Nušićeva ožalošćena porodica u 21. veku

Na samom početku jubilarne, sto pedesete godine Narodnog pozorišta u Beogradu prikazana je peta postavka Ožalošćene porodice, Branislava Nušića praizvedene na sceni ovog teatra davne 1934. godine i potom ponovo postavljane još tri puta u kući kod Kneževog spomenika

Reditelj Jagoš Marković, režirao je i adaptirao ovaj popularni tekst slavnog srpskog komediografa, a radnju ove komedije u tri čina smešta na početak 21. veka, jer, kako kaže, ništa se suštinski nije promenilo, budući da su pripadnici ove ožalošćene porodice pohlepni i gramzivi, prevrtljivi i samoživi, licemerni i zavidni kao što su bili i pre. Ipak ima izvesnih spoljnih promena. Svi su tu – počev od predvodnika familije, negdašnjeg sreskog načelnika Agatona Arsića i žene mu Simke, pa do trgovca pred stečajem Tanasija Dimitrijevića, koga prati supruga Vida. Tu je i nešto mlađi kontroverzni biznismen, pravi savremeni „lovac u mutnom“ Mića Stanimirović, zatim samoproglašena veličina, opštinski činovnik Proka Purić sa suprugom Ginom koja neprestano plače, te udovica Sarka, koja je, kada se porodica protivpravno uselila u kuću pokojnoga Mate Todorovića, zaposela njegovu sobu ne bi li svoju radoznalost zadovoljila sedeći na njegovom balkonu i posmatrajući prolaznike, ali i mlada stanarka kuće Danica. Reditelj je u adaptaciji teksta iz nerazumljivih razloga izostavio Trifuna Spasića, koga je Nušić označio kao nezaposlenog građanina. Kako je danas nezaposlenih verovatno mnogo više no što ih je bilo u Nušićevo vreme, smatramo da nije trebalo izostaviti predstavnika ove društvene kategorije iz ožalošćene porodice. Nema ni Tetke, koja inače ima samo jednu pojavu. Moramo bez oklevanja ukazati na nepodobnost ove adaptacije Nušićeve komedije pošto je u pitanju izvođenje u Narodnom pozorištu u Beogradu, tj. Nušićevom pozorištu. Smatramo da je reditelj Marković na toj sceni morao postaviti izvornu Ožalošćenu porodicu, jer Nušić je naš Molijer, ali i naš Ežen Skrib (1791–1861) i naš Viktorijen Sardu (1831–1908) u isti mah, što će reći neprevaziđeni komediograf i dramatičar, majstor nad majstorima scenske komike. Naravno o tome je trebalo da misli umetničko rukovodstvo ove kuće, ali ono je, pre izvesnog vremena, dozvolilo da se na Velikoj sceni prikaže nedolično minimalističko Sumnjivo lice pa u tom smislu od njega i ne možemo ništa bolje očekivati. Ipak, verujemo da upravnik Narodnog pozorišta Dejan Savić neće sebi dozvoliti da diriguje neku skraćenu ili prerađenu verziju Pučinijeve Toske!
Prenošenje vremena događanja radnje iz 20. u 21. vek nije mnogo naškodilo predstavi, pošto su skoro svi Nušićevi tekstovi svevremni jer je takav njegov humor, jer je njegova scenska komika neobično inventivna i kad je reč o samom tekstu, i kada se radi o scenskoj radnji i svim zbivanjima na sceni. Umesto likova obučenih po modi tridesetih godina prošloga veka gledali smo aktere u kostimima valjda prve decenije ovoga stoleća koje je sa ukusom kreirala Maria Marković Milojev. Muški kostimi bili su prilično jednoobrazni, podsećali su na uniforme, dok su ženski bili elegantni. Scenografija Matije Vučićevića, naravno, bila je minimalistička, a to nam je stvaralo asocijacije da prisustvujemo nekakvom koncertu, iako je koso postavljen plato za igru bio presvučen belom baršunastom tkaninom, što je pogodovalo glumcima za tuče i obaranje protivnika na pod. Smatramo da je ambijent predstave tako situiran ipak prilično neodređen, pogotovo što treba da dočarava dom pokojnoga Mate Todorovića.

[restrict]

Reditelj Jagoš Marković Ožalošćenu porodicu gradio je istim postupkom kao što je to nedavno činio na sceni Jugoslovenskog dramskog postavljajući Pirandelov komad Tako je (ako vam se tako čini). U tome je i osnovni nesporazum sa ovom premijerom, jer Nušić nije Pirandelo budući da se njegova poetika u ovoj komediji zasniva na grotesknom prikazu jedne tragične situacije, koja će ipak imati srećan završetak.
Kao što se za Nušićevu Gospođu ministarku obično kaže da je ne treba igrati ako nemate glumicu za ulogu Živke Popović, tako se i za Ožalošćenu porodicu može reći da ju je nemoguće prikazivati ako nemate glumca za ulogu Agatona Arsića. Narodno pozorište nema takvog glumca pa je, verovatno na predlog reditelja, za tu glavnu ulogu angažovalo Sašu Torlakovića iz somborskog Narodnog pozorišta i već na startu – promašilo. Ne možemo obići činjenicu da smo nekad u Beogradu imali nekoliko sjajnih Agatona. Potpisnik ovih redova nije jedino gledao prvog – Dušana Radenkovića. Kao najbolje izdvojio bih Jovana Geca – na predstavi Narodnog pozorišta 1949. godine u režiji Predraga Dinulovića. Gec je bio fantastičan u svemu – i kao pojava i načinom ponašanja i izgovaranja teksta. Drugi, isto tako sjajan Agaton, bio je Milivoje Živanović na sceni JDP-a, u legendarnoj predstavi reditelja Mate Miloševića iz 1954. koja je bila zasnovana na stilizovanom realizmu i koja je jednog kritičara navela da konstatuje kako je ovo pozorište od Nušića učinilo ono što su moskovski hudožestvenici stvorili od Čehova.
Naravno da nećemo činiti nepravdu i porediti Torlakovića sa ovim bardovima srpskoga glumišta. Moramo konstatovati da je uložio veliki trud pripremajući i izvodeći ovu ulogu. Delimičan rezultat nije izostao, ali njegov Agaton nije imao sva potrebna svojstva: žestok i siguran izraz, autoritativan stav, oštro, oficirsko zapovedanje, koji kad podvikne „Mirno!“, stane u front i trepće svih 52.374 sreskih stanovnika! Uzgred, omanji i dežmekast, Torlaković liči na sekretara Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Beograda, te nam je i to bilo na izvestan način komično, ali ne u funkciji uloge Agatona. Rečju, Torlaković je na sceni bio nemoćan i bled, delovao je kao senka negdašnjih tumača ove velike uloge predvodnika akcione grupe „ožalošćenih“. Uvereni da ako se tragalo za Agatonom u srpskom glumištu, svakako se mogla naći bolja i veća umetnička snaga. Pogrešna je i dodela uloge Proke Purića Nebojši Dugaliću, koji je mlad i nikako se za njega ne može reći da se „trideset godina sušio u opštinskoj arhivi, izgleda kao izgladnela stenica kad izmili iz stare fascikule.“ Dugalić je dobro govorio i glumio, ali nije već pojavom delovao kao isluženi arhivar. Aleksandar Srećković kao Tanasije Dimitrijević imao je dobro izrađen mimički izraz i stav i potpuno je dočarao prikrivanje nervoze zbog neizvesnosti hoće li i koliko novca naslediti, jer je u finansijskim poteškoćama. Dušan Matejić kao Mića umeo je da se ponaša, govori i hvali kako to čini mlađi naraštaj danas i ovde. Slobodan Beštić kao advokat dr Petrović, uz deplasirano kostimografsko rešenje, više je ličio na šetača sa beogradske „štrafte“ nego na advokata koji žuri u sud na ročište. Radmila Živković kao Simka, Agatonova supruga, kad nije imala tamne naočare, pokazala je da pogledima može sve: da zapoveda suprugu i da ga navodi na ono što ona misli da je korisno, ali i da jednim pogledom izrazi čuđenje ili protivljenje, kao i da ostalim „prijama“ skrene pažnju na (ne)povoljne pojedinosti. Danica Maksimović umela je da sve vreme bude izazovno šarmantna i koketna.. Vanja Ejdus kao Gina, Prokina supruga, gotovo sve vreme plačući, ispoljila je fin smisao za karakternu komiku. Vidu, Tanasijevu suprugu tumačila je Nela Mihailović otvoreno i dosledno naglašavajući privrženost svome mužu. Suzana Lukić kao Danica prenaglašeno je ispoljavala odbojnost do prezira prema „ožalošćenoj“ porodici.
Reditelj je u dva ili tri maha vodio povorku „ožalošćenih“: uz dobro odabrane tradicionalne muzičke narodne teme, glumci su se odlično, skoro pantomimski kretali, što je predstavu lišavalo statičnosti, koja je neminovno dominirala u prvom činu. U celini sagledano – jedna dobro sazdana predstava, koja će imati zadovoljnu i zahvalnu publiku.

Branislav Đ. Nušić
OŽALOŠĆENA PORODICA
POZORIŠTE Narodno pozorište u Beogradu, Velika scena
REŽIJA, ADAPTACIJA I IZBOR MUZIKE
Jagoš Marković
DRAMATURG
Molina Udovički Fotez
SCENSKI GOVOR
Ljiljana Mrkić Popović
SCENOGRAF
Matija Vučićević
KOSTIMOGRAF
Maria Marković Milojev
DIZAJN ZVUKA
Vladimir Petričević
DATUM PREMIJERE
19. januar 2018. godine

[/restrict]