Легализација страних интереса?

ПРИВАТИЗАЦИЈА НАМЕНСКЕ ИНДУСТРИЈЕ

Да ли се о приватизацији једне фабрике оружја може размишљати на исти начин као и о приватизацији једне фабрике аутомобила, или пољопривредног добра? Ако држава мора да има монопол на силу, онда је сасвим нормално да мора имати монопол и на средства која јој ту силу обезбеђују, па политика у том домену мора бити вођена националним интересом, а не жељом за профитом

Постоји урбана легенда да су крајем педесетих година прошлог века Сједињене Државе Јосипу Брозу Титу понудиле да о свом трошку изграде ауто-пут дуж јадранске обале под условом да имају апсолутни монопол на све бензинске станице дуж ове саобраћајнице. Тито је, наводно, ову понуду одбио и Југославија је сопственим снагама прионула на изградњу магистрале дуге укупно 1.430 километара. Можете ли да замислите да власт неке од држава насталих на простору бивше Југославије одбије овакав алтруистички предлог и уместо да без потрошеног динара својим грађанима обезбеди удобно путовање ауто-путем, уз огроман напор свих својих капацитета изгради далеко неконфорнију магистралу? Зашто би „луди Тито“ одбио овакву понуду? Уз све што се бившем југословенском владару може замерити, мора се ипак признати да је земља коју је изградио имала све елементе озбиљне државе. И овај потез је био у складу с тим. Тито је Американце одбио јер није могао да им дозволи да преко контроле бензинских станица контролишу и једну од најважнијих саобраћајница у држави и самим тим угрозе суверенитет СФРЈ.
Још важније од контроле саобраћајница, за независност, слободу и суверенитет једне државе су самосталност, снага и независност њених оружаних снага. Овога је сасвим свестан и наш актуелни министар одбране Александар Вулин и потпуно је у праву када каже да нам је за неутралност (сувереност) неопходно да имамо „војску која је снажан одвраћајући фактор и за који сви разумеју и знају да се не исплати нападати Србију, и да би цена агресије на Србију и на њену војску била једноставно превисока“. У овом контексту важно је указати на чињеницу да, за разлику од цивила и лаика, којима је када се говори о војсци фокус на њеној ватреној моћи, стручњаци најважнијим сегментом сматрају логистику. Оно што је било истина још у време Наполеоновог похода на Русију 1812, или Хитлеровог 1941, још више је истина данас – модерна војска изискује сигурне и континуиране изворе снабдевања. А снабдевања не може бити ако не постоји одговарајућа наменска индустрија независна од било каквих страних или недржавних фактора.

[restrict]

ЕКОНОМСКИ ИНТЕРЕС Власти Србије покренуле су процедуру за усвајање новог Закона о производњи и промету наоружања и војне опреме који, поред осталог, предвиђа могућност приватизације српске наменске индустрије на начин да би странци могли постати власници 49 одсто капитала у шест најважнијих фабрика наменске индустрије („Застава оружје“ из Крагујевца, „Слобода“ из Чачка, „Крушик“ из Ваљева, „Први партизан“ из Ужица, „Милан Благојевић“ из Лучана и „Прва искра“ из Барича), док би у оним мање битним могли имати и већински удео. Овакав потез правда се потребом да ова перспективна индустријска грана добије нови замајац и могућност повећања посла и, самим тим, зараде. Војни аналитичар и посланик Српске напредне странке Мирослав Лазански указао је да су нашој наменској индустрији потребна улагања у нове машине и технологије, те да инвестиција од „педесетак милиона евра“, колико јој је држава обезбедила, није довољна. „Не видим никакав проблем, већински пакет акција остаје у рукама државе, нико не може да промени производни програм тих фирми, странци ће сигурно ући у оне компаније које су њима занимљиве и где ће добити профит“, рекао је Лазански прошле године за „Спутњик“. Други заговорници приватизације наводе да би долазак страних инвеститора српској наменској индустрији могао донети и скупе модерне технологије и нова тржишта. Поставља се, међутим, питање да ли је све то баш тако.
Да ли је приватизација заиста једини и најбољи начин да се домаћа наменска индустрија побољша? Ово је посебно интересантно питање ако се узме у обзир да је овај сегмент наше индустрије током деведесетих био двојако уништен, што пословно санкцијама, што физички НАТО бомбама и да је од тада успео да се искључиво домаћим снагама толико опорави да данас држави доноси годишње приходе од више стотина милиона долара, те да је у протеклих пет година (од 2012. до маја 2017) извезено оружје у вредности од око 1,215 милијарди долара. Према званичним проценама, уз државна улагања од педесетак милиона евра годишње, очекује се повећање трговине од око 20 посто годишње, што је, рекло би се, сасвим довољна стопа раста да бисмо се одлучили за самосталну изградњу магистрале, уместо туђег ауто-пута. Такође, у овоме постоји и један врло важан фактор који би домаћој наменској индустрији омогућио бржи развој и бољи рад, а који зависи искључиво од државе и за који није потребан долазак страног инвеститора с којим би се делио не само профит него и технологија. Ради се о решавању проблема пореских дугова које ове фабрике имају према држави и локалним самоуправама. Највећи порески дужник, „Застава оружје“, на пример, дугује више од 10 милијарди динара, од чега више од половине одлази само на камате које дуг годишње повећавају за око пола милијарде динара. Иако се држава још 2013. обавезала да дугове конвертује у власнички улог у тим предузећима, до сада ништа слично није урађено, што наводи на помисао да би држава овим одуговлачењем и нечињењем могла дуговања да искористи као полугу у убеђивању јавности и синдиката да прихвате очекивану приватизацију или докапитализацију. Занимљив је и начин настанка ових дугова. Реч је о прећутној дозволи државе војним фабрикама из 2003. године да престану да плаћају порезе, доприносе и друге обавезе према држави и локалној самоуправи како би се после бомбардовања и санкција опоравиле и стале на ноге, уместо да буду угашене. Ово се, као што видимо, исплатило и показало као добра стратегија, али постоји опасност да рука спаса која је својевремено пружена сада буде она која би забола нож у леђа поменутим фабрикама. Што се тиче усвајања модерних технологија, које би нам могли донети страни инвеститори, то се не мора постићи само приватизацијом или докапитализацијом, него и партнерством са страним компанијама које нам се увелико нуди с више страна.
Па шта би онда могао бити разлог због којег би се држава одлучила да по сваку цену, брже-боље прода наменску индустрију, или макар њен део? Један од одговора на ово питање крије се, можда, у Индивидуалном акционом плану сарадње (ИПАП) који је Србија потписала с НАТО-ом децембра 2014. године. У овом споразуму се, између осталог, јасно наводи да је неопходно да се „оконча програм реструктурирања фирми у државном власништву и промена структуре власништва, тј. окончање процеса приватизације“, као и да је потребно да „се истраже могућности међународне сарадње“ одбрамбене индустрије Србије. С обзиром на то да нам НАТО не дозвољава да с Русијом сарађујемо ни у домену хуманитарног рада, није тешко претпоставити ко би могао бити једини партнер за ову врсту „међународне сарадње“. Поред овога, имајући у виду бројна искуства из досадашње приватизације, није неразуман ни страх да би ово могао бити пут и за гашење домаће наменске индустрије и да, уместо да добијемо нове технологије и тржишта, изгубимо и постојећа.

БЕЗБЕДНОСНИ АСПЕКТ Приватизација наменске индустрије и њена продаја странцима са собом носи и безбедносне изазове. Чак и генерално „проатлантистички“ настројени војни аналитичар Александар Радић оцењује у вези с овим да држава мора да задржи контролу над производњом. „Мислим да је превише 49 одсто пакета дозволити да буде у рукама приватног власника. Морају да постоје гаранције да држава има двотрећински пакет. Здрав разум налаже да држава чврсто мора да држи контролу над тим фирмама“, рекао је он. У овом смислу, здраворазумско питање било би, на пример, каква би нас судбина задесила када би страни инвеститори једног дана из оправданог или неоправданог разлога одлучили да повуку своју опрему и напусте фабрике. Држава би била у незавидној ситуацији и када би то урадио један ФИАТ, а камоли када би од хира страног партнера зависила комплетна безбедност земље. Такође, треба имати у виду да, иако нажалост софистицираније оружје попут авиона или тенкова морамо да набављамо из иностранства, то није толики проблем колики би био када бисмо се нашли у ситуацији да искључиво од странаца зависи и наша набавка муниције и ручног оружја, па макар то била и „браћа Руси“. Ту се враћамо на кључно питање с почетка текста, важност логистике. Ако резервни део за тенк, без којег се ово моћно оружје претвара у гомилу челика, мора бити купљен у иностранству, то не мора бити случај и са пушчаним зрном. У потрази за већом зарадом кроз приватизацију, држава би могла да се доведе и у ситуацију не да не заради него да новац и изгуби, пошто би могло да се деси да уместо од домаће фабрике по повлашћеним условима, муницију купује по знатно вишим, тржишним ценама. На овај начин Србија, коју је америчка администрација раније сматрала једином државом насталом распадом бивше Југославије способном да самостално води рат, изгубила би ту важну карактеристику.
Поред свега овога, важан део безбедносног аспекта независне наменске индустрије представља и слобода и независност у вођењу спољне политике. И то не само у односу на „страни фактор“ који мале државе попут наше и овако значајно ограничава већ и у односу на домаће интересне групе које би константно тражиле начин да остваре своје себичне интересе на штету шире заједнице газећи потребе и права грађана. Треба имати на уму да је, за разлику од државних оружара, којима је интерес безбедност земље, приватницима интерес профит, а у овом случају профитира се од рата.
Дозвољавање приватном сектору да контролише војну индустрију већ је широм света, а посебно на Западу, довело до значајних и неповољних промена политичке динамике. На овај начин омогућило би се богатим тајкунима, па макар они били и домаћи, да без икаквог демократског и изборног легитимитета зарад сопствених интереса утичу на спољну политику државе. У нашем случају то не би било на нивоу као код великих западних сила, где војноиндустријски комплекс практично одлучује коме се уводе санкције и против кога се покреће рат, али би довољно погубан могао бити и утицај на то коме се оружје продаје.
Пошто често, када се нађемо у дилеми којим путем кренути, гледамо на примере из иностранства, добро би, можда, било да то учинимо и у овом случају – како је то питање решено у Русији и САД. Према истраживању руске Академије за националну привреду и јавну администрацију, у власништву државе је директно 73,4 посто власништва у компанијама војноиндустријског комплекса, док овај проценат када му се дода и индиректно власништво износи 86,3 одсто. Две најважније компаније Алмаз-Антеј (противваздушна одбрана) и Уједињена авио-производна корпорација (обједињени произвођачи авиона сухој, миг, тупољев, иљушин, јаковљев и иркут) су у стопроцентном власништву државе, као и Уралвагонзавод, највећи произвођач тенкова на свету. За разлику од Русије, у Америци је готово комплетан војноиндустријски комплекс у приватним рукама, али власници тих великих фирми су увек они исти за које се може рећи да су власници и државе, власници сенатора, конгресмена и осталих институција. Поред тога, све (релативно) добро функционише док држава испуњава њихова очекивања и задовољава њихове интересе, али то би се могло променити за трен ока, ако ни због чега другог, а онда због чињенице да се 75 од 100 водећих америчких наменских фабрика не налази на територији ове земље. Да ли су, онда, Американци заиста безбедни, независни и слободни?

[/restrict]