Zona sumraka / Strujni udar

Zaista je zanimljivo bilo gledati kako iz vizure luksemburških novinara danas izgleda život Srba na Kosovu. Ispada da, kao što su po logici Haga Srbi sami sebe ubijali tokom ratova devedesetih, tako i sami sebe tlače na Kosovu, a najveći problem ovog društva i najveći dokaz „civilizovanosti“ je plaćanje računa za struju

Iako sever asocira na Divlji zapad, na geografskom zapadu Kosmeta divlja je samo priroda. U ovom kraju Metohije, gde žive Srbi, red se zna – ovo je, reklo bi se, ključna premisa dokumentarca „Decenija (ne)normalizacije“ regionalne televizije N1, čije je sedište u Luksemburgu. Pojam „sever“, na kojem se živi kao na Divljem zapadu, odnosi se na severni deo Kosova i Metohije, odnosno četiri opštine u kojim Srbi još čine većinu (Severna Kosovska Mitrovica, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok), dok je „geografski zapad“, ono gde „žive Srbi“ i gde se „red zna“ – opština Istok, preciznije selo Tučep. U celoj ovoj opštini, prema podacima prištinskog Ministarstva za zajednice i povratak, živi 194 Srba, što je oko 0,5 posto od ukupno 39.289 stanovnika, ili dva procenta od 9.142, koliko ih je iz ove opštine raseljeno u Srbiji.

Ukratko, tamo gde su Srbi opstali, gde su koliko-toliko održali sopstvenu upravu, vlada bezakonje, a tamo gde se njihovo prisustvo meri u promilima, gde je „divlja samo priroda“, odakle su, po ovoj logici, „divljaci“ proterani, pa su ostali samo „pitomi“ Albanci, „zna se red“. Za razliku od Divljeg zapada (ili Divljeg severa), na ostatku Kosova uredno se, na primer, plaćaju računi za struju. To je vrlo važna stvar, sudeći po dokumentarcu luksemburške televizije. Iz luksemburške vizure verovatno je zaista neshvatljivo da neko ne plaća račun za struju. Da je televizija N1 kojim slučajem američka, a ne luksemburška, ovaj problem sa naplaćivanjem potrošene električne energije ih i ne bi toliko čudio s obzirom na to da je, u Teksasu, na primer, leta 2017. godine zbog neplaćenih računa struja isečena u 900.000 domaćinstava, a u Kaliforniji u 714.000  (podaci „Blumberga“). U čitavim Sjedinjenim Državama u 2014. nenaplativa dugovanja za električnu energiju iznosila su više od milijardu i po dolara. Stvarno Divlji zapad! S druge strane, dobar novinar bi se malo raspitao i lako došao do podatka da ovaj problem ne postoji samo na severu Kosova, kod divljih Srba, nego i kod poštenih Albanaca gde je, prema zvaničnim podacima od pre nekoliko godina, KEK naplaćivao tek 30 odsto svoje proizvodnje električne energije. Od tada se situacija na Kosovu možda poboljšala.

Tamo gde se živi „od zasukanih rukava (Istok i ostatak Kosova), a ne od politike (srpski sever)“ sve je super! Kosovo uopšte nije „mafijaška država“, „evropski Avganistan“, „centar za trgovinu narkoticima i belim robljem“, kako ga već deceniju i po nazivaju mnogi svetski stručnjaci i zvaničnici. Evropski parlamentarac Pino Arlaki, jedan od najvećih svetskih stručnjaka za borbu protiv organizovanog kriminala, bliski saradnik čuvenog ubijenog italijanskog sudije Đovanija Falkonea, bivši generalni direktor Kancelarije UN za borbu protiv narkotika i kriminala (UNDOC), na primer, izjavio je upravo to – da je Kosovo mafijaška država kojom upravljaju „iste strukture, isti ljudi“ kao i 1999. godine, kada je za generalnog sekretara Kofija Anana sastavljao interni izveštaj o kriminalu u južnoj srpskoj pokrajini. „Sramno je bilo kako su se Evropa i SAD suočavale s tim problemom“, rekao je on i dodao da je Zapad „okretao glavu od kriminalnih aktivnosti“. Ili anonimni evropski ambasador čije je reči u tekstu za američki „Politiko“ preneo novinar Čak Sudetić, inače koautor knjige „Lov: ja i ratni zločinci“ bivše haške tužiteljke Karle del Ponte. „Tužno je što su SAD i evropske zemlje pre deset godina znale da su (predsednik Kosova Hašim) Tači i njegovi ljudi umešani u šverc narkotika i stvaranje mafijaške države“.

Pored svega ovoga, iz luksemburške vizure, glavni problem za Kosovo, kosovske Srbe, pa i Albance je što se na severu pokrajine mogu voziti automobili bez registarskih tablica i izbegavati plaćanje struje! Koliko je organizovani kriminal na Kosovu nebitan za Luksemburg pokazuje nam i intervju ove televizije sa Hašimom Tačijem. Dok je desničarska prošlost humanitarca Arnoa Gujona za N1 bila centralna tema njegovog ondašnjeg gostovanja i dok je pitanje o tome „sasvim legitimno, profesionalno novinarsko pitanje“, Tačijeva prošlost je potpuno nevažna. Jugoslavu Ćosiću, koji je poznat po „oštrini“ u propitivanju svojih sagovornika, kao da su na administrativnom prelazu konfiskovali svu drčnost, pa je pred Tačija izašao naoružan samo snishodljivošću. Istini za volju, uporno ga je propitivao i o sudu za zločine OVK i o nerešenim zločinima protiv Srba, ali zar ne bi bilo legitimno i profesionalno u tom kontekstu pitati ga makar da li strahuje da će se i sam naći pred tim sudom i da li je istina da „ispod žita“ čini sve u svojoj moći da taj sud ne zaživi? Ne? Ćosića mnogo više od ovoga interesuje ključno pitanje „kada će Kosovo ukinuti vize za građane BiH“.

Dok na severnom Divljem zapadu niko nije bezbedan, u Prizrenu je „čak i neumesno pitati Srbe da li se plaše“. Trideset petoro njih (0,02 posto stanovnika opštine Prizren) oseća se potpuno bezbedno u ovom gradu „u kojem višejezične table nisu samo formalnost“. Ostalih 15.028 je od bog zna čega pobeglo u Srbiju. Verovatno zato što u Prizrenu, kako kaže luksemburški novinar, „računi za struju nisu, kao na severu, samo mrtvo slovo na papiru“. Sve u svemu, suština dokumentarca N1 o životu Srba na Kosovu nije bila da se realno prikaže život naših sunarodnika nego da se demonstrira kako „odmetnuti“ sever ne valja nikom, pa da ga što pre treba integrisati u ostatak „mafijaške države“ u kojoj se plaća struja. Ne objašnjava se ni da bezakonje, bez ikakve sumnje prisutno i na severu Kosmeta, nije rezultat srpskog divljaštva već činjenice da su institucije države Srbije odatle proterane, što ratom, što mirom, niti da je nezavidna situacija u kojoj se Srbi ovde nalaze plod njihove borbe za opstanak srpstva u ovom delu zemlje i odbijanja Prištine da se povinuje Briselskom sporazumu (kakav god on bio).