Goran Trivan – Ko ugrožava naše živote

Ekološka bezbednost je jedno od vitalnih pitanja sa aspekta celokupne bezbednosti Srbije, jer ako neko na svom privatnom posedu skladišti hiljade tona kancerogenog otpada, onda mi govorimo ne samo o protivzakonitom delovanju već o zločinu protiv naroda i države

Pitanje opasnog otpada, i pitanje otpada uopšte, čak i kada govorimo o onom koji nije toksičan, a nesumnjivo je štetan, vrlo je značajno i s njim moramo da se suočimo i da ga najozbiljnije shvatimo. Važno je znati da je toksičan otpad opasan i po životnu sredinu i po zdravlje ljudi. Kada je čitav biodiverzitet ugrožen, onda se ne pali žuta nego crvena lampica koja upozorava da vreme za delovanje ističe, kaže u razgovoru za „Pečat“ Goran Trivan, ministar zaštite životne sredine.

Posle otkrivanja skladišta toksičnog otpada u Obrenovcu iza rešetaka se našao i vlasnik preduzeća iz Novog Sada kod koga je pronađeno više od 1.200 tona mogućeg toksičnog otpada. Da li su ovi slučajevi tek vrh ledenog brega i da li su naše institucije na putu da razbiju mrežu kriminalnog delovanja ovih struktura?
Po mom dubokom ubeđenju, radi se o najvećem zločinu počinjenom protiv naroda i države koji se, kada je reč o našim građanima, ne percipira u dovoljnoj meri i na način kako bi trebalo jer ovaj problem nije nastao juče i njegove posledice se neće završiti sutra – one su nesagledive. Korišćenjem različitih hemijskih sredstava u poljoprivredi zemljište u Srbiji je u velikoj meri već zagađeno, ali ako tome dodamo i činjenicu da neko zakopava u zemlju toksične otpade, što je uvod u zagađenje ne samo zemljišta već i podzemnih voda, onda je to ekocid. Ako me pitate da li je ovo vrh ledenog brega, moj odgovor je da jeste.

Ove akcije je u dogovoru s Ministarstvom pokrenula BIA. U kojoj meri je ekološka bezbednost prepoznata kao ništa manje značajna od terorizma, recimo, te koliko učešće pripadnika ove agencije govori o razmerama i značaju problema s kojim se Srbija na polju ekologije suočava?
Mislim da je u pomenutim aktivnostima ključna uloga ljudi iz BIA koji su ekološku bezbednost prepoznali kao jedno od vitalnih pitanja sa aspekta celokupne bezbednosti Srbije. Srbija nije velika zemlja i u njoj je, zbog uslova u kojima radimo, otvoreno pitanje količine opasnog otpada koji se generiše. U tim okvirima pojavili su se ljudi koji su otvorili crno tržište skladištenja različitih vrsta opasnog otpada, pa ima osnova za pretpostavku da je reč o povezanim licima, učesnicima u organizovanom kriminalu. Konkretno u Novom Sadu, u fabričkom krugu kompanije „AD HINS Hemijska industrija Novi Sad“ pronađeno je 1.200 tona opasnog otrova, emulzija, masti i ulja. Vlasnik pomenutog preduzeća je, po navodima funkcionera pokrajinskog Sekretarijata za ekologiju, imao dozvolu iz 2012. za privremeno skladištenje oko 32 tone otpada, nikako 1.200. Tragično je da je otpad koji se nalazio u separatoru direktno ispuštan u kanal Dunav–Tisa–Dunav. Nakon zatvaranja pomenutog ispusta od strane nadležnih službi otpad je počeo da se preliva u okolne kanalizacione šahte.
Moram da kažem da sa ovog mesta neizmerno zahvaljujem i operativcima i rukovodstvu BIA, kao i Tužilaštvu koje je najsavesnije pristupilo ovom slučaju. Činjenica da je jedna od najozbiljnijih institucija prepoznala i kandidovala ovaj problem kao značajan govori o utemeljenosti naših strepnji, ali i još bitnije – da ova akcija neće biti sporadična i incidenta. Insistiraćemo da se odgovorni sankcionišu na najstroži mogući način. Nastavićemo sa akcijom otkrivanja i kažnjavanja nesavesnog postupanja opasnim otpadom u Srbiji, i nećemo se zaustaviti. Obrenovac i Novi Sad su početak.
Šta je utvrđeno analizom uzoraka pronađenog otpada, da li je reč o visokotoksičnim materijama i kakvo je njihovo dejstvo na biodiverzitet, prirodnu sredinu, zdravlje ljudi?
Nadležne službe su uzele uzorke koji su poslati na analizu, te se očekuju precizni rezultati. Zasad je poznato da nađeni otpad spada u kategoriju opasnog toksičnog otpada, i o njemu će se naknadno izjasniti hemičari i biohemičari. Da su tone pronađenog opasnog otpada iscurile u podzemne vode, imali bismo apsolutno zagađeno zemljište i apsolutno zagađene podzemne vode. Srećom, rezultati analiza okolnih reka i bunara pokazali su da smo blagovremeno sprečili nesreću. U Novom Sadu otpad je skladišten u rezervoarima koji nisu predviđeni za odlaganje i čuvanje opasnog otpada. Pravila su jasna i tačno se zna koja vrsta materije može biti u kojoj vrsti skladišta i rezervoara. Takođe, postavlja se pitanje da li je pronađeni mazut korišćen za grejanje i ako jeste – gde, kako je došlo do prodaje otpada i gde su papiri, ko su sve učesnici u lancu. Taj deo posla rade Tužilaštvo i policija i nema sumnje da će svaki detalj biti istražen. Ovde je reč o posebnim tokovima otpada koji podležu posebnoj zakonskoj regulativi, jer onaj ko generiše otpad mora u svakom trenutku da zna šta se s tim otpadom dešava nakon što ga je poverio sertifikovanom operateru, koji pak mora da ima odobrenje i dozvolu Ministarstva. To je već posao Tužilaštva, ali evidentno je da nam je neko ugrozio životnu sredinu i da za to mora adekvatno da bude kažnjen. Jer ugrožavanje života je najveći zločin i svako relativizovanje tog zločina neće naići na naše odobravanje.
Pokrenuli ste veliku temu materijalne, moralne i krivične odgovornosti lica koja zagađuju životni prostor. Zašto se o tome do sada ćutalo?
Nemam odgovor na pitanje zašto to neko do sada nije radio. Ovo što sada pričamo, moji saradnici i ja, pričali smo i u Sekretarijatu za zaštitu životne sredine u kome smo radili, ali jedno je lokalni, a drugo državni nivo bez obzira na to koliko je Beograd važan. Ministarstvo je pod reflektorima javnosti, i ono što se ovde kaže, dalje se čuje. Konačno, baveći se dugo ovim poslom, i poučen metodologijom rada Pavla Todorovića, našeg prvog ministra životne sredine, smatram da javnost ima pravo da sve zna. Time se rukovodim. I kada mi sugerišu da neke neuralgične tačke ako se na njih ukaže, poput istorijskog otpada o kome se ništa nije znalo, mogu biti zbunjujuće za javnost, kažem: Da, to i jeste cilj.
Pitanje ekološke bezbednosti je u celom svetu prepoznato kao pitanje najvišeg nacionalnog značaja. Formiranjem Ministarstva za zaštitu životne sredine, mi koji radimo u toj instituciji, a godinama unazad se bavimo tom temom, dobili smo instrument, mogućnost da na najozbiljniji način pitanje zaštite životne sredine kandidujemo kao jedno od najbitnijih.
Pozvali ste građane da prijave ukoliko imaju saznanja da neko nepropisno odlaže opasni otpad. Da li bi ova narodna ekološka policija bila najpouzdaniji put ne samo ka sprečavanju kriminalnih aktivnosti pojedinaca već i ka dizanju opšte svesti o značaju problema?
Nijedna država na svetu nije u stanju da sama istraži svaki kriminalni akt, pa recimo u Švajcarskoj svaki građanin ukoliko primeti neku nezakonitu radnju istog trenutka poziva nadležne službe. Moramo da shvatimo da je simbioza države i građana neophodna, ali i da svaka izgovorena reč ima svoju težinu. Na naš mejl, otvoren kako bi građani mogli da prijave saznanja o potencijalnoj ugroženosti životne sredine, stiglo je nekoliko dopisa koji govore u prilog tome da postoji svest o brizi za zdravlje i to veoma ohrabruje. Ako shvatimo da nije država rodila građane već da su građani stvorili državu, onda je jasno da su organi, od ministra do ministarstava, u funkciji građana. Mi to i radimo.
Koliko bi koštalo, a kolika bi dobrobit bila od pretvaranja otpada u resurs – biorazgradivog materijala u obnovljive izvore energije?
Priče o otpadnim vodama i samom otpadu možemo smestiti u zelenu ekonomiju i profitabilne poslove. Postoji strategija usvojena pre desetak godina kada je reč o komunalnom otpadu, i otpad jeste resurs, ali on za zaštitu životne sredine ima veliki značaj zbog reciklaže. Generišemo otpad koji se opet može upotrebiti i svoj strateški pristup baziramo na tome da koristimo tehnologije koje razdvajaju, a ne spajaju otpad. Sve što se ne može vratiti na dalje korišćenje može da ide u proizvodnju energije. Na tom konceptu je i baziran projekat Vinča. Tri osmine je za reciklažu, a pet osmina može ići na proizvodnju energije. To su najbolje i najisplativije tehnologije koje postoje u svetu danas, korisne za lokalnu zajednicu… Lokalne samouprave, koje su doskoro odbijale da se na njihovoj teritoriji nađu regionalne deponije, sada ih žele, jer su shvatile da upravljanje takvom deponijom em čuva životnu sredinu, em je i unosno.
Norvežani su otpadne vode u Srbiji markirali kao crnu ekološku tačku. U kojoj meri nas poglavlje 27 obavezuje na urgentno suočavanje sa ovim problemom, i koliko je novca za to potrebno?
Većina zemalja EU je ispred nas 20 ili čak 30 godina, ali to za mene nije deprimirajuća činjenica, jer ako imamo tačan presek stanja i znamo šta nam je cilj, naš jedan korak može biti ogroman. Zemlje EU su se specijalizovale za određene vrste pomoći koje su nam ponudile. Što se Norveške tiče, reč je o ozbiljnoj zemlji koja temeljno radi sve na temu zaštite životne sredine. I to ne zbog evropskih standarda već zbog nje i njenih građana. Bavljenje otpadnim vodama je naš prioritet broj jedan. Tek kada utvrdimo tačan stepen zagađenosti sledi redemijacija zemljišta i briga o podzemnim vodama. Nedostaje nam blizu 300 sistema za preradu otpadnih voda, i komunalnih i industrijskih, za šta nam je neophodno oko pet milijardi evra i nešto manje od dve milijarde za komunalni otpad i regionalne deponije.
Kada je reč o Vinči, najavili ste zatvaranje postojeće deponije, iskorišćavanje deponijskog gasa za proizvodnju energije. Dokle se stiglo s tim planovima?
Ideja je da se omogući zatvaranje postojeće deponije, iskorišćavanje deponijskog gasa za proizvodnju energije, tretman procednih voda, izgradnju postrojenja za tretman komunalnog otpada i proizvodnju toplotne i električne energije, te izgradnju postrojenja za reciklažu građevinskog otpada. Neće se spaljivati sav otpad, već samo ono što neće moći da se reciklira, a životnu sredinu ćemo zaštititi po svetskim standardima.