Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник
За јунаштво, одважност и храброст показану у извршавању војне дужности додељује се (постхумно) звање Хероја Руске Федерације мајору Филипову Роману Николаевичу“, каже се у указу који је потписао председник Русије Владимир Путин. Смрт пилота Су-25 који је у Сирији оборен 3. фебруара, катапултирао се недалеко од села Тал Дебес и до последњег тренутка се борио да би погинуо активирањем бомбе, оставила је дубок утисак и на светску јавност. Дивљење је било неподељено. Велики западни медији (међу њима „Дејли мејл“ и „Тајм“) објавили су чланке о смрти мајора Филипова.
Читаоци су активно дискутовали а испод чланка „Дејли мејла“ корисници су оставили хиљаде коментара: највише лајкова су добијали коментари о храбрости пилота. „Руси су сачували карактер својих дедова који су прошли Други светски рат. Снажни момци. Замислите да се савремене ’нежне’ генерације које сада стасавају на Земљи супротставе нечему; Цивилизовани свет треба да му подигне чашу! Добар посао, натерао си своју земљу и читав свет да се поноси тобом. Баш као што су то радили твоји дедови за време рата.“
[restrict]
Појединости о мајоровом јунаштву и чврстини, о свесном отпору и одласку у смрт, обелодањене су неколико дана касније, у исповести пилота који је над Идлибом летео у његовој пратњи. Запањујуће како је, и без потоњег важног сведочанства, држање Филипова било наслућено: разумели су читаоци да је овде реч управо о тренутку када се свесном одлуком о жртвовању одлази у бесмртност, у легенду. И та чињеница их је заковала у дивљењу…
„Храбар човек, за разлику од пацова са којима се борио… Покој ти души, пријатељу… Спреман сам да се кладим да ће сећање на њега поштовати у Русији, а не критиковати у медијима и судити му како бисмо ми то радили“, писали су коментатори.
Овако – до бола политички некоректно – пишу Британци, и то чине усред страховитог зрачења на Острву свеприсутне русофобије! Та чињеница заслужује највећу пажњу, будући да живимо у ери идеолошко-психолошког инжењеринга, „од јутра до мрака“ подвргавани операцијама преумљења, које гони да се из корена мењају и ставови о животу и све идеолошке поставке. Чини се, међутим, да управо поменути лајкови као опште место избора и усредсређених емоција, како у Србији, тако и на Западу, сведоче да побуна против владајућег дискурса, који о пилоту хероју не би имао друге до да му суди, можда и није немогућа. Потпуно преумљење маса, и у правцу жељеног заборава вековног етичког наслеђа, може се показати као наум осуђен на пораз.
Упркос мишљењу да се у времену посткапитализма и постистине – времену када су огромна енергија пропаганде и други неслућено моћни ресурси у служби преобликовања „мислећег субјекта“ устоличили идеју да је имати важније него бити – човечанство удаљило од великих идеала који славе снагу и лепоту херојства, живот и догађаји сада сведоче другачије. Ко би рекао да испуњавање дужности и служење циљу већем од тренутне среће појединца, циљу у служби једне велике патриотске идеје, може да буде матрица коју модерни свет не само разуме већ јој се одазива са дубоким уважавањем и искреним одушевљењем. Ко би очекивао да војничка неустрашивост једног Руса, иако ни по чему типичног, може толико да узнемири, потресе и уједини људе тако различитог искуства као што су то рецимо Британци, Руси или Срби! Да делује попут окидача за буђење, за призивање сећања на времена када су лично херојство, служење великим идеалима и колективној добробити бивали важнији од идеја индивидуалних права и слобода. Човечанство, па и његов западни део, респектује снагу убеђења, поштује храброст и одважност. Свет се одазива на примере неустрашивости која сведочи да се за оно у шта се верује може дати и најдрагоценије што се има – живот. Витештво је стварно и опипљиво, колико су болно стварни и материјални и живот и смрт мајора Романа Николаевича.
Сазнања о овим чињеницама могу бити отрежњујућа за Србију притиснуту опасном пропагандом, чешће грубом но рафинираном, али увек намерном да јој озбиљно преуреди свест, разумевање стварности и процену сопствене ситуације, колико и реалних и будућих светских кретања. Сазнања да се свет и даље, „као некад“, одазива великим подстицајима, да дише и сања мало другачије него што о њему говоре представе створене истрајним неговањем идеолошки одређеног и пожељног погледа на свет конзумеристичко-хедонистичких идиота, Србима открива шири хоризонт и извесност да, иако оптужени за велике грехе националистичког и екстремистичког застрањивања, они нису усамљени поклоници превазиђеног, „варварског и сумњивог“ погледа на стварност. Сличних Србима (из перспективе неолиберално настројене и светске и овдашње елите која дели исте бриге и уверења – забрињавајуће сличних), и то у немалом броју, има и у „цивилизованом“ свету. Заклоњена иза првог плана и блештавила спектакла медијског и другог видљивог светског мејнстрима, та „међународна заједница затуцаних“ дели вредности једнаке прокаженим српским идејним и вредносним „посртањима“, на која са све већим негодовањем гледа забринута, понекад и згађена, српска неолиберална (дакле стварно моћна) елита.
У ширем хоризонту српског, али и европског дискурса, у овом времену историјских раскршћа и граничних ситуација (приликама у чијој временски и интензитетом продуженој психози Срби деценијама бораве!) слично „откровење“ и корисна сазнања побуђују и неки други актуелни догађаји. Реч је о демонстрацијама у Грчкој које су на улице Атине у знак протеста због потенцијалног компромиса Грчке са властима у Скопљу око званичног имена Македоније, извеле стотине хиљада људи спремних да се боре за своја уверења, да штите своју домовину, историју и културу, али нимало спремних на преговоре који значе уступак северном суседу.
Иако различити, ова два догађаја – смрт у Сирији, уз одзив света на њу, и протест у Грчкој – уједињени су у једном: снази воље и подразумеваној слободи избора. У том смислу, ови примери данас функционишу као лекције о моралу и слободи етичког избора. Дефиниције подсећају: Воља је човекова слобода, и зато је човек слободнији од других живих бића зато што није везан само за своје нагоне. Њихово значење, без сумње, разуме и најокорелији савремени конзумеристички овисник и купохоличар, у тренуцима када се одмара од магије франшиза, драгстор карневала шопинг-молова и опчињености ВИП забавама.
Слобода воље без сумње је и иза избора времешног Микиса Теодоракиса (92) који је одлучио да у поменутој прилици говори на атинском тргу Синтагма – да би својим Грцима поручио: „Пут да се заштите права домовине није национализам већ патриотизам. Суверени грчки народе, говорићу ти родољубивим и непокорним речима, онако како сам навикао да говорим целог живота, онако како си ме ти научио, суверени народе…“
Може ли овако масовно, одважно, и храбро изражена воља Грка да бране своју земљу, историју, културу, достојанство, подстаћи на размишљање једнако суверени народ српски? Срби, баш као и Грци, не би требало да превиде да изражена и категоричка народна воља свакако бива помоћ и државницима, не да имају „визију“ (мада ни то не мора бити искључено) већ да, са снагом и аргументима о вољи и расположењу народа, иступе у преговорима са глобалним стратезима. Узгред, позивајући се на неименоване изворе, грчки медији саопштили су да власти пажљиво прате протесте – како би могли и да „модификују свој приступ“. Подстицајно!
[/restrict]
