Горан Триван – Ко угрожава наше животе

Еколошка безбедност је једно од виталних питања са аспекта целокупне безбедности Србије, јер ако неко на свом приватном поседу складишти хиљаде тона канцерогеног отпада, онда ми говоримо не само о противзаконитом деловању већ о злочину против народа и државе

Питање опасног отпада, и питање отпада уопште, чак и када говоримо о оном који није токсичан, а несумњиво је штетан, врло је значајно и с њим морамо да се суочимо и да га најозбиљније схватимо. Важно је знати да је токсичан отпад опасан и по животну средину и по здравље људи. Када је читав биодиверзитет угрожен, онда се не пали жута него црвена лампица која упозорава да време за деловање истиче, каже у разговору за „Печат“ Горан Триван, министар заштите животне средине.

После откривања складишта токсичног отпада у Обреновцу иза решетака се нашао и власник предузећа из Новог Сада код кога је пронађено више од 1.200 тона могућег токсичног отпада. Да ли су ови случајеви тек врх леденог брега и да ли су наше институције на путу да разбију мрежу криминалног деловања ових структура?
По мом дубоком убеђењу, ради се о највећем злочину почињеном против народа и државе који се, када је реч о нашим грађанима, не перципира у довољној мери и на начин како би требало јер овај проблем није настао јуче и његове последице се неће завршити сутра – оне су несагледиве. Коришћењем различитих хемијских средстава у пољопривреди земљиште у Србији је у великој мери већ загађено, али ако томе додамо и чињеницу да неко закопава у земљу токсичне отпаде, што је увод у загађење не само земљишта већ и подземних вода, онда је то екоцид. Ако ме питате да ли је ово врх леденог брега, мој одговор је да јесте.

Ове акције је у договору с Министарством покренула БИА. У којој мери је еколошка безбедност препозната као ништа мање значајна од тероризма, рецимо, те колико учешће припадника ове агенције говори о размерама и значају проблема с којим се Србија на пољу екологије суочава?
Мислим да је у поменутим активностима кључна улога људи из БИА који су еколошку безбедност препознали као једно од виталних питања са аспекта целокупне безбедности Србије. Србија није велика земља и у њој је, због услова у којима радимо, отворено питање количине опасног отпада који се генерише. У тим оквирима појавили су се људи који су отворили црно тржиште складиштења различитих врста опасног отпада, па има основа за претпоставку да је реч о повезаним лицима, учесницима у организованом криминалу. Конкретно у Новом Саду, у фабричком кругу компаније „АД ХИНС Хемијска индустрија Нови Сад“ пронађено је 1.200 тона опасног отрова, емулзија, масти и уља. Власник поменутог предузећа је, по наводима функционера покрајинског Секретаријата за екологију, имао дозволу из 2012. за привремено складиштење око 32 тоне отпада, никако 1.200. Трагично је да је отпад који се налазио у сепаратору директно испуштан у канал Дунав–Тиса–Дунав. Након затварања поменутог испуста од стране надлежних служби отпад је почео да се прелива у околне канализационе шахте.
Морам да кажем да са овог места неизмерно захваљујем и оперативцима и руководству БИА, као и Тужилаштву које је најсавесније приступило овом случају. Чињеница да је једна од најозбиљнијих институција препознала и кандидовала овај проблем као значајан говори о утемељености наших стрепњи, али и још битније – да ова акција неће бити спорадична и инцидента. Инсистираћемо да се одговорни санкционишу на најстрожи могући начин. Наставићемо са акцијом откривања и кажњавања несавесног поступања опасним отпадом у Србији, и нећемо се зауставити. Обреновац и Нови Сад су почетак.
Шта је утврђено анализом узорака пронађеног отпада, да ли је реч о високотоксичним материјама и какво је њихово дејство на биодиверзитет, природну средину, здравље људи?
Надлежне службе су узеле узорке који су послати на анализу, те се очекују прецизни резултати. Засад је познато да нађени отпад спада у категорију опасног токсичног отпада, и о њему ће се накнадно изјаснити хемичари и биохемичари. Да су тоне пронађеног опасног отпада исцуриле у подземне воде, имали бисмо апсолутно загађено земљиште и апсолутно загађене подземне воде. Срећом, резултати анализа околних река и бунара показали су да смо благовремено спречили несрећу. У Новом Саду отпад је складиштен у резервоарима који нису предвиђени за одлагање и чување опасног отпада. Правила су јасна и тачно се зна која врста материје може бити у којој врсти складишта и резервоара. Такође, поставља се питање да ли је пронађени мазут коришћен за грејање и ако јесте – где, како је дошло до продаје отпада и где су папири, ко су све учесници у ланцу. Тај део посла раде Тужилаштво и полиција и нема сумње да ће сваки детаљ бити истражен. Овде је реч о посебним токовима отпада који подлежу посебној законској регулативи, јер онај ко генерише отпад мора у сваком тренутку да зна шта се с тим отпадом дешава након што га је поверио сертификованом оператеру, који пак мора да има одобрење и дозволу Министарства. То је већ посао Тужилаштва, али евидентно је да нам је неко угрозио животну средину и да за то мора адекватно да буде кажњен. Јер угрожавање живота је највећи злочин и свако релативизовање тог злочина неће наићи на наше одобравање.
Покренули сте велику тему материјалне, моралне и кривичне одговорности лица која загађују животни простор. Зашто се о томе до сада ћутало?
Немам одговор на питање зашто то неко до сада није радио. Ово што сада причамо, моји сарадници и ја, причали смо и у Секретаријату за заштиту животне средине у коме смо радили, али једно је локални, а друго државни ниво без обзира на то колико је Београд важан. Министарство је под рефлекторима јавности, и оно што се овде каже, даље се чује. Коначно, бавећи се дуго овим послом, и поучен методологијом рада Павла Тодоровића, нашег првог министра животне средине, сматрам да јавност има право да све зна. Тиме се руководим. И када ми сугеришу да неке неуралгичне тачке ако се на њих укаже, попут историјског отпада о коме се ништа није знало, могу бити збуњујуће за јавност, кажем: Да, то и јесте циљ.
Питање еколошке безбедности је у целом свету препознато као питање највишег националног значаја. Формирањем Министарства за заштиту животне средине, ми који радимо у тој институцији, а годинама уназад се бавимо том темом, добили смо инструмент, могућност да на најозбиљнији начин питање заштите животне средине кандидујемо као једно од најбитнијих.
Позвали сте грађане да пријаве уколико имају сазнања да неко непрописно одлаже опасни отпад. Да ли би ова народна еколошка полиција била најпоузданији пут не само ка спречавању криминалних активности појединаца већ и ка дизању опште свести о значају проблема?
Ниједна држава на свету није у стању да сама истражи сваки криминални акт, па рецимо у Швајцарској сваки грађанин уколико примети неку незакониту радњу истог тренутка позива надлежне службе. Морамо да схватимо да је симбиоза државе и грађана неопходна, али и да свака изговорена реч има своју тежину. На наш мејл, отворен како би грађани могли да пријаве сазнања о потенцијалној угрожености животне средине, стигло је неколико дописа који говоре у прилог томе да постоји свест о бризи за здравље и то веома охрабрује. Ако схватимо да није држава родила грађане већ да су грађани створили државу, онда је јасно да су органи, од министра до министарстава, у функцији грађана. Ми то и радимо.
Колико би коштало, а колика би добробит била од претварања отпада у ресурс – биоразградивог материјала у обновљиве изворе енергије?
Приче о отпадним водама и самом отпаду можемо сместити у зелену економију и профитабилне послове. Постоји стратегија усвојена пре десетак година када је реч о комуналном отпаду, и отпад јесте ресурс, али он за заштиту животне средине има велики значај због рециклаже. Генеришемо отпад који се опет може употребити и свој стратешки приступ базирамо на томе да користимо технологије које раздвајају, а не спајају отпад. Све што се не може вратити на даље коришћење може да иде у производњу енергије. На том концепту је и базиран пројекат Винча. Три осмине је за рециклажу, а пет осмина може ићи на производњу енергије. То су најбоље и најисплативије технологије које постоје у свету данас, корисне за локалну заједницу… Локалне самоуправе, које су доскоро одбијале да се на њиховој територији нађу регионалне депоније, сада их желе, јер су схватиле да управљање таквом депонијом ем чува животну средину, ем је и уносно.
Норвежани су отпадне воде у Србији маркирали као црну еколошку тачку. У којој мери нас поглавље 27 обавезује на ургентно суочавање са овим проблемом, и колико је новца за то потребно?
Већина земаља ЕУ је испред нас 20 или чак 30 година, али то за мене није депримирајућа чињеница, јер ако имамо тачан пресек стања и знамо шта нам је циљ, наш један корак може бити огроман. Земље ЕУ су се специјализовале за одређене врсте помоћи које су нам понудиле. Што се Норвешке тиче, реч је о озбиљној земљи која темељно ради све на тему заштите животне средине. И то не због европских стандарда већ због ње и њених грађана. Бављење отпадним водама је наш приоритет број један. Тек када утврдимо тачан степен загађености следи редемијација земљишта и брига о подземним водама. Недостаје нам близу 300 система за прераду отпадних вода, и комуналних и индустријских, за шта нам је неопходно око пет милијарди евра и нешто мање од две милијарде за комунални отпад и регионалне депоније.
Када је реч о Винчи, најавили сте затварање постојеће депоније, искоришћавање депонијског гаса за производњу енергије. Докле се стигло с тим плановима?
Идеја је да се омогући затварање постојеће депоније, искоришћавање депонијског гаса за производњу енергије, третман процедних вода, изградњу постројења за третман комуналног отпада и производњу топлотне и електричне енергије, те изградњу постројења за рециклажу грађевинског отпада. Неће се спаљивати сав отпад, већ само оно што неће моћи да се рециклира, а животну средину ћемо заштитити по светским стандардима.