Stogodišnja praksa demantuje Prištinu

Piše Igor Mekina

Nesporna je činjenica da istorija pamti brojne primere povlačenja već datih priznanja. Republika Makedonija je svojevremeno priznala Tajvan da bi, posle žestoke reakcije Pekinga, odmah povukla priznanje. Mnoge države su po istom šablonu prvo priznale, pa posle povukle svoje priznanje Zapadne Sahare… Nema prepreka da se isto desi i u slučaju Kosova

Proces povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova, koji je lane podstakla odluka Surinama, dobija ubrzanje u 2018. s obzirom na to da i Egipat preispituje odluku o priznanju nezavisnosti KiM. Promenu politike najavio je kairski dnevnik „Al Masri al Joum“ u tekstu pod naslovom „Da li je vreme da se preispita odluka bratstva?“. Autor je jedan od najuticajnijih egipatskih i arapskih novinara – kolumnista Abdel Latif el Manjavi; on tvrdi da bi Egipat mogao da koriguje odluku koju je uoči smene vlasti donelo Muslimansko bratstvo, a kojom je želelo da udovolji Americi.

 

MEĐUNARODNO PRAVO Priština proces povlačenja priznanja odbacuje kao „protivan međunarodnom pravu“ iako je stalna misija Surinama pri Ujedinjenim nacijama već donela odluku o povlačenju priznanja Kosova kao nezavisne države. Jetljir Zumberaj, savetnik prištinskog ministra spoljnih poslova Bedžeta Pacolija, porekao je kao netačnu izjavu ministra spoljnih poslova Srbije (kojom je obznanio odluku Surinama), i otišao i korak dalje: „Povlačenje priznanja ne postoji kao koncept u međunarodnom pravu; sve je to kleveta, a Dačić je šarlatan.“ Nameće se pitanje: Može li se povući priznanje neke države? I ako je odgovor potvrdan, šta stav „ministarstva spoljnih poslova Kosova“ otkriva o tumačenju savremenog međunarodnog prava?

Krenimo redom. Surinam je priznao nezavisnost Kosova 8. jula 2016. godine, da bi odluku o povlačenju priznanja usvojio 27. oktobra 2017; tri dana kasnije upućena je „diplomatska nota kojom je o povlačenju priznanja obavešteno i kosovsko Ministarstvo spoljnih poslova“. U Srbiji je to ocenjeno kao dokaz da, što se tiče statusa KiM, još ništa nije gotovo i da se mora istrajati u odbrani nacionalnih interesa. Naročito jer su priznanja Kosova na sličan način povukle i Nigerija, Uganda, Gvineja Bisao, kao i Sao Tome i Principe… Tvrdnje Prištine o priznanju demantovali su i zvaničnici Centralnoafričke Republike i Omana. Da je neku državu moguće priznati pa potom poništiti tu odluku zapravo nije teško pravno pitanje već stvar činjenica. A činjenice nam otkrivaju međunarodnu praksu koja postavlja norme i čini ono što nazivamo „običajnim međunarodnim pravom“.

Kakva je praksa za koju prištinsko MSP tvrdi da ne postoji? Nesporna je činjenica da istorija pamti brojne primere povlačenja već datih priznanja. Sve to dokazuje da države, među kojima su i velike sile, mogu da učine veliku grešku svojim priznanjem neke države koja to ne zaslužuje; isto važi za priznanje nezakonitog otcepljenja teritorije što je potom, kroz istoriju, ispravljano povlačenjem priznanja. Isti put je, nesumnjivo, otvoren i u slučaju Kosova, pa zbog te klopke Priština negira ne samo pomenutu praksu nego čak tvrdi da ona „ne postoji ni kao koncept u međunarodnom pravu“. To, jednostavno, nije istina; podsetimo na primer iz 1921. godine kada su SAD obavestile generalnog konzula Crne Gore u Americi da je njegov diplomatski status ukinut jer je službeni Vašington priznao novu jugoslovensku državu čiji je deo postala – Crna Gora. Dotadašnje priznanje Crne Gore je na taj način poništeno, a slično su postupile diplomatije Italije i Francuske.

 

KRATKA ISTORIJA POVLAČENJA To nije usamljen slučaj u novijoj istoriji. Vlada Britanije je de fakto priznala italijansko osvajanje Etiopije 1936, da bi i de jure to učinila dve godine kasnije. I u to vreme je vlast u Londonu pozivala ceo svet da „prizna realnost“ u Etiopiji (što asocira na aktuelne pozive upućene vladi Srbije o pitanju Kosova). Ostale su zabeležene reči ministra spoljnih poslova Velike Britanije izrečene maja 1938. u Ligi naroda: „Vlada Njegovog veličanstva je uverena da je u praksi italijanska kontrola zapravo cele Etiopije postala opšte prihvaćena činjenica i da bi pre ili kasnije, osim ako smo spremni da se tome suprotstavimo silom ili da prihvatimo da živimo u nerealnom svetu, ta činjenica trebalo da bude prihvaćena.“ Time je Velika Britanija pozvala svet da prizna fašističko osvajanje tadašnje Abisinije. Već posle dve godine London, suočen sa agresijom Trojnog pakta u Evropi, povlači priznanje italijanske okupacije Etiopije.

Zapadne sile su pre početka Drugog svetskog rata priznale i de fakto okupaciju „sudetskog dela“ Čehoslovačke (i iz tog dela Čehoslovačke povukle svoje konzulate!), pa čak i anšlus Austrije, da bi, čim su i same doživele napad nacističke Nemačke na svoju teritoriju – povuke svoja, očigledno naopaka priznanja. Na sličan način su od strane većine evropskih ali i država širom sveta (sa izuzetkom SAD) bila priznata „proširenja“ Sovjetskog Saveza kojim su priključene Litvanija, Letonija i Estonija, kao i delovi Besarabije i Finske. Sve to je poništeno 1991. godine kada su baltičke zemlje ponovo postale nezavisne.

 

PRIMER MANDŽUKO Kada je Japan 1931. godine izvršio agresiju na kinesku teritoriju i u „državi Mandžuko“ uspostavio marionetski režim, Liga naroda nije oklevala da osudi taj čin. Uprkos tome, neke uticajne države priznale su kao „nezavisnu“ novu, u suštini marionetsku državu koja je bila pod potpunom kontrolom Japana. Mandžuko je dobio priznanje Vatikana i El Salvadora, a ubrzo su im se pridružile Poljska i Mađarska. Usledila su priznanja od strane Španije, Italije i Nemačke. U to doba je većina država koje su priznale Mandžuko već izašla iz Lige naroda. SAD nikada nisu priznale Mandžuko kao nezavisnu državu, štaviše, tada su ustoličile Stimsonovu doktrinu kao temelj za potonje odbacivanje nasilnih teritorijalnih promena u svetu. Na tragu te doktrine su mnoge države širom kugle zemaljske posle 2008. godine odbacile nezavisnost KiM.

Iako se čini da dominiraju države koje su priznale Kosovo, prema ukupnom broju stanovnika koje predstavljaju – one čine manjinu u današnjem svetu. Već primer Mandžuka nam pokazuje da „nema nikakvu praktičnu vrednost tvrdnja da je neka zajednica ’država’ samo zato što postoji“, tvrdi poznati pravnik Herš Lauterpaht. „Pitanje je – da li je ta država nezavisna od drugih država? Ne pomaže, ako tvrdimo, da je Mandžuko postojao bez obzira na izostala priznanja drugih država. Pre toga bismo morali da odgovorimo na pitanje da li je Mandžuko postojao kao država u smislu međunarodnog prava… A u tom slučaju odgovor glasi da Mandžuko nije bio država u smislu međunarodnog prava“, upozorava Lauterpaht. Stručnjak za međunarodno pravo Džejms Kraford (inače zagovarač stavova Kosova pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu) u svojoj kritici „konstitutivne teorije“ priznanja država, na sličan način upozorava da se, prema toj teoriji, „priznanje ima smatrati konačnim“ (što tvrdi i Priština) i da bi u tom slučaju bio nemoguć rezultat nezakonitog i pogrešnog (na primer preuranjenog) priznanja. Nasuprot tome, podvlači Kraford, „ništavnost i mogućnost poništenja nekih ’akata priznanja’ usvojeni su u praksi država i to s pravom, jer u protivnom bi priznanje predstavljalo alternativni oblik međunarodne intervencije koje bi potencijalno uvek bilo dostupno i koje bi bilo očigledno neopozivo“.

Na isti način je priznanje Narodne Republike Kine (od strane SAD i drugih zapadnih sila) kao jedinog legitimnog predstavnika Pekinga bilo povezano sa nepriznanjem, odnosno povlačenjem priznanja Tajvana. Istina, Tajvan i dalje egzistira, ali kao „de fakto država“, režim koji većina zemalja sveta ne priznaje kao posebnu državu. Republika Makedonija je svojevremeno priznala Tajvan da bi, posle žestoke reakcije Pekinga, odmah povukla priznanje. Mnoge države su po istom šablonu prvo priznale, pa posle povukle svoje priznanje Zapadne Sahare… Nema prepreka da se isto desi i u slučaju Kosova.

 

PREVAZIĐENE TEORIJE Navedeni primeri dokazuju da je Zumberijeva izjava da „povlačenje priznanja ne postoji kao koncept u međunarodnom pravu“ – očigledna neistina. Povrh toga, ta izjava razotkriva da prištinski MSP svoju politiku gradi na danas uveliko prevaziđenoj „konstitutivnoj teoriji“ međunarodnih priznanja. U međunarodnom pravu postoje, naime, dve teorije o priznanju država. Prema prvoj, konstitutivnoj, priznanje države predstavlja akt koji „uspostavlja (stvara) državu“, dok je prema drugoj – deklarativnoj (danas preovladujućoj!) – teoriji priznanje tek politički, „deklaratoran čin“ kojim se priznaje određeno stanje. Konstitutivna teorija je bila aktuelna pre oko sto godina i danas se smatra prevaziđenom.

Vlast u Prištini insistira, međutim, na prevaziđenoj teoriji kako bi dosadašnja priznanja Kosova zabetonirala kao neopoziva i ireverzibilna, pa „Srbiji ne preostaje drugo nego da se pomiri sa promenjenim činjenicama na terenu“. Iako te promene na terenu same po sebi nikada nisu dovoljan uslov za „promenu vlasništva“, odnosno „naslova“ (engl. title) ili, jednostavije rečeno, tapije koju pojedina država (u konkretnom slučaju Srbija) polaže na neku teritoriju (KiM).

Međunarodna priznanja danas više nemaju snagu ustoličenja, ali ni ukidanja nekog entiteta, odnosno države. Baziranje zahteva za priznanje Kosova na prevaziđenim teorijama iz 19. i početka 20. veka, kao i isticanje da taj entitet poseduje „teritoriju, stanovištvo i vlast“ te stoga de fakto postoji pa to treba „prihvatiti kao realnost“, neodoljivo podseća na pogrešno i sramno britansko aminovanje italijanske okupacije Etiopije pre 80 godina. I trpeljivost prema nemačkom „priključenju“ Austrije i okupaciji Čehoslovačke. U 21. veku „realnost na terenu“ uspostavljena oružjem nije jedini, a ni najvažniji kriterijum za priznanje državnosti nekog entiteta. Mnogo važniji je odgovor na pitanje da li je neka država nastala na zakonit način, bez upotrebe strane oružane sile, i ako se radi o otcepljenju od matice – da li je to učinjeno „van kolonijalnog konteksta“, uz blagoslov ili pak (kao u primeru Katalonije) protivljenje države matice?

S obzirom na to da je u slučaju Kosova odgovor na oba pitanja negativan, Brisel (u ime EU) i Vašington nemaju pravo da traže od Srbije pristanak na „realnost državnosti i nezavisnosti Kosova“ koji su rezultat i nezakonite NATO intervencije 1999. godine. Vojna intervencija je kršenje jus cogensa, osnovne međunarodne norme o zabrani upotrebe sile; ali to ne znači da srpska vlada (u slučaju „velikog dogovora koji bi odgovarao Srbima“) na kraju „briselskog dijaloga“ ne bi pristala da prizna Kosovo. Mada ni to ne bi pomoglo Prištini da brzo zaposedne stolicu u UN, jer bi upravo zbog kršenja jus cogensa i rezolucije 1244 SB UN bio nužan dogovor sa svim velikim silama, pre svega Rusijom i Kinom. Takav dogovor je tvrd orah ukoliko „primer Kosova“ ne vodi ka rešenju drugih međunarodnih konflikata, poput onih u Gruziji i Ukrajini.     

Egipat povlači priznanje Kosova?

Ćorsokak u koji je Egipat dovelo Muslimansko bratstvo priznanjem Kosova 2013. godine, samo nekoliko dana uoči svrgavanja sa vlasti tadašnjeg predsednika Muhameda Mursija, kasnije je na neki način popravila aktuelna garnitura, jer do danas nisu razvijeni ni diplomatski ni privredni odnosi Kaira sa Prištinom, niti su otvorene ambasade, pišu „Večernje novosti“ u tekstu „Egipat povlači svoje priznanje Kosova?“. List ocenjuje da bi, ukoliko Kairo preinači svoju odluku u vezi s Kosovom, zaokret u politici Egipta mogao da dovede do domino efekta i novog talasa povlačenja priznanja kosovske nezavisnosti od strane arapskih i afričkih država na koje Kairo ima veliki uticaj.