Prof. dr Milomir Stepić: Kosovo za nešto – svoje za svoje

Ne zavaravajmo se da ćemo se odricanjem od Kosova „osloboditi balasta“ i postići „pomirenje sa Albancima“. Upravo suprotno – stvoriće se još dublji razdor

Razgovarala Nataša Jovanović Fotografije Milan Timotić

Odricanje od Kosova i Metohije koje bi podrazumevalo pripajanje Republike Srpske ili jednog njenog dela Srbiji moglo bi da mnoge Srbe koji se, uprkos ogromnoj stranoj i domaćoj propagandnoj i drugoj presiji, i dalje oštro protive „odricanju od Kosova“ pokoleba, naročito ako bi to podržali i objasnili dežurni analitičari, te se na vidiku opet pojavile i „šargarepe“ tzv. evropskih perspektiva, stranih investicija i ostalih „đinđuva“. Da ne govorim koliko bi političkoj nomenklaturi to bilo dragoceno za umirivanje savesti, oreol pragmatičnosti i mirotvorstva, dokaz „postizanja maksimuma u nepovoljnim okolnostima“… Međutim, svi bismo bili svesni da je takva trgovina besmislena jer se menja svoje-za-svoje, bez obzira što kosovsko-metohijski deo Srbije trenutno nije pod faktičkom srpskom kontrolom, niti ima srpsku demografsku većinu. Republika Srpska ionako je de fakto država verifikovana međunarodnim sporazumom. Razmišljajmo na kreativniji način: zašto bi išingerovski predlog „modela dve Nemačke“ važio za Srbiju i „Kosovo“; zar ne bi mogao da važi za Srbiju i Republiku Srpsku, tj. ne moraju da se međusobno priznaju, ali će biti članice UN, pa će se ujediniti kada padne „Drinski zid“ – kaže u razgovoru za „Pečat“ prof. dr Milomir Stepić, naučni savetnik u Institutu za političke studije. 

Polazeći od teze da su Kosovo i Metohija „praktično već izgubljeni“, kao rešenje kosovskog čvora sve češće se čuju ideje o teritorijalnoj podeli, ili još maglovitije „Kosovo za nešto“…

Teza da je kosovsko-metohijski deo Srbije (zašto ne koristimo ovu formulaciju, obrazloženje da je „predugačka“ je glupost; ona je tačna i politički potrebna) „praktično izgubljen“ servira nam se spolja kao „sugestivan ultimatum“ da bismo se privoleli na tobože pragmatičan pristup „radi mira, stabilnosti i budućnosti naše dece“. Istorija je prepuna „faktičkih stanja“ kada jedna država trenutno ne kontroliše deo svoje teritorije, ali tu „realnost“ nastoji da promeni. „Realnost“ u bliskoj budućnosti može biti sasvim drugačija. I predsednik je u nekoliko navrata izjavio da će za samo desetak godina, a možda i manje, prva svetska sila biti Kina (koja ne priznaje separatističku tzv. Republika e Kosovës!), a ne SAD (koje su je vojnopolitički stvorile). A pored Kine, najmnogoljudnije i ekonomski najekspanzivnije zemlje sveta, tu državoidu ne priznaju još ni najprostranija i prirodnim resursima najbogatija država sveta (Rusija), populaciono druga zemlja sveta (Indija), najmnogoljudnija islamska zemlja sveta (Indonezija), najprostranije, najmnogoljudnije i najmoćnije zemlje Latinske Amerike (Brazil, Argentina…) i Afrike (Nigerija, Alžir, Južna Afrika…), druge uticajne zemlje (Vatikan, Španija, Iran, Kazahstan…).

Da li bi i činjenicu da teritorijalno i demografski izrazito veći deo sveta ne samo da ne priznaje tzv. Kosovo već se sve beskompromisnije toj nezavisnosti protivi trebalo da tretiramo kao „realnost“?

Kosovsko-metohijski „slučaj“ postao je indikator novog bipolarizma, tj. podele sveta na proamerički i antiamerički. U stvari, problem Srbije je što srlja u naddržavne integracije (EU i NATO ili „Zapad plus“) koje upravo sve čine da je primoraju da se sama odrekne „osnovne srpske zemlje“! Zašto i gde žurimo? Ideja podele kosovsko-metohijskog dela Srbije je em nesvrsishodna, em slabi srpsku poziciju i relativizuje dva njena važna uporišta: Ustav, na unutrašnjem planu, i Rezoluciju 1244 SB UN, na spoljašnjem planu. Nisu to „mrtva slova na papiru“ kako ih čak i naši zvaničnici često predstavljaju.   

S vremena na vreme se aktuelizuje priča o podeli, ali i ideja da „Srbija dobije nešto čime bi bila zadovolj(e)na“. Da li je razmena koja podrazumeva da Srbiji za pristanak na amputaciju Kosova i Metohije pripadne Republika Srpska kao „teritorijalna nadoknada“ samo fantazija?

Postoje mnogobrojni modaliteti trgovine prostorom – od potpuno virtuelnih, ali ne i nemogućih (prostor za: vreme, demokratiju, integraciona obećanja, poboljšanje političkog „imidža“…), do racionalnih, materijalnih (prostor za: novac, kredite, utvrđene granice, neki drugi prostor…). Hipotetičke teritorijalno-kompenzacijske opcije u vezi kosovsko-metohijskog dela Srbije pojavljivale su se i ranije. U vreme postojanja Republike Srpske Krajine arbanaški političari iz Prištine Fehmi Agani i Ibrahim Rugova lansirali su formulu „K za K“, tj. kakav status u konačnom rešenju bude imala Krajina, takav da dobije i Kosovo. Da li bi sada kao predmet celovite kompenzacije mogla da se pojavi Republika Srpska? Ta „nepristojna ponuda“ bila bi na prvi pogled privlačna – dobila bi se teritorija koja etnodemografski mahom jeste srpska, za teritoriju koja etnodemografski većinom nije srpska. Nije samo geopolitički šematizam ako se pojavi i ideja parcijalne kompenzacije – da Srbiji pripadne samo istočno „krilo“ Republike Srpske (po površini slično KiM), a da zapadni deo ostane kao srpski kanton u smanjenoj i unitarizovanoj BiH. U tom kontekstu postaje jasnije zašto je formiran Brčko distrikt i koja je njegova dugoročna funkcija.

Da li bi takva razmena bila geografski, etnički, ekonomski i na drugi način održiva?

Iako je Zapad pre više od deset godina, još pre samoproglašenja „nezavisnog Kosova“, proklamovao princip „tri NE“ (nema vraćanja na stanje pre rata, nema podele i nema priključenja nekoj susednoj državi), svedoci smo već tri decenije da je geopolitika jača i od demokratije i od principa. To se najpre odnosi na stalno zaklinjanje u trajnost i nepromenljivost granica. A činjenica je da su granice unutar postjugoslovenskog prostora bile i ostale problematične jer su neadekvatne (kako bi rekao poznati tvorac koncepcije „Sukoba civilizacija“ S. Hantington), tj. veštačke. Ako geopolitičkim interesima i dalje moćnog Zapada bude odgovaralo da ih redefiniše na kakvom-takvom etničkom principu, on će propagandno proklamovati da je odjednom upravo to OK, aktiviraće svoje balkanske podizvođače i krenuti u realizaciju. Znači, pokušaće da ih učini mogućim i održivim. Novonastali ne samo balkanski „domino efekat“ teritorijalnih transakcija bilo bi teško zaustaviti, a srpska gubitnička inercija bi se nastavila. Jednostavnije rečeno – Kosovo i Metohiju ništa ne može da nadoknadi. Ne radi se samo o prostoru u kvantitativnom i fizičkogeografskom smislu. Ne zavaravajmo se da ćemo se time „osloboditi balasta“ i postići „pomirenje sa Albancima“. Upravo suprotno – stvoriće se još dublji razdor. Na jednoj strani, to će velikoalbanski pokret i njegovi mentori protumačiti ne kao srpsku spremnost na kompromis nego kao slabost. Na drugoj strani, nove srpske generacije će za nacionalni cilj sebi zadati „oslobođenje Kosova“, a to će sa promenom u hijerarhiji svetske moći opravdano tumačiti kao sve izglednije.

Kada se pomene podela, to gotovo podrazumeva gubitak cele teritorije Kosova i Metohije, izuzimajući opštine na severu. Da li je to sa srpskog stanovišta celishodno i da li bi to proizvelo novi srpski egzodus iz oblasti koje bi podelom ostale unutar tzv. Kosova?

Pojam podela obično se percipira kao razdvajanje dva manje-više teritorijalno jednaka dela. Kada se to neprestano ponavlja i sluša u dugom vremenskom periodu, počinje da se doživljava kao nešto što i nije tako loše, naročito kada je alternativa da se izgubi sve. Shodno tome, moglo bi pogrešno da se shvati da podela znači Metohija Arbanasima, tj. (Velikoj) Albaniji, a Kosovo Srbima, tj. Srbiji (sa „malom“ dilemom kome bi pripala Drenica). Ali nije tako. Podela, u stvari, kao „konačno rešenje“ implicira da samo tzv. severno Kosovo ostane Srbiji, a da sve ostalo pripadne arbanaškoj Republika e Kosovës, uz podrazumevajuće priznanje od strane Srbije i članstvo u UN. Mada se arbanaški prvaci u Prištini „femkaju“ da im je to neprihvatljivo i da čuvaju „teritorijalni integritet Kosova“, moguće je da bi, uz ubedljivu „pomoć prijatelja“, vrlo rado time platili srpsko potpisivanje „obavezujućeg sporazuma“. Ali sa srpskog stanovišta to je, naravno, neprihvatljivo. Štaviše, ako bi se taj „paket raspakovao“, teško bismo mogli da računamo na dobijanje Severne Mitrovice jer bi pristrasni Zapad, koji bi gotovo neupitno arbitrirao u podeli, nastojao da je dodeli Arbanasima, sa obrazloženjem „da se ne deli urbana celina“ (dejtonska iskustva sa Sarajevom, Mostarom). Znači, u srpskom posedu mogle bi eventualno da ostanu opštine Leposavić, Zubin Potok i Zvečan. A do Zubinog Potoka (Ibarski Kolašin) teško putem može da se prođe ako se izgubi Severna Mitrovica. U ekstremno lošem scenariju može nam se oduzeti i Zvečan (zbog topionice) sa obrazloženjem „jedinstva sistema Trepče“. Dakle, „paranju džempera“ ne bi bilo kraja. Kao što ne bi bilo kraja razobručenom arbanaškom nasilju prema Srbima i njihovom progonu koje danas obuzdava samo nastojanje da se svetu prikažu u lepšem svetlu. Možemo samo da zamislimo šta bi se desilo kada bi ih Srbija priznala i kada bi postali član UN. Srpsko iskustvo ponašanja Hrvatske posle njenog ulaska u NATO i EU dovoljno govori.

U „igri“ je i parcijalna razmena „tri za tri“, tj. opština Preševo, Bujanovac i Medveđa za Leposavić, Zvečan i Zubin Potok. U čemu je smisao njene (ne)celishodnosti?

I u ovom slučaju radi se o improvizovanoj, šematizovanoj i za srpske interese kontraproduktivnoj formuli svoje-za-svoje. Opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa (koja nema teritorijalni kontakt sa prethodne dve) ukupne površine 1.249 km² nalaze se na jugoistoku Srbije. Samo Preševo ima arbanašku većinu, Bujanovac je etnički mešovit, a Medveđa ima izrazitu srpsku većinu (samo nekoliko sela je arbanaško). Apsurdna trampa bi se vršila za teritorijalno kompaktne opštine Zvečan, Zubin Potok i Leposavić na severu kosovsko-metohijskog dela Srbije, ukupne površine 1.207 km² i etnički homogene – srpske. Podrazumeva se da bi i ova hipotetička „trgovina nekretninama“ podrazumevala da Srbija prizna „nezavisno Kosovo“ i ne protivi se njegovom članstvu u UN. Tako bi Srbija prepustila duhovno-istorijsko jezgro, sve prirodne potencijale i druge vrednosti, ali i srpsko stanovništvo za koje zvaničnici često deklarativno iskazuju veću brigu nego za teritoriju. Egzodus bi bio neminovan – da li kao surovo proterivanje, brza masovna seoba ili sporo „curenje“, efekat je isti. Nema sumnje da bi i Srbi iz opština Preševo, Bujanovac i Medveđa emigrirali iz prostora koji Arbanasi samo radi „zavođenja za Goleš-planinu“ nazivaju „Si-En-En“ terminom Preševska dolina, a u stvari ga već dugo smatraju Istočnim Kosovom (Kosova Lindore).

Kakve bi geopolitičke posledice za Srbiju nastale takvom razmenom?

Sa Leposavićem, Zubinim Potokom i Zvečanom, koji su i danas faktički srpski, dobila bi se neposredna kontrola većeg dela dominantnog masiva Kopaonika, kao i mogućnost baražiranja „balkanskog geopolitičkog i geostrategijskog luka“, tj. Zelene transverzale preko Ibarskog Kolašina (prema Tutinu) i duž ose  Kosovska Mitrovica – Novi Pazar. Na drugoj strani, gubici bi bili mnogo veći i strategijskih, nenadoknadivih razmera. Hipotetičkim prepuštanjem preševsko-bujanovačkog kraja velikoalbanska tvorevina dokopala bi se integrativne moravsko-vardarske žile kucavice Balkana, presekla panevropski Koridor 10 i destruktivno delovala na „balkansku pravoslavnu vertikalu“ Srbija – BJR Makedonija – Grčka. U kontekstu globalnih geoekonomskih i geopolitičkih promena, a u američkom, talasokratskom, atlantističkom interesu, to bi ugrozilo već naznačene ruske neoevroazijske vektore i kineske „svilene puteve“ u balkanskom sektoru.

Šta bi se u slučaju podele desilo sa Dečanima, Pećkom patrijaršijom, Bogorodicom Ljeviškom, Gračanicom…?

Takođe bi bile prepuštene arbanaškoj (ne)milosti. Zar nam scene iz marta 2004. nisu dovoljan dokaz. Nikakav „atoski model“, kako je utopistički predlagao Dobrica Ćosić, a i danas ima takvih zabluda, ne bi mogao da ih spase jer bi se oni nalazili u arbanaškom (islamskom), a ne u grčkom (pravoslavnom) okruženju. Uprkos eksploziji islamizma među Arbanasima, to ne znači da bi ti reperi srpskog pravoslavnog i nacionalnog identiteta bili srušeni, mada ni to ne može da se isključi. Verovatnije je da bi oni ubrzo i zvanično takođe bili „amputirani“ od Srba i preimenovani u „kosovsku kulturnu baštinu“, a potom predstavljani isključivo kao arbanaški. A Srbija i Srbi će moći samo da „ulažu oštre proteste“. Ali da predstavnici „zemaljske Srbije“ ne bi prigovorili kako zagovornici „nebeske Srbije“ opet naklapaju o „žarištu srpske duhovnosti“ i „kosovskom mitu“, osvrnimo se i na ono što se „sipa u traktor“. Na Kosovu i Metohiji su prirodni resursi procenjeni na više stotina milijardi evra. Ležišta lignita su među vodećim ne samo na Balkanu već u svetu. Višestruko su veći od, na primer, onih u Kolubarskom basenu zahvaljujući kojima se proizvodi polovina električne struje Srbije. Slično je i sa rezervama olova i drugih retkih metala i minerala. O vodi, plodnom zemljištu, infrastrukturnim i privrednim objektima koji je izgradila Srbija da i ne govorim. Nije teško proceniti kakva bi bila ekonomska moć Srbije kada bi sve to bilo u funkciji njenog budućeg razvoja i ugodnog života novih generacija.

Da li teritorijalna podela Kosova i Metohije kao model rešavanja „problema iz prošlosti“ može biti u saglasnosti sa srpskim geopolitičkim interesima?

Arbanaški separatizam u kosovsko-metohijskom delu Srbije jeste nasleđen „problem iz prošlosti“, ali ta „prošlost“ nije samo jučerašnja, niti miloševićevska, niti titoistička, niti monarhistička, niti… To jeste problem koji se dugo taložio i postao instrument dela velikih sila za „obuzdavanje“ srpskog činioca na Balkanu. Stoga u ovom trenutku nije dobro da se rešava na gordijevski način. Nikakva podela, a naročito ne podela sever Srbima – ostatak (i priznanje nezavisnosti) Arbanasima nije i ne može biti srpski geopolitički interes. Geopolitička vrednost kosovsko-metohijskog prostora je nemerljiva. Njegovim hipotetičkim gubitkom Srbija bi prestala da kontroliše ključni deo centralne oblasti i jezgra Balkana, balkanskog heartlanda, balkanske geopolitičke „tvrđave“. Velikoalbanski „klin“ od albanske obale Jadrana prodro bi do središnjih oblasti Balkana i zapretio njegovom glavnom komunikacijsko-strategijskom pravcu. Tako bi „balkanski geopolitički čvor“ prešao pod arbanašku kontrolu, zahvaljujući čemu bi on postao najvažniji regionalni akter i upotrebljiv eksponent za svako (pre)oblikovanje „veriga sveta“. Geopolitička perspektiva kako Srbije i Srba, tako i suseda, izvesno bi postala delikatna – velikoalbanska transgresija nastavila bi se ka Južnom Pomoravlju, Raškoj oblasti, većem delu Crne Gore i Makedonije, severozapadnoj Grčkoj. O tome bi trebalo razmišljati kada gledamo u budućnost.             

„Pečatov“ sagovornik je svoje stavove o pitanju Kosova i Metohije izložio u radu „Teritorijalna podela Kosova i Metohije: pitanje geopolitičke celishodnosti“, u zborniku Kosovo i Metohija: prošlost, sadašnjost, budućnost (Zbornik radova sa međunarodnog simpozijuma održanog u Beogradu 16–18. marta 2006. godine; Naučni skupovi, Knjiga 115; Odeljenje društvenih nauka, Knjiga 28; Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd. str. 459–484), kao i u tesktu „Perspektive Kosova i Metohije u kontekstu globalnih geopolitičkih koncepcija“, u zborniku Srbi na Kosovu i u Metohiji (Zbornik radova sa naučnog skupa održanog u Kosovskoj Mitrovici 27–29. maja 2005. godine; Naučni skupovi, Knjiga 112; Odeljenje društvenih nauka, Knjiga 26; Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd. str. 259–281).