna, ali verodostojna karikatura Ukrajinaca, koji su se genijalnom ruskom piscu već tada poprilično zgadili.

To je veoma čudno slepilo, jer Gogolj ne samo da nije maskirao antiukrajinski karakter svog dela nego ga je na svaki način isticao. Obratite pažnju: kod njega Ivan Ivanovič nije obični Ivan Ivanovič nego Ivan Ivanovič Pererepenko, a Ivan Nikiforovič nije samo Ivan Nikiforovič nego Ivan Nikiforovič Dovgočun. Svi likovi u priči su Ukrajinci sa idiotskim prezimenima i idiotskim načinom ponašanja. I žive nigde drugde već u srcu ukrajinstva – u Poltavskoj guberniji, u gradiću Mirgorodu.

Kao što rekosmo, pripovedanje počinje opisom Pererepenkovog kaftana:

„Što divnu dolamu ima Ivan Ivanovič! Baš savršenu! A astragan kakav je! Uh, kakav astragan! Plavkastosiv, kao da ga je inje popalo. Kladim se u šta god hoćete da niko nema takav! Pogledajte ga, tako vam boga, naročito kad on s nekim stane da porazgovara, pogledajte ga sa strane: milina jedna! To se ne može opisati! Kadifa! Srebro! Vatra živa! Gospode bože! Sveti Nikola čudotvorče, ugodniče božji! Što ja nemam takvu dolamu! On ju je dao sašiti još onda dok Agafja Fedosejevna nije išla u Kijev. Poznajete li Agafju Fedosejevnu? To je ona što je odgrizla uvo članu sudskoga veća.“

(Odgrizla, verovatno, na Majdanu – komentariše Dmitrij Galkovski, najlucidniji savremeni tumač Gogoljeve proze, čijim ćemo se idejama u nastavku dobronamerno poslužiti.)

Odmah treba napomenuti da ni Pererepenko ni Dovgočun nisu plemići. To jest oni su plemići, ali lažni, i Gogolj to stalno naglašava. Nemaju nikakvog obrazovanja, tuđi su im bilo kakvi duhovni interesi. Prvi Ivan redovno čita jednu te istu knjigu sa odsečenim koricama – kao Čičikovljev sluga Petruška – ali zato sa velikom uživancijom hrani svinje i ćurke, rezbari drvene činije i kašike. Dokazom njegovog plemićkog porekla, na koje se poziva u pisanoj formi, Pererepenko smatra zapisnik o krštenju u knjizi koja se čuva u crkvi. Na kraju ispostavlja se da je njegov otac bio sveštenik, koji mu je i ostavio „imanje“ – parcelu blizu mestašca Mirgorod, gde je samo jedna zgrada okrečena (sve ostale su ukrajinske glinene), a glavni ukras je ogromna lokva u centru, u kojoj se valjuškaju svinje. Istina, krov te jedine zgrade je neobojen, jer su firnajs neophodan za farbanje Ukrajinci ukrali i pojeli s lukom. Istog takvog porekla je i „plemić“ Dovgočun – Pererepenkov komšija, koji se od njega razlikuje samo većom grubošću i primitivnošću – do te mere da po svom imanju hoda u „prirodnom stanju“.

Zapravo, Pererepenko i Dovgočun su Adam i Eva ukrajinstva, od kojih ishode milioni savremenih samosvesnih Ukrajinaca. Pravi plemići u Ukrajini bili su ili ruski ili poljski. Ako čovek govori na seljačkom dijalektu, on nije kulturan, i preostaje mu samo – ili da se penje na vrh i postane čovek (Poljak ili Rus), ili da propije socijalni avans i vrati se u prvobitno stanje.

Zanimljiv je takođe i opis sukoba između ukrajinskih „prijatelja“, koji je doveo do znamenite svađe. Pererepenko je video da Dovgočun ima staru slomljenu pušku i počeo da ga moljaka da mu je pokloni. Uzgred budi rečeno, njemu oružje uopšte nije bilo potrebno; svoju molbu je zasnovao na pretpostavci da to oružje ne treba ni komšiji. Kad Dovgočun odbije da mu da oružje, Pererepenko mu uopšte ne predlaže da ga kupi, nego da ga razmeni za svinju – što je, složićete se, veoma karakteristično.

Diplomatski pregovori dvojice ukrajinskih „plemića“ dovode do daljih komplikacija: susedi počinju jedan drugog da maltretiraju sitnim zanovetanjima i svađama, a zatim idiotizam prelazi u sabotažu, kad ogorčeni Pererepenko preko noći pretesteriše komšiji gusinjak, i završava se tipično ukrajinskim kukavičlukom i podlošću, kad je pakosni diverzant odlučio da svog prijatelja s kojim je 20 godina bio nerazdvojan prijavi vlastima.

Karakteristično je da je i Dovgočun došao na istu briljantnu ideju, i istog dana je sam napisao dostavu. U tim prijavama Ukrajinci jedan za drugog od vlasti traže sumanute kazne: Pererepenko moli da se Dovgočun okuje lancima i strpa u zatvor, a Dovgočun zahteva to isto za Pererepenka, i još ga valjano izbatinati i poslati u Sibir.
Dalje stvar poprima čisto ukrajinski tok. Svinja koju Pererepenko nudi u zamenu za pušku probija se do lokalne administracije i jede Dovgočunovu „prijavu“, nakon toga gradonačelnik od Pererepenka iznudi mito i – zadovoljan patrijarhalnim rešenjem problema – pokušava da pomiri komšije. Ali do toga nije došlo. Podstaknut od Agafje Fedosejevne (čija je reinkarnacija, po Galkovskom, gospođa Nuland), Dovgočun odlučuje da slučaju prida političku boju. Koristeći usluge plaćenog političkog konsultanta, on piše dostavu na nadležno više mesto, optužujući lokalne zvaničnike za dosluh sa specijalno poslanom Pererepenkovom svinjom i na osnovu ove opasnosti zahteva da se pokrene postupak a komšija utamniči.

I tako, plemeniti dvoboj ukrajinskih vlastelina nastavlja se narednih 12 godina. Pročitajte, podsetite se. Gogolj na kraju priče uzdiše: „Dosadno je na ovom svetu, gospodo.“ (Ovo je svakako metafizičko uopštavanje, ali na pozadini preciznih geografskih i mentalitetskih referenci.)

Dakle, ukratko, kakav je ukrajinski karakter, po Gogolju? Ukrajinac je čovek sirov, koji živi isključivo za materijalne interese. On sve ocenjuje sa materijalne strane i dalje od toga ne ide. Prirodna grubost i prostakluk prikrivaju se (od Poljaka usvojenom) galantnošću, do te mere odvratnom na pozadini beznadežne tuposti i surovosti, da ukrajinsko „evropejstvo“ proizvodi potpuno suprotan efekat.

Za Ukrajinca je karakteristična patološka okrutnost, koja direktno vodi na kliniku. Potpuna nesposobnost da se shvate duševni pokreti i interesi drugih ljudi prerasta u sadizam. Prepredena duševna organizacija sadistu vodi u stalne konflikte, u kojima izazivač neočekivano počinje da se ponaša kao mazohista. U sukobima je Ukrajinac kukavica. Deluje podmuklo, a glavni motiv njegove socijalne aktivnosti nije gnev ili želja da se uspostavi narušena pravda nego kukavičluk. Frustracija ga tera na histerične i neuspešne inicijative, pre svega na potkazivanje.

Nije teško primetiti da su se sve te crte sledećih 200 godina sačuvale u devičanskoj čistoti, i čak su ojačale. I nije se to desilo toliko zato što je Gogolj tako verno fiksirao nacionalni karakter Ukrajinaca nego zato što je on to učinio u periodu njegovog rađanja. Tako je Gogolj nevoljno ispao jedan od arhitekata ukrajinskog karaktera, a njegovo stvaralaštvo krajeugaoni kamen „samobitne“ ukrajinske kulture. Mada, da budemo precizniji, Gogolju su bili zanimljivi etnografski tipovi južnoruskog naroda, a ono u šta se oni mogu pretvoriti prenaprezanjem prirodnih crta njega je užasavalo.

Uzgred budi rečeno, po mišljenju Dmitrija Galkovskog, ni Gogoljev „Revizor“ nije karikaturalna predstava Rusije i ruske provincije nego takođe prikaz nezavisne Ukrajine, preobraćene u apsolutnu fikciju. Hljestakov je doputovao (očigledno u isti taj Mirgorod) iz Peterburga. Ranije je, kao Hlestakovski, mogao doći iz Varšave, sad on kao neki Hlestman ili Hlestou stiže iz Berlina ili Vašingtona, a iz njegove ruke žderu kolačiće beskonačni Skvoznik-Dmuhanovski, Zemljanike i ostali Bopčinski i Dopčinski.

Pa ipak, zaključuje Galkovski, može se reći da je u poslednjih nekoliko godina ruska narodna samosvest i bez Gogoljeve pomoći napravila ogroman korak napred. Kao prvo, reklo bi se da su Rusi najzad razumeli kakvi su Ukrajinci, a kao drugo, neočekivano su shvatili da u poređenju sa veoma bliskim narodom poseduju izuzetne kvalitete: sažaljenje, trpeljivost, težnju da se drugome pomogne… Da nisu zlopamtila.

A gogoljevska priča se nastavlja i ovih dana, kad tetke, strine i ujaci iz Kijeva i Harkova urlaju preko telefona na svoje moskovske, rostovske ili novosibirske rođake:
– Hej, vi tamo, seljačine! Crkli dabogda! Zašto nema novčanih uplata! Jeste li mi pripremili mesto u bolnici? Moram da se lečim! Što ćutiš? Odgovaraj!
A rođaci odgovaraju:

– Oh, držite se. Poslaćemo nešto para. I dođite da se lečite, bićete tu kod nas, snaći ćemo se nekako.

Pa onda brišu suzicu: – Jadni Kolja, Lena, Saša.

A iz slušalice vrisak: – Nisam ja za tebe nikakav Saša, nego Oйleйksьяnьdr!!!