Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
Za junaštvo, odvažnost i hrabrost pokazanu u izvršavanju vojne dužnosti dodeljuje se (posthumno) zvanje Heroja Ruske Federacije majoru Filipovu Romanu Nikolaeviču“, kaže se u ukazu koji je potpisao predsednik Rusije Vladimir Putin. Smrt pilota Su-25 koji je u Siriji oboren 3. februara, katapultirao se nedaleko od sela Tal Debes i do poslednjeg trenutka se borio da bi poginuo aktiviranjem bombe, ostavila je dubok utisak i na svetsku javnost. Divljenje je bilo nepodeljeno. Veliki zapadni mediji (među njima „Dejli mejl“ i „Tajm“) objavili su članke o smrti majora Filipova.
Čitaoci su aktivno diskutovali a ispod članka „Dejli mejla“ korisnici su ostavili hiljade komentara: najviše lajkova su dobijali komentari o hrabrosti pilota. „Rusi su sačuvali karakter svojih dedova koji su prošli Drugi svetski rat. Snažni momci. Zamislite da se savremene ’nežne’ generacije koje sada stasavaju na Zemlji suprotstave nečemu; Civilizovani svet treba da mu podigne čašu! Dobar posao, naterao si svoju zemlju i čitav svet da se ponosi tobom. Baš kao što su to radili tvoji dedovi za vreme rata.“
[restrict]
Pojedinosti o majorovom junaštvu i čvrstini, o svesnom otporu i odlasku u smrt, obelodanjene su nekoliko dana kasnije, u ispovesti pilota koji je nad Idlibom leteo u njegovoj pratnji. Zapanjujuće kako je, i bez potonjeg važnog svedočanstva, držanje Filipova bilo naslućeno: razumeli su čitaoci da je ovde reč upravo o trenutku kada se svesnom odlukom o žrtvovanju odlazi u besmrtnost, u legendu. I ta činjenica ih je zakovala u divljenju…
„Hrabar čovek, za razliku od pacova sa kojima se borio… Pokoj ti duši, prijatelju… Spreman sam da se kladim da će sećanje na njega poštovati u Rusiji, a ne kritikovati u medijima i suditi mu kako bismo mi to radili“, pisali su komentatori.
Ovako – do bola politički nekorektno – pišu Britanci, i to čine usred strahovitog zračenja na Ostrvu sveprisutne rusofobije! Ta činjenica zaslužuje najveću pažnju, budući da živimo u eri ideološko-psihološkog inženjeringa, „od jutra do mraka“ podvrgavani operacijama preumljenja, koje goni da se iz korena menjaju i stavovi o životu i sve ideološke postavke. Čini se, međutim, da upravo pomenuti lajkovi kao opšte mesto izbora i usredsređenih emocija, kako u Srbiji, tako i na Zapadu, svedoče da pobuna protiv vladajućeg diskursa, koji o pilotu heroju ne bi imao druge do da mu sudi, možda i nije nemoguća. Potpuno preumljenje masa, i u pravcu željenog zaborava vekovnog etičkog nasleđa, može se pokazati kao naum osuđen na poraz.
Uprkos mišljenju da se u vremenu postkapitalizma i postistine – vremenu kada su ogromna energija propagande i drugi neslućeno moćni resursi u službi preoblikovanja „mislećeg subjekta“ ustoličili ideju da je imati važnije nego biti – čovečanstvo udaljilo od velikih ideala koji slave snagu i lepotu herojstva, život i događaji sada svedoče drugačije. Ko bi rekao da ispunjavanje dužnosti i služenje cilju većem od trenutne sreće pojedinca, cilju u službi jedne velike patriotske ideje, može da bude matrica koju moderni svet ne samo razume već joj se odaziva sa dubokim uvažavanjem i iskrenim oduševljenjem. Ko bi očekivao da vojnička neustrašivost jednog Rusa, iako ni po čemu tipičnog, može toliko da uznemiri, potrese i ujedini ljude tako različitog iskustva kao što su to recimo Britanci, Rusi ili Srbi! Da deluje poput okidača za buđenje, za prizivanje sećanja na vremena kada su lično herojstvo, služenje velikim idealima i kolektivnoj dobrobiti bivali važniji od ideja individualnih prava i sloboda. Čovečanstvo, pa i njegov zapadni deo, respektuje snagu ubeđenja, poštuje hrabrost i odvažnost. Svet se odaziva na primere neustrašivosti koja svedoči da se za ono u šta se veruje može dati i najdragocenije što se ima – život. Viteštvo je stvarno i opipljivo, koliko su bolno stvarni i materijalni i život i smrt majora Romana Nikolaeviča.
Saznanja o ovim činjenicama mogu biti otrežnjujuća za Srbiju pritisnutu opasnom propagandom, češće grubom no rafiniranom, ali uvek namernom da joj ozbiljno preuredi svest, razumevanje stvarnosti i procenu sopstvene situacije, koliko i realnih i budućih svetskih kretanja. Saznanja da se svet i dalje, „kao nekad“, odaziva velikim podsticajima, da diše i sanja malo drugačije nego što o njemu govore predstave stvorene istrajnim negovanjem ideološki određenog i poželjnog pogleda na svet konzumerističko-hedonističkih idiota, Srbima otkriva širi horizont i izvesnost da, iako optuženi za velike grehe nacionalističkog i ekstremističkog zastranjivanja, oni nisu usamljeni poklonici prevaziđenog, „varvarskog i sumnjivog“ pogleda na stvarnost. Sličnih Srbima (iz perspektive neoliberalno nastrojene i svetske i ovdašnje elite koja deli iste brige i uverenja – zabrinjavajuće sličnih), i to u nemalom broju, ima i u „civilizovanom“ svetu. Zaklonjena iza prvog plana i bleštavila spektakla medijskog i drugog vidljivog svetskog mejnstrima, ta „međunarodna zajednica zatucanih“ deli vrednosti jednake prokaženim srpskim idejnim i vrednosnim „posrtanjima“, na koja sa sve većim negodovanjem gleda zabrinuta, ponekad i zgađena, srpska neoliberalna (dakle stvarno moćna) elita.
U širem horizontu srpskog, ali i evropskog diskursa, u ovom vremenu istorijskih raskršća i graničnih situacija (prilikama u čijoj vremenski i intenzitetom produženoj psihozi Srbi decenijama borave!) slično „otkrovenje“ i korisna saznanja pobuđuju i neki drugi aktuelni događaji. Reč je o demonstracijama u Grčkoj koje su na ulice Atine u znak protesta zbog potencijalnog kompromisa Grčke sa vlastima u Skoplju oko zvaničnog imena Makedonije, izvele stotine hiljada ljudi spremnih da se bore za svoja uverenja, da štite svoju domovinu, istoriju i kulturu, ali nimalo spremnih na pregovore koji znače ustupak severnom susedu.
Iako različiti, ova dva događaja – smrt u Siriji, uz odziv sveta na nju, i protest u Grčkoj – ujedinjeni su u jednom: snazi volje i podrazumevanoj slobodi izbora. U tom smislu, ovi primeri danas funkcionišu kao lekcije o moralu i slobodi etičkog izbora. Definicije podsećaju: Volja je čovekova sloboda, i zato je čovek slobodniji od drugih živih bića zato što nije vezan samo za svoje nagone. Njihovo značenje, bez sumnje, razume i najokoreliji savremeni konzumeristički ovisnik i kupoholičar, u trenucima kada se odmara od magije franšiza, dragstor karnevala šoping-molova i opčinjenosti VIP zabavama.
Sloboda volje bez sumnje je i iza izbora vremešnog Mikisa Teodorakisa (92) koji je odlučio da u pomenutoj prilici govori na atinskom trgu Sintagma – da bi svojim Grcima poručio: „Put da se zaštite prava domovine nije nacionalizam već patriotizam. Suvereni grčki narode, govoriću ti rodoljubivim i nepokornim rečima, onako kako sam navikao da govorim celog života, onako kako si me ti naučio, suvereni narode…“
Može li ovako masovno, odvažno, i hrabro izražena volja Grka da brane svoju zemlju, istoriju, kulturu, dostojanstvo, podstaći na razmišljanje jednako suvereni narod srpski? Srbi, baš kao i Grci, ne bi trebalo da previde da izražena i kategorička narodna volja svakako biva pomoć i državnicima, ne da imaju „viziju“ (mada ni to ne mora biti isključeno) već da, sa snagom i argumentima o volji i raspoloženju naroda, istupe u pregovorima sa globalnim stratezima. Uzgred, pozivajući se na neimenovane izvore, grčki mediji saopštili su da vlasti pažljivo prate proteste – kako bi mogli i da „modifikuju svoj pristup“. Podsticajno!
[/restrict]
