Legalizacija stranih interesa?

PRIVATIZACIJA NAMENSKE INDUSTRIJE

Da li se o privatizaciji jedne fabrike oružja može razmišljati na isti način kao i o privatizaciji jedne fabrike automobila, ili poljoprivrednog dobra? Ako država mora da ima monopol na silu, onda je sasvim normalno da mora imati monopol i na sredstva koja joj tu silu obezbeđuju, pa politika u tom domenu mora biti vođena nacionalnim interesom, a ne željom za profitom

Postoji urbana legenda da su krajem pedesetih godina prošlog veka Sjedinjene Države Josipu Brozu Titu ponudile da o svom trošku izgrade auto-put duž jadranske obale pod uslovom da imaju apsolutni monopol na sve benzinske stanice duž ove saobraćajnice. Tito je, navodno, ovu ponudu odbio i Jugoslavija je sopstvenim snagama prionula na izgradnju magistrale duge ukupno 1.430 kilometara. Možete li da zamislite da vlast neke od država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije odbije ovakav altruistički predlog i umesto da bez potrošenog dinara svojim građanima obezbedi udobno putovanje auto-putem, uz ogroman napor svih svojih kapaciteta izgradi daleko nekonforniju magistralu? Zašto bi „ludi Tito“ odbio ovakvu ponudu? Uz sve što se bivšem jugoslovenskom vladaru može zameriti, mora se ipak priznati da je zemlja koju je izgradio imala sve elemente ozbiljne države. I ovaj potez je bio u skladu s tim. Tito je Amerikance odbio jer nije mogao da im dozvoli da preko kontrole benzinskih stanica kontrolišu i jednu od najvažnijih saobraćajnica u državi i samim tim ugroze suverenitet SFRJ.
Još važnije od kontrole saobraćajnica, za nezavisnost, slobodu i suverenitet jedne države su samostalnost, snaga i nezavisnost njenih oružanih snaga. Ovoga je sasvim svestan i naš aktuelni ministar odbrane Aleksandar Vulin i potpuno je u pravu kada kaže da nam je za neutralnost (suverenost) neophodno da imamo „vojsku koja je snažan odvraćajući faktor i za koji svi razumeju i znaju da se ne isplati napadati Srbiju, i da bi cena agresije na Srbiju i na njenu vojsku bila jednostavno previsoka“. U ovom kontekstu važno je ukazati na činjenicu da, za razliku od civila i laika, kojima je kada se govori o vojsci fokus na njenoj vatrenoj moći, stručnjaci najvažnijim segmentom smatraju logistiku. Ono što je bilo istina još u vreme Napoleonovog pohoda na Rusiju 1812, ili Hitlerovog 1941, još više je istina danas – moderna vojska iziskuje sigurne i kontinuirane izvore snabdevanja. A snabdevanja ne može biti ako ne postoji odgovarajuća namenska industrija nezavisna od bilo kakvih stranih ili nedržavnih faktora.

[restrict]

EKONOMSKI INTERES Vlasti Srbije pokrenule su proceduru za usvajanje novog Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme koji, pored ostalog, predviđa mogućnost privatizacije srpske namenske industrije na način da bi stranci mogli postati vlasnici 49 odsto kapitala u šest najvažnijih fabrika namenske industrije („Zastava oružje“ iz Kragujevca, „Sloboda“ iz Čačka, „Krušik“ iz Valjeva, „Prvi partizan“ iz Užica, „Milan Blagojević“ iz Lučana i „Prva iskra“ iz Bariča), dok bi u onim manje bitnim mogli imati i većinski udeo. Ovakav potez pravda se potrebom da ova perspektivna industrijska grana dobije novi zamajac i mogućnost povećanja posla i, samim tim, zarade. Vojni analitičar i poslanik Srpske napredne stranke Miroslav Lazanski ukazao je da su našoj namenskoj industriji potrebna ulaganja u nove mašine i tehnologije, te da investicija od „pedesetak miliona evra“, koliko joj je država obezbedila, nije dovoljna. „Ne vidim nikakav problem, većinski paket akcija ostaje u rukama države, niko ne može da promeni proizvodni program tih firmi, stranci će sigurno ući u one kompanije koje su njima zanimljive i gde će dobiti profit“, rekao je Lazanski prošle godine za „Sputnjik“. Drugi zagovornici privatizacije navode da bi dolazak stranih investitora srpskoj namenskoj industriji mogao doneti i skupe moderne tehnologije i nova tržišta. Postavlja se, međutim, pitanje da li je sve to baš tako.
Da li je privatizacija zaista jedini i najbolji način da se domaća namenska industrija poboljša? Ovo je posebno interesantno pitanje ako se uzme u obzir da je ovaj segment naše industrije tokom devedesetih bio dvojako uništen, što poslovno sankcijama, što fizički NATO bombama i da je od tada uspeo da se isključivo domaćim snagama toliko oporavi da danas državi donosi godišnje prihode od više stotina miliona dolara, te da je u proteklih pet godina (od 2012. do maja 2017) izvezeno oružje u vrednosti od oko 1,215 milijardi dolara. Prema zvaničnim procenama, uz državna ulaganja od pedesetak miliona evra godišnje, očekuje se povećanje trgovine od oko 20 posto godišnje, što je, reklo bi se, sasvim dovoljna stopa rasta da bismo se odlučili za samostalnu izgradnju magistrale, umesto tuđeg auto-puta. Takođe, u ovome postoji i jedan vrlo važan faktor koji bi domaćoj namenskoj industriji omogućio brži razvoj i bolji rad, a koji zavisi isključivo od države i za koji nije potreban dolazak stranog investitora s kojim bi se delio ne samo profit nego i tehnologija. Radi se o rešavanju problema poreskih dugova koje ove fabrike imaju prema državi i lokalnim samoupravama. Najveći poreski dužnik, „Zastava oružje“, na primer, duguje više od 10 milijardi dinara, od čega više od polovine odlazi samo na kamate koje dug godišnje povećavaju za oko pola milijarde dinara. Iako se država još 2013. obavezala da dugove konvertuje u vlasnički ulog u tim preduzećima, do sada ništa slično nije urađeno, što navodi na pomisao da bi država ovim odugovlačenjem i nečinjenjem mogla dugovanja da iskoristi kao polugu u ubeđivanju javnosti i sindikata da prihvate očekivanu privatizaciju ili dokapitalizaciju. Zanimljiv je i način nastanka ovih dugova. Reč je o prećutnoj dozvoli države vojnim fabrikama iz 2003. godine da prestanu da plaćaju poreze, doprinose i druge obaveze prema državi i lokalnoj samoupravi kako bi se posle bombardovanja i sankcija oporavile i stale na noge, umesto da budu ugašene. Ovo se, kao što vidimo, isplatilo i pokazalo kao dobra strategija, ali postoji opasnost da ruka spasa koja je svojevremeno pružena sada bude ona koja bi zabola nož u leđa pomenutim fabrikama. Što se tiče usvajanja modernih tehnologija, koje bi nam mogli doneti strani investitori, to se ne mora postići samo privatizacijom ili dokapitalizacijom, nego i partnerstvom sa stranim kompanijama koje nam se uveliko nudi s više strana.
Pa šta bi onda mogao biti razlog zbog kojeg bi se država odlučila da po svaku cenu, brže-bolje proda namensku industriju, ili makar njen deo? Jedan od odgovora na ovo pitanje krije se, možda, u Individualnom akcionom planu saradnje (IPAP) koji je Srbija potpisala s NATO-om decembra 2014. godine. U ovom sporazumu se, između ostalog, jasno navodi da je neophodno da se „okonča program restrukturiranja firmi u državnom vlasništvu i promena strukture vlasništva, tj. okončanje procesa privatizacije“, kao i da je potrebno da „se istraže mogućnosti međunarodne saradnje“ odbrambene industrije Srbije. S obzirom na to da nam NATO ne dozvoljava da s Rusijom sarađujemo ni u domenu humanitarnog rada, nije teško pretpostaviti ko bi mogao biti jedini partner za ovu vrstu „međunarodne saradnje“. Pored ovoga, imajući u vidu brojna iskustva iz dosadašnje privatizacije, nije nerazuman ni strah da bi ovo mogao biti put i za gašenje domaće namenske industrije i da, umesto da dobijemo nove tehnologije i tržišta, izgubimo i postojeća.

BEZBEDNOSNI ASPEKT Privatizacija namenske industrije i njena prodaja strancima sa sobom nosi i bezbednosne izazove. Čak i generalno „proatlantistički“ nastrojeni vojni analitičar Aleksandar Radić ocenjuje u vezi s ovim da država mora da zadrži kontrolu nad proizvodnjom. „Mislim da je previše 49 odsto paketa dozvoliti da bude u rukama privatnog vlasnika. Moraju da postoje garancije da država ima dvotrećinski paket. Zdrav razum nalaže da država čvrsto mora da drži kontrolu nad tim firmama“, rekao je on. U ovom smislu, zdravorazumsko pitanje bilo bi, na primer, kakva bi nas sudbina zadesila kada bi strani investitori jednog dana iz opravdanog ili neopravdanog razloga odlučili da povuku svoju opremu i napuste fabrike. Država bi bila u nezavidnoj situaciji i kada bi to uradio jedan FIAT, a kamoli kada bi od hira stranog partnera zavisila kompletna bezbednost zemlje. Takođe, treba imati u vidu da, iako nažalost sofisticiranije oružje poput aviona ili tenkova moramo da nabavljamo iz inostranstva, to nije toliki problem koliki bi bio kada bismo se našli u situaciji da isključivo od stranaca zavisi i naša nabavka municije i ručnog oružja, pa makar to bila i „braća Rusi“. Tu se vraćamo na ključno pitanje s početka teksta, važnost logistike. Ako rezervni deo za tenk, bez kojeg se ovo moćno oružje pretvara u gomilu čelika, mora biti kupljen u inostranstvu, to ne mora biti slučaj i sa puščanim zrnom. U potrazi za većom zaradom kroz privatizaciju, država bi mogla da se dovede i u situaciju ne da ne zaradi nego da novac i izgubi, pošto bi moglo da se desi da umesto od domaće fabrike po povlašćenim uslovima, municiju kupuje po znatno višim, tržišnim cenama. Na ovaj način Srbija, koju je američka administracija ranije smatrala jedinom državom nastalom raspadom bivše Jugoslavije sposobnom da samostalno vodi rat, izgubila bi tu važnu karakteristiku.
Pored svega ovoga, važan deo bezbednosnog aspekta nezavisne namenske industrije predstavlja i sloboda i nezavisnost u vođenju spoljne politike. I to ne samo u odnosu na „strani faktor“ koji male države poput naše i ovako značajno ograničava već i u odnosu na domaće interesne grupe koje bi konstantno tražile način da ostvare svoje sebične interese na štetu šire zajednice gazeći potrebe i prava građana. Treba imati na umu da je, za razliku od državnih oružara, kojima je interes bezbednost zemlje, privatnicima interes profit, a u ovom slučaju profitira se od rata.
Dozvoljavanje privatnom sektoru da kontroliše vojnu industriju već je širom sveta, a posebno na Zapadu, dovelo do značajnih i nepovoljnih promena političke dinamike. Na ovaj način omogućilo bi se bogatim tajkunima, pa makar oni bili i domaći, da bez ikakvog demokratskog i izbornog legitimiteta zarad sopstvenih interesa utiču na spoljnu politiku države. U našem slučaju to ne bi bilo na nivou kao kod velikih zapadnih sila, gde vojnoindustrijski kompleks praktično odlučuje kome se uvode sankcije i protiv koga se pokreće rat, ali bi dovoljno poguban mogao biti i uticaj na to kome se oružje prodaje.
Pošto često, kada se nađemo u dilemi kojim putem krenuti, gledamo na primere iz inostranstva, dobro bi, možda, bilo da to učinimo i u ovom slučaju – kako je to pitanje rešeno u Rusiji i SAD. Prema istraživanju ruske Akademije za nacionalnu privredu i javnu administraciju, u vlasništvu države je direktno 73,4 posto vlasništva u kompanijama vojnoindustrijskog kompleksa, dok ovaj procenat kada mu se doda i indirektno vlasništvo iznosi 86,3 odsto. Dve najvažnije kompanije Almaz-Antej (protivvazdušna odbrana) i Ujedinjena avio-proizvodna korporacija (objedinjeni proizvođači aviona suhoj, mig, tupoljev, iljušin, jakovljev i irkut) su u stoprocentnom vlasništvu države, kao i Uralvagonzavod, najveći proizvođač tenkova na svetu. Za razliku od Rusije, u Americi je gotovo kompletan vojnoindustrijski kompleks u privatnim rukama, ali vlasnici tih velikih firmi su uvek oni isti za koje se može reći da su vlasnici i države, vlasnici senatora, kongresmena i ostalih institucija. Pored toga, sve (relativno) dobro funkcioniše dok država ispunjava njihova očekivanja i zadovoljava njihove interese, ali to bi se moglo promeniti za tren oka, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog činjenice da se 75 od 100 vodećih američkih namenskih fabrika ne nalazi na teritoriji ove zemlje. Da li su, onda, Amerikanci zaista bezbedni, nezavisni i slobodni?

[/restrict]