Vruć doček i hladni razgovori

Aleksandar Vučić u Zagrebu

Dok je poziv srpskom predsedniku da zvanično poseti Hrvatsku bio neočekivan pa i senzacionalan, njegova realizacija nije praćena sličnim epitetima. Nenadano dobru volju hrvatske predsednice nije sledilo i adekvatno ponašanje izvršne vlasti u Zagrebu, potpomognute snažnom podrškom ulice

 Doživesmo i to!, bio je uzvik jednog učesnika protesta na Trgu bana Jelačića kojim je prokomentarisao činjenicu da je na centralnom zagrebačkom trgu istaknuta i srpska zastava. Ovaj krik razočaranog Hrvata ne predstavlja samo konsternacije protivnika zvaničnog boravka predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Zagrebu, već sublimaciju niza susreta i razgovora koji su pratili ovu iznenadnu i neobičnu posetu, bar što se tiče trenutka u kome se dogodila. Jer, kako zaključuje riječki „Novi list“, nikada uoči posete nekog šefa strane države nije vladala ovako loša atmosfera.

MIG SPOLJA U trenutku kad su odnosi Hrvatske i Srbije ušli u novu krizu zbog izložbe o ustaškom koncentracionom logoru Jasenovac, postavke koju je u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku organizovao Beograd, a koju su propratile razmena diplomatskih nota i ljutite poruke, neočekivano za sve hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović je Vučiću uputila poziv za zvaničnu posetu – a on ju je odmah prihvatio. Bio je to šok i za hrvatsku javnost, i za Banske dvore, sedište hrvatske vlade. Premijer Andrej Plenković bio je naglašeno suzdržan kada je reč o poseti srpskog predsednika Zagrebu, dok je iz sedišta hrvatske diplomatije i otvoreno poručeno da ovo nije najbolji trenutak za ovaj susret.

Vučićev dolazak u Hrvatsku prvobitno je bio planiran za novembar ili decembar prošle godine, ali je upravo zbog tenzija u Hrvatskoj bio otkazan. Predsednica Grabar Kitarović, koja danas govori o „okretanju stranice novih i boljih odnosa“, tada je upozoravala da „najnoviji razvoj događaja i atmosfera ne doprinose izgradnji međusobnog poverenja“, ali i da će „puno vode proći Dunavom pre nego što se Hrvatska i Srbija budu mogle smatrati prijateljskim državama“. Od te poruke do javne pozivnice Vučiću prošlo je samo dva meseca.

Nije bez osnova sumnja da je hrvatski poziv srpskom predsedniku upućen na inicijativu Zapada, zbog nove strategije prema Zapadnom Balkanu. Tu je sumnju nekadašnji predsednik Hrvatske Stjepan Mesić izrazio javno, rečima da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pozvan u Zagreb „na mig spolja“.

Takav zaključak potvrđuje i poruka kojom je američka ambasada u Zagrebu na tviteru odmah pozdravila poziv hrvatske predsednice svom srpskom kolegi, ocenivši ga pozitivnim korakom i naglasivši da je odnos Hrvatske i Srbije ključan za prosperitet i stabilnost celog regiona.

 

ZASTAVE I ROLETNE Onda su na scenu stupili hrvatski mediji, utrkujući se u iznošenju pikantnih detalja, od uvreda tipa „Vučić – zločinac i četnik“ do bizarnog predloga i poziva voditelja televizije „31“ Zagrepčanima da spuste roletne na prozorima u ulicama kojima će proći srpska delegacija kako bi pokazali da „Vučić nije dobrodošao“. O atmosferi dovoljno govori i to što se u javnosti raspravljalo hoće li u Zagrebu uopšte biti istaknute zastave Srbije, kao što se to redovno radi kada u službenu posetu dolazi neki šef države.

Takvo ponašanje navelo je mnoge analitičare i istoričare da postave pitanje identiteta Hrvata, da dubok kompleks frustriranosti i inferiornosti čak povežu sa njihovim etničkim poreklom, navodeći netrpeljivost prema srpskom narodu kao deo njihove nacionalne svesti.

I dok je Zagreb spremao neviđene mere obezbeđenja, a udovice hrvatskih branitelja i ratni veterani najavljivali protest, neki srpski ministri izrazili su strahovanje za život šefa države, a ministar vojni Aleksandar Vulin je čak i ubeđivao Vučića da odustane od posete.

Predsednik Vučić nije propustio priliku da odlaskom u Zagreb poentira, uprkos okolnostima. „Ne sekiram se zbog kampanje koja se vodi u Hrvatskoj protiv mene, moj posao podrazumeva da ne reagujem lično, već u interesu Srbije i njenih građana“, naglasio je Vučić uoči puta, a u Zagrebu poručio da je u Hrvatsku došao sa porukom mira i da razgovara o otvorenim pitanjima.

Bilo je i ranije takvih pokušaja, poput prethodnika sadašnje predsednice Hrvatske Ive Josipovića, i njegove konstatacije početkom decenije da je došlo vreme za poboljšanje odnosa, ali se potom ništa konkretno nije dogodilo, osim što su odnosi na vrhu jedno vreme bili bolji.

I ovom prilikom sagovornici su bili složni da se gotovo ni u čemu ne slažu, ali je to bar rečeno biranim rečima i sa ostavljenom mogućnošću da do pomaka dođe. Na zajedničkoj konferenciji za medije Vučić je zahvalio Kolindi Grabar Kitarović na pozivu i dobrodošlici, rekavši da za nju to nije bio lak potez, imajući u vidu atmosferu koja je stvarana u Zagrebu i čitavoj Hrvatskoj, podsećajući na taj način na jedan detalj tokom dočeka. Naime, na rukavu kaputa predsednice Hrvatske vidljivo je bila izvezena reč „hrabrost“. Stanje duhova je takvo da je u Hrvatskoj zaista potrebna hrabrost da bi Srbin bio pozvan u goste.

U pomirljivom tonu Vučić je zatražio da u narednih sto dana ne bude nijedne reči uperene protiv Hrvatske od strane državnih zvaničnika Srbije, i da se makar pokuša da se promeni atmosfera. „Želimo da gradimo najbolje moguće odnose, jer smatramo da su odnosi Srba i Hrvata od ključnog značaja za ceo region i ceo Balkan“, dodao je Vučić. Slično je nastrojena bila i hrvatska predsednica: „Nažalost, bremenita istorija sprečava nas da odnose dve zemlje nazovemo prijateljskim. Naša obaveza kao predsednika koji smo izabrani voljom birača jeste da se sastajemo, razgovaramo, da nalazimo dodirne tačke.“

NESTALI, STEPINAC I JASENOVAC Predsednik Srbije doneo je na Pantovčak gomilu dokumenata koja je bila postavljena na sto uz salu gde je razgovarao sa Kolindom Grabar Kitarović. Radilo se, u stvari, o spisku matičnih knjiga državljana sa područja Dvora na Uni, što je javnost trebalo da uveri u Vučićeve reči da će Srbija sva dokumenta, i sve ostalo što je potrebno, pronaći i pomoći kako bi se rešavalo pitanje nestalih lica. Sa nestalima se odavno manipuliše u političke svrhe, a Hrvati u svoje nestale državljane računaju i Srbe koji su stradali i nestali pod dejstvom hrvatskih postrojbi.

Posebno delikatno je pitanje Alojzija Stepinca, kao i Jasenovca, za nas, kako je Vučić naglasio, strahovito bolno, verovatno najbolnije za srpski narod, a koje ne bi sada da otvara. U razgovoru upriličenom sa hrvatskim nadbiskupom Zagrebačke nadbiskupije i kardinalom Josipom Bozanićem govorilo se o pomoći koju Katolička crkva može da pruži za poboljšanje odnosa dve države. Nije tajna da Kaptol možda ima i  odlučujuću ulogu u hrvatskom društvu, pa se njegov svaki znak pomno prati i tumači. Otuda bi i rukovanje predsednika Srbije sa zagrebačkim nadbiskupom trebalo da bude poruka građanima Hrvatske da su dijalog i pomirenje sa Srbijom neophodni.

Kad smo već kod toga, podsetimo da do susreta Aleksandra Vučića i Kolinde Grabar Kitarović dolazi nešto manje od dve godine od sastanka u Srbiji (u junu 2016. godine), kada su potpisali takozvanu Subotičku deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja između Srbije i Hrvatske. Međutim, nikako da se „zagrize“ u najkrupnije probleme koji još uvek stoje na putu potpunoj normalizaciji odnosa dve zemlje, opterećenim teškim nasleđem rata i raspada zajedničke države devedesetih godina prošlog veka.

AGRESIJA I IZVINJENJE I dok su razgovori predsednika Srbije i Hrvatske na Markovom trgu bili kudikamo srdačniji od puke kurtoazije, u Banskim dvorima atmosfera je bila dosta hladnija. Još uoči Vučićeve posete, kako su navodili mediji, u prvi plan je izbila tema ratne odštete koju je pokrenuo premijer Andrej Plenković, kao i mnogobrojni zahtevi da se Vučić izvini za „agresiju“ na Hrvatsku. Koliko god to bilo iznenađenje, i to ne samo za Vučića jer su ti zahtevi lišeni i logičkog i pravnog osnova, oni otkrivaju pukotinu u odnosu Pantovčaka (predsednica) i Banskih dvora (premijer) prema poseti predsednika Srbije.

Iako je predsednica Grabar Kitarović izjavila da na dnevnom redu neće, kako je to najavljeno iz Vlade Hrvatske, biti izvinjenje za „agresiju“ na tu zemlju niti ratna odšteta, hrvatski premijer Andrej Plenković rekao je predsedniku Vučiću tokom sastanka da pregovore o sporazumu o ratnoj odšteti treba obnoviti. Upitan od novinara da to prokomentariše, Vučić je rekao: „Ja sam imao sasvim drugačiji stav i odgovorio sam mu sve što mislim o tome.“ Plenković posle toga nije svog gosta otpratio preko trga do Hrvatskog sabora gde ga je, gle simbolike, u dvorani Ante Starčević primio predsednik Sabora Gordan Jandroković, što opet govori koliko Hrvatska drži do kontinuiteta sa svojom mračnom prošlošću.

O tom „ocu domovine“ i, po rečima Miroslava Krleže, „najlucidnijoj hrvatskoj glavi“, dovoljno govori ocena nemačkog istoričara Karlhajnca Dešnera da su ustaška nedela nezamisliva bez „nadahnuća“ koje je pružio Starčević: „Njihov duhovni rodonačelnik Ante Starčević zastupao je gledište da Srba uopšte nema, a sve ono što se srpskim zove da mora iščeznuti, zbog čega su Srbi, kako je Starčević pisao, predmet klanice. Po toj doktrini, nastupiše sad ustaše protiv Srba, naroda koji na Balkanu stoji kulturno na najvišem stupnju, ali nije bio katolički…“

HRVATSKI TAOCI Pri takvim istorijskim resentimanima treba razgovarati o pitanjima granice, nestalih, manjina, Evropskoj uniji. Hrvatska sa Srbijom ima otvoreno pitanje granice na Dunavu, a samo pre mesec dana hrvatski premijer Andrej Plenković otvoreno je poručio da nema prostora za kompromis jer je, tobože, granica sa Srbijom odavno iscrtana tamo gde Hrvatska misli da jeste.

Upravo su hrvatski mediji radosno izašli sa tezom da bi Srbija mogla postati talac Hrvatske, nakon što je predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, prilikom predstavljanja Strategije o proširenju, izričito rekao da nijedna zemlja neće moći da postane članica Unije dok ne reši bilateralne probleme, a zvanični Zagreb nema rešeno pitanje granice ne samo sa našom zemljom već sa svim svojim susedima osim sa Mađarskom.

Tako da se ne treba mnogo uzdati u tvrdnju hrvatske predsednice Grabar Kitarović, koja je istakla da Hrvatska podržava članstvo Srbije u EU i spremna je da pruži svaku pomoć, a bilo je razgovora i o konkretnim projektima, kako iskoristiti zajedničke fondove EU da bi unapredili standard života građana.

Vučić se pak nada da Hrvatska neće „saplitati“ Srbiju na evropskom putu, ali kaže i da neće moliti nikoga, ni Hrvatsku ni EU, za otvaranje ili zatvaranje bilo kog poglavlja. S druge strane, bar kad je Andrej Plenković u pitanju, pored tolerancije koju je u mnogo primera iskazao prema ustašofiliji širom Hrvatske, poznato je i da ni u Evropskom parlamentu on nije propuštao priliku da predlaže rezolucije protiv Srbije, što ne sluti na dobro kada su u pitanju srpske evrointegracije, ionako opterećene nizom uslovljavanja.

Drugi dan posete Vučić je posvetio Srbima koji još žive u Hrvatskoj. Prvo je obišao Vrginmost, sliku i priliku stanja Srba u Hrvatskoj. Mesto u kome su Srbi teško stradali tokom Drugog svetskog rata, ali i u akciji „Oluja“, preimenovano je 1996. godine u Gvozd. Danas tu i u opštini Topusko živi oko 700 srpskih porodica. Sledio je i razgovor sa Srbima na trećoj Velikoj skupštini Srpskog narodnog veća (SNV) kojoj su prisustvovali većnici iz više opštinskih, gradskih i županijskih veća Srba iz cele Hrvatske, uz predstavnike svih drugih srpskih organizacija.

Nema sumnje da poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića Hrvatskoj predstavlja izuzetno važan politički događaj. Međutim, prethodni susreti upozoravaju da posle njih pomaka nema, naročito sa hrvatske strane. I tako će i biti makar dok Evropska unija i konkretno ne poradi na suzbijanju hrvatskih resentimana, istorijskih revizija i ustaških orgija širom Hrvatske koje je do sada ćutke tolerisala.