Zoran Đorđević,ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – U PODSTICANJU RAĐANJA UGLEDAĆEMO SE NA RUSIJU

Ruski Institut za demografiju nam je stavio na raspolaganje sve svoje podatke o tome kako je kod njih tekla uspešna borba za vraćanje pozitivnog priraštaja i naši stručnjaci će u saradnji sa ruskim partnerima sve to analizirati. Naravno, ne možemo prosto da prekopiramo nečije mere, ali možemo da primenimo neke stvari iz njihovog iskustva, što ćemo sigurno uraditi

Sasvim specifično za Srbiju, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja po svom značaju zauzima jednu od centralnih pozicija u Vladi Srbije.

Pred kabinetom ministra Zorana Đorđevića su zadaci od čijeg izvršavanja zavise stotine hiljada „običnih“ egistencija i tempo odmicanja od nesreće u koju je nacija gurnuta 2000. godine, kada je Srbija novcem od masovnih privatizacija društene imovine iz godine u godinu pokrivala tekuće rashode, pri čemu se dodatno neumereno zaduživala. Sve je to, duže od decenije posle političkih promena 2000. godine, vodilo društvo u duboko socijalno raslojavanje.

Danas je situacija iz korena drugačija, o čemu svedoči i budžet za 2018. godinu. Srbija nastoji da bude socijalno pravednije društvo, a država pokušava da preokrene negativne trendove iz prošlosti, na mnogim poljima. To je povod za intervju sa ministrom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoranom Đorđevićem.

Nedavno je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen budžet za 2018. koji širi mogućnosti intervencije vašeg ministarstva. Šta će dati pečat aktivnostima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u ovoj budžetskoj godini?

Budžetom smo generalno zadovoljni, iako smatramo da uvek može bolje. Ove godine imamo više novca za brojna davanja i mere koje Ministarstvo rada preduzima kako bi se smanjilo siromaštvo i bolje zaštitilo najugroženije stanovništvo. Ne samo da je budžet veći za dve milijarde dinara i da je ove godine predviđeno više novca za sektor socijalne zaštite već će i neke prilično krupne stavke, poput finansiranja rada Nacinalne službe za zapošljavanje, biti finansirane na drugi način, što će nama u Ministarstvu rada ostaviti više prostora za vrlo važne stvari koje planiramo da sprovedemo u 2018. Mislim da ovaj budžet dobro odslikava nameru Vlade Republike Srbije da se u značajnoj meri, možda i više nego što je to bilo do sada, posveti rešavanju ili makar ublažavanju nekih veoma teških i, moram da kažem, nasleđenih problema još iz perioda pre 2012. Reč je o stopi nezaposlenosti koja je, bez obzira na to što je u stalnom padu poslednjih godina, i dalje visoka, a onda i o siromaštvu – posebno siromaštvu dece bez rodiljskog staranja. Rizik od siromaštva je mahom prisutan kod samohranih roditelja ili samačkih domaćinstva – najpre staračkih samačkih domaćinstava, penzionera sa najnižim primanjima itd.

Dakle, ovaj budžet nam ostavlja dovoljno prostora da u narednom periodu nastavimo sa pozitivnim trendovima koje imamo poslednjih godina. Ključno je to što ćemo nastaviti sa obaranjem stope nezaposlenosti – naš cilj je svakako svođenje ove stope na jednocifrenu vrednost, a nastavićemo i sa smanjenjem siromaštva i ublažavanjem posledica koje ono ima po najugroženije građane. Ovaj budžet će voditi daljoj stabilizaciji javnih finansija u domenu penzijskog i invalidskog osiguranja, što znači sigurne isplate penzija i njihov blagi ali kontinuirani rast u narednom periodu. Naravno, većina nabrojanih stvari je u direktnoj ili indirektnoj međusobnoj vezi, tako da je, recimo, protiv siromaštva najbolji lek zapravo smanjenje nezaposlenosti, i to kroz proaktivnu politiku zapošljavanja na kojoj radi praktično cela Vlada. Želeo bih, naravno, da nezaposlenost u Srbiji uopšte ne postoji, mada je to nerelano, ali da smo u stanju da nastavimo da smanjujemo nezaposlenost i na taj način ublažavamo sve socijalne probleme koji iz nje proističu – u to sam potpuno siguran. Mislim da ćemo i u ovoj budžetskoj godini, ali i u dužem periodu političke i ekonomske stabilnosti uspeti da se izborimo sa najtežim problemima koji pogađaju stanovništvo, podižući, u krajnjoj meri, ukupan životni standard građana, a to je naš najvažniji posao.

Spomenuli ste decu kao jednu od najosetljivijih kategorija stanovništva. Nažalost, ne samo da deca nisu pošteđena rizika od siromaštva već postoji i problem negativnog prirodnog priraštaja. Koje konkretne mere Vlada Srbije i vaše ministarstvo preduzimaju na zaštiti dece i porodice?

Jedna od konkretnih mera koje su predviđene novim budžetom je, svakako, povećanje dečjeg dodatka za prvo dete sa 39.000 na 100.000 dinara. To je maksimum koji je bio moguć u ovom trenutku. Ideja je da se ova pomoć za prvo dete isplaćuje jednokratno, dok dodatak za drugo, treće i četvrto dete ostaje nepromenjen. Novina je, takođe, da ćemo davati i paušal od 5.000 dinara za svako rođeno dete – za bebi-opremu. Novi Zakon o socijalnoj zaštiti će biti nešto fleksibilniji nego prethodni, tako da ćemo ove iznose lakše usklađivati s realnim potrebama i sa našim mogućnostima – i to nekim budućim uredbama koje usvaja Vlada na predlog ministra, a ne kao što je to bilo do sada, da mora da se prolazi cela procedura za izmenu i dopunu zakona samo da bismo povećali iznose pojedinih davanja.

Naravno, opšta zamisao je da se ovakvim merama promeni demografska slika u Srbiji. Analize pokazuju da u Srbiji postoji više porodica sa jednim ili dvoje dece, ali to nije dovoljno za reprodukciju društva, pa su nam kritične tačke u populacionoj politici ohrabrivanje i podsticanje roditelja za rađanje trećeg i četvrtog deteta, jer tu su nam statistike poražavajuće.

Podaci govore da je porodica koje imaju troje dece šestostruko manje nego porodica s dvoje dece. Istovremeno je porodica sa četvoro dece još šestostruko manje od porodica s troje dece. Ovo je veoma slaba tačka Srbije i jedna od stvari koju ćemo u narednom periodu pokušati da promenimo, te da dođemo do pozitivnijeg odnosa društva i države prema roditeljima i porodicama koji se odluče za više dece. Novi Zakon o socijalnoj zaštiti je usvojen u Skupštini i stupa na snagu u julu ove godine, a njegova fleksibilnost će nam omogućiti da brže donosimo odluke i da povećavamo davanja kojima je cilj podsticanje rađanja više dece.

Srbija nije jedina zemlja s niskim natalitetom i negativnim priraštajem – slično je u gotovo svim državama u Evropi, izuzev recimo Irske. Da li se u Ministarstvu rade uporedne analize sa zemljama koje su pronašle način da zaustave i preokrenu ove negativne tendencije i da li nešto od iskustava stranaca možemo primeniti i mi u Srbiji?

Tačno je to za Irsku, ali mi se čini da njihov sistem, kultura i mentalitet nisu u velikoj meri kompatibilni s nama. Mislim da su mnogo bolji primer Rusija i ruski narod, nama blizak i kulturno i verski i na svaki drugi način. Takođe, ruska iskustva s početka 21. veka slična su onome što se nama danas događa, tako da smo već preduzeli mere, pratimo, prikupljamo podatke i u saradnji sa našim ruskim partnerima analiziramo probleme koji su pred nama, pa i kada je u pitanju prevazilaženje negativnog prirodnog priraštaja. Imamo, recimo, situaciju, da je 2006. godine odnos broja stanovnika između nas i Rusa bio oko jedan prema 20. Sličan je odnos i sa prirodnim priraštajem, ako uporedite našu statistiku danas sa ciframa iz Ruske Federacije od pre decenije, kada su i oni imali ekonomske i socijalne probleme koji nas muče sada – Srbija danas ima na godišnjem nivou oko 35 hiljada stanovnika manje, dok je Rusija 2006. imala oko 700 hiljada stanovnika manje usled negativnog prirodnog priraštaja, dakle opet vidimo odnos jedan prema 20. Samo deceniju kasnije nakon što su se 2006. ozbiljno posvetili tom problemu, ove godine Rusija će na ovom planu demografije završiti u plusu, u šta je malo ko verovao.

Naravno, sa Vladimirom Putinom na čelu, Rusija je izašla i iz ekonomske krize, što joj je omogućilo da se izbori i sa mnogim drugim problemima iz doba Jeljcina, i mi smatramo da će nam upravo uporedne analize između Srbije i Rusije omogućiti da donosimo veoma važne zaključke o tome kojim konkretnim merama možemo rešiti najbitnije i najteže društvene probleme, a među njima su svakako siromaštvo i negativan prirodni priraštaj.

Ruski Institut za demografiju nam je stavio na raspolaganje sve svoje podatke o tome kako je kod njih tekla ta uspešna borba za vraćanje pozitivnog priraštaja i naši stručnjaci će u saradnji sa ruskim partnerima sve to analizirati, posle čega ćemo moći efikasnije da delujemo na tom planu. Naravno, ne možemo prosto da prekopiramo nečije mere, ali sigurno možemo da primenimo neke stvari iz njihovog iskustva, što ćemo sigurno uraditi. Ubeđen sam da ćemo u relativno kratkom roku početi da zaustavljamo i smanjujemo negativne trendove, da smanjujemo jaz između nataliteta s jedne i mortaliteta i emigracije s druge strane, i da ćemo, kao danas Rusija, za nekoliko godina moći da kažemo da ponovo imamo pozitivne tendencije u biološkoj reprodukciji društva.

Jedna od tema koja se nameće kada pričamo o natalitetu i demografiji je sve više starih u ukupnom broju stanovnika. To, naravno, opterećuje državu i finansijski. Kakva je strategija države kada su u pitanju stari? Da li se u narednom periodu i tu očekuju neke novine?

Zaštita, sigurnost i unapređenje kvaliteta života starijih je obaveza svih nas, jer da nije bilo njih, ni danas ne bi bilo nas. Briga i poštovanje starih su duboko ukorenjeni i u našoj kulturi. I sve ovo što danas radimo, teške mere koje smo morali da preduzmemo kako bismo stabilizovali državu i posebno javne finansije, u velikoj meri je moguće upravo zahvaljujući razumevanju naših najstarijih sugrađana. Rekao bih da naš problem nisu mnogobrojni stari, već neprihvatljivo malo mladih, i u tom pravcu će ići naši napori da promenimo demografsku sliku Srbije – da podstičemo rađanje dece, i istovremeno mlade ohrabimo da ostanu u Srbiji, i tako pokušamo da promenimo odnos između penzionera i zaposlenih. Taj odnos je, na primer, u SFRJ bio oko jedan prema tri, a danas je blizu jedan prema jedan – što je praktično neodrživo pre svega na ekonomskom planu. Zato smatram da je povećanje broja dece, mladih i zaposlenih građana jedini ispravan pristup ovom problemu.

Tačno je da imamo veoma veliku populaciju penzionera i mi nastavljamo da radimo na merama koje će povećati životni vek i kvalitet života naših najstarijih sugrađana. Do ovog cilja nastojaćemo da dođemo tako što ćemo, pre svega, zdravstvenu zaštitu, ali i usluge socijalne zaštite učiniti dostupnijim ovoj kategoriji stanovništva. Primera radi, jedna od novina biće omogućavanje materijalno ugroženim starijim licima da budu smeštana ne samo u gerontološke centre o trošku države već ćemo, po istom principu, subvencionisati smeštaj ovih lica i u privatne licencirane ustanove socijalne zaštite koje raspolažu slobodnim kapacitetima i žele na ovaj način da pomognu starima koji čekaju na smeštaj u neki od domova.

Novac za ovo je već namenjen budžetom i očekujemo da će se na ovaj način rešiti problem mnogobrojnih penzionera koji čekaju na smeštaj u ustanove socijalne zaštite. Time će im zdravstvena zaštita, medicinska nega i usluge socijalne zaštite biti daleko dostupnije. Naravno, od ovoga će svi imati koristi, i stari, i privatni pružaoci pomenutih usluga, pa i država, samim tim što će veći obuhvat starijih lica na smeštaju u ustanovama socijalne zaštite značiti i veću privrednu aktivnost, povećanje zaposlenosti, bolje poslovanje, pa i bolju naplatu poreza.

Prema našim podacima, na smeštaj u neku od državnih ustanova socijalne zaštite svakog meseca čeka oko 900 ljudi, a sa privatnim pružaocima usluga već duže vreme razgovaramo o mogućnosti da ta lica popune njihove slobodne kapacitete, po nekoj razumnoj ceni koju bi pokrivala država iz budžeta. Od predstavnika Udruženja privatnih ustanova socijalne zaštite, sa kojima smo u stalnoj komunikaciji o situaciji na terenu, dobili smo uveravanja da je moguće realizovati smeštaj većine ljudi koji čekaju na smeštaj u gerontološke centre, i to u relativno kratkom roku.

Vodiće se, naravno, računa i o teritorijalnoj raspoređenosti pojedinih privatnih ustanova koje imaju licencu i raspolažu slobodnim kapacitetima u odnosu na to gde je podnet zahtev za smeštaj, kao i o željama korisnika i njihovih srodnika kada je u pitanju smeštaj u konkretnu ustanovu. Suština je da je strategija države u ovom segmentu ne da ulaže ozbiljna finansijska sredstva u otvaranje novih gerontoloških centara i u zapošljavanje radnika nego da se podrži privatna inicijativa i da se ohrabre privatni pružaoci usluga tako što će, nakon dobijanja licence – a kada to odobri naše Odeljenje za nadzor – dobiti mogućnost da na organizovan način, uz posredovanje centara za socijalni rad, gde se i nalaze svi zahtevi za smeštaj, pruže svoju uslugu mnogim korisnicima koje bismo uputili na njih. Tako će svi biti zadovoljni a, što je veoma bitno, naši najstariji sugrađani će biti zbrinuti u ustanovama gde je u najvećoj mogućoj meri dostupna i zdravstvena zaštita.          

Socijalne karte

Vaše ministarstvo je najavilo izradu socijalnih karata koje će ući u upotrebu već na proleće. Kakve su realne mogućnosti da se na ovaj način uvede više reda u sistem socijalne zaštite i da li je uvođenje socijalnih karata znak da sada država u domenu socijalne politike preuzima ulogu koju je imala u nekom ranijem periodu, pre ratova i raspada zajedničke države?

 

Na tome već uveliko radimo, ali to je veoma kompleksna stvar i podrazumeva digitalizaciju većine sistema i njihovo umrežavanje. Prvi korak je, svakako, izmena i dopuna Zakona o socijalnoj zaštiti kojim će uopšte biti određen pojam socijalnih karata. Nakon toga će se preći na uređenje ove oblasti posebnim zakonom. A šta je suština? Praktično, ukrštanjem svih dostupnih podataka o nekom građaninu mi dolazimo do pojma socijalne karte. Ona će sadržati sve relevantne podatke o nekom licu, ali ne samo to – mi želimo da taj digitalizovani sistem sam pravi analize i procene o merama i aktivnostima koje državni organi treba da preduzimaju u vezi sa određenom osobom, bilo da se radi o davanjima za materijalno ugrožena lica, o dodatku za prvo dete, invaliditet ili nešto drugo. Sistem socijalnih karata će, takođe, omogućiti i bolju identifikaciju svih manjkavosti koje trenutno postoje u određenim slučajevima.

Pojedini građani, recimo, primaju neke nadoknade, iako samo formalno ispunjavaju kriterijume, ali njihova životna situacija ne predstavlja realno stanje socijalne potrebe. Primer za to je kada neko mlad, nezaposlen, bez imovine prima socijalnu pomoć zato što nadležni organi ne znaju da neko povezano lice s njim – otac, majka i sl. a to aktuelni zakon ne prepoznaje – ima veliko bogatstvo, pa da ta mlada osoba praktično nije u stanju socijalne potrebe. To znači da to lice prima nešto što ne bi trebalo da prima i na taj način koristi sredstva koja bi drugom licu, u stvarnom stanju socijalne potrebe, mogla da pomognu da zadovolji neke osnovne potrebe. Tu vidimo veliki prostor za uštede. Reč je o redistribuciji ograničenih državnih sredstava za pomoć najugroženijim kategorijama stanovništva. Mi ta sredstva imamo na raspolaganju i hoćemo da ih potrošimo do poslednjeg dinara, ali na pravedan način.

Sistem socijalnih karata će, dakle, u velikoj meri olakšati administrativni postupak za donošenje ispravnih i opravdanih rešenja i odluka u većini slučajeva i to će biti značajan korak napred u smislu efikasnosti svih nadležnih organa – organa državne uprave, lokalne samouprave itd. Poseban problem koji tu, međutim, postoji je delikatnost podataka, zaštita privatnosti i zaštita i bezbednost ličnosti. U tom smislu, tačno će biti određeno kome su koji podaci o pojedinom licu dostupni. To znači da, recimo, nekom administrativnom radniku u opštini, naravno, neće biti dostupni podaci iz vašeg zdravstvenog kartona i sl.

Očekujem da će socijalne karte biti urađene vrlo brzo i nadam se da ćemo zakonski da ih polako uvodimo u praksu već tokom sledeće godine. U svakom slučaju, očekujem da će 2018. godina biti godina stabilnosti, kontinuiteta i prosperiteta, godina u kojoj ćemo nastaviti da beležimo uspehe u svim segmentima društvenog života, a posebno na planu krucijalnih pitanja i problema, kao što su smanjenje nezaposlenosti i siromaštva, podizanje životnog standarda građana i povećanje nataliteta, zaštita najugroženijih kategorija stanovništva i povećanje efikasnosti naših institucija i svih državnih organa.