Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
Bauk „potpuno praznog papira“ nadvio se nad Srbijom. „Besadržajnost“ tog papira – kako je inače nazvan ovih dana mnogo pominjani a navodno još nenapisani pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine – ne nagoveštava međutim da će se budućnost određivati kao rezultat zgoditaka na ruletu pod šeretskim geslom „može da bude, ne mora da znači“. Ne, to nikako, jer bi tada, u duhu praznini svojstvenih potencijalno jednakih mogućnosti za ove obe strane, to značilo razumnu priliku za Beograd koji bi mogao da uknjiži dobitke i rečeni papir popuni poželjnijim sadržajem. Voljom moćnih i ustrojstva kojim su oni odredili pravila na relaciji Beograd–Priština, mitska „belina“ u ovom trenutku ipak ne znači mogućnost povoljnog obrta za srpsku stranu. Ukratko, iz beogradske perspektive, praznina papira uopšte nije praznina već samo taktička varka i koketiranje dok se u produžnom vremenu do detalja ne razradi, po Srbiju verovatno nepovoljan, sadržaj tog dokumenta. Da je upravo tako, progovorio je ovih dana uvaženi evropski komesar za pregovore o proširenju Johanes Han. Tek dva dana po predstavljanju Strategije proširenja EU, dokumenta čija je topla i za Srbiju „ohrabrujuća“ poruka u prošlom broju Pečata definisana poslovicom – „ne lipši magare do zelene trave“, Johanes Han u svojstvu glasnika iz Brisela, ili kako dobri znalci kosmetskog pravnog, diplomatskog i drugog provizorijuma kažu – poštara zemalja Kvinte, rekao je da Evropa nema plan kako će izgledati pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa s Prištinom. ,,Papir je potpuno prazan“, tvrdi komesar. Govoreći u Beogradu na konferenciji ,Strategija za Zapadni Balkan – Otvaranje puta ka pristupanju EU, on je naglasio da ne postoji vremenski okvir za rešavanje kosovskog pitanja do 2019, već da taj sporazum treba da bude zaključen do pristupanja Uniji (koja dakako ,,zbog pouke iz prošlosti, neće prihvatiti nijednu novu članicu bez prethodnog rešavanja otvorenih bilateralnih pitanja“)…
Kako čak i iz perspektive EU (ugrožene širim međunarodnim prilikama i tlačenjem od strane hirovitog i nadmenog Vašingtona) nije trenutak da se sa Srbijom razgovara uz potezanje jasno pokazanog štapa, uvaženi Han je mahnuo papirom nekonzumiranog ucenjivačkog potencijala, no u očekivanoj boji šargarepe.
Šta tu još nije u redu, osim suštinski spornog momenta – činjenice da se sa ovde podrazumevanim značenjem uopšte nalaže uređivanje odnosa Srbije s njenom pokrajinom i da se to još pompezno naziva: pravno obavezujućim sporazum o normalizaciji odnosa? Zbog čega se ovo mahanje tobožnjom „prazninom“ među Srbima razume i doživljava s nelagodom koja nadilazi aktuelno sumorno raspoloženje povodom politike EU i sumnjive izvesnosti perspektive pridruživanja?
Čini se da nas odgovoru usmerava upravo činjenica da je i u najnovijem „jesam prazan, ali čik me zasluži“ papiru prepoznata jedna neumorno zlorabljena matrica, poznata iz već preživljavanih mučnih trenutaka naše skorašnje istorije. Tada je, takođe, bilo govora o svojevrsnoj neodređenosti i praznini, ali još zlokobnijeg sadržaja kazanog uz najavu nimalo obećavajuće budućnosti. Reč je o opštepoznatom događaju koji, u svojoj knjizi Pravila ćutanja, opisuje Momir Bulatović. Slobodan Milošević je, naime, tražio od Vorena Kristofera, tadašnjeg američkog državnog sekretara, istaknutog službenika u administraciji Bila Klintona, da napiše uslove koje Srbija treba da ispuni kako bi SAD prestale da nas kinje i zlostavljaju. Kristofer, u američkoj političkoj nomenklaturi i prostorima „duboke države“ poštovan kao tihi specijalac sposoban za velika dela i vešto izvedene pritiske na ljude, to jest za majstorski izvedene gadosti, odgovara: „Nema posebnih uslova. Morate uvek i na svakom mestu da uradite ono što se od vas očekuje.“
Ne prepoznaje li se, uslovno, da se i Kristoferov zahtevni i preteći odgovor Miloševiću mogao imenovati kao „potpuno prazan papir“, svojevrsna gladna neman koja se, u službi nezajažljivih apetita i beskrajnog uslovljavanja žrtve, čuva neprijatne određenosti konačnih zahteva! Kristofer je tada obelodanio jedan kliše koji je potom neumorno korišćen i koristi se sve do najnovijih dana, sve do Johanesa Hana – zvanično titulisanog kao evropskog komesara za pregovore o proširenju, a nezvanično – od strane ovdašnjeg dobrog poznavaoca odnosa Srbije i EU – viđenog kao sekundanta SAD ili kao personalizovani servis jakih država članica Kvinte?
Jednako kao što je Slobodan Milošević Amerikancu postavio pomenuto trezveno državničko pitanje, Aleksandar Vučić je briselskim čelnicima više puta ponovio zahteve da mu kažu šta to Srbija treba da učini da bi je primili u svoje društvo. Da li je odgovor konačno stigao? Da li je stigao u formi najnovijeg praznog papira, sličnog onom koji je kao univerzalnu mustru utemeljio Kristofer sa značenjem – nema posebnog sadržaja, ali ima i biće novih zahteva koji se moraju ispuniti, jer u poslovima sa Srbijom fer pogodba jednostavno nije opcija o kojoj mi na Zapadu ozbiljno razmišljamo.
Upravo na tragu ovih načela, kao podršku Srbiji, Han, sasvim cool, kaže: Normalizacija odnosa s Prištinom i rešavanje bilateralnih pitanja samo su dodatni elementi, koji ne mogu biti kompenzacija za (ne)ispunjavanje drugih obaveza. Sve mora da se uradi i to je jasno iskazano u Strategiji proširenja. Ceo proces se zasniva na zaslugama, datum za učlanjenje u EU zemalja Zapadnog Balkana nije uklesan u kamenu, i ne znači da Srbija može da ga sačeka skrštenih ruku, jer to nije blanko ček već su potrebne brojne reforme koje je neophodno realizovati… Štap-šargarepa-štap-štap…
„Srbija je često bila u prilici da bude zlostavljana, pogotovo poslednjih dvadesetak godina. Ali ovo što nam se već neko vreme dešava u našim odnosima sa Briselom i Vašingtonom posebna je vrsta zlostavljanja, za koju ne verujem da je zabeležena u međunarodnim relacijama.“
Komentar koji smo upravo naveli nije napisan ovih dana nego pre pola decenije – u jednoj od bezbroj situacija za Srbiju sličnih aktuelnoj. Napisao ga je Slobodan Antonić u svom tekstu za Geopolitiku, naslovljenom kao Geopolitika zlostavljanja. U malom času anatomije ove pojave koja je postala srpska sudbina, Antonić još kaže: „Kod ovog zlostavljanja nema konačne liste zahteva koje žrtva treba da ispuni da bi sa zlostavljanjem prestalo… Štaviše, ne samo da nema konačne liste, nema ni jasnih zahteva. Moramo ’uraditi ono što se od nas očekuje’, ali čak ni konkretna očekivanja nisu baš sasvim jasno određena. Žrtva mora stalno da oseća krivicu da nešto jednostavno nije uradila kako treba. Zato joj se ne daju konačni zadaci. Svaki viši činovnik Brisela, Vašingtona, Berlina ili Haga može da Srbiji iznosi svoje primedbe na urađeno, da joj menja zadatke, da joj zadaje nove ’obaveze’ ili da joj resetuje stare.“
