„Kvadratna“ filmska godina

Holivudski stereotipi i gramzivo brojanje zarade od bioskopskih blagajni čine suštinu holivudskog dela u ocenjivanju učinka protekle godine, a evropski se sveo na švedski film „Kvadrat“, čija je opora satira na moderni svet već dobila Evropsku nagradu za film godine, kao i Zlatnu palmu u Kanu, a verovatno će i ostala priznanja, uključujući i Oskara

Nije, naravno, neophodno reći da je i upravo isteklu godinu, kao i mnoge pre, kada je reč o filmskom poslu, obeležila komercijalna struja holivudske produkcije, koja je uz pomoć neophodnih osvajačkih i krajnje nasilnih poluga globalizacije uspostavila sebi odgovarajući poredak vrednovanja filmskog proizvoda i to praktično i doslovno širom sveta. Otuda se vrednovanje filmske godine neminovno upravlja prema uspehu u bioskopima svakog, bez obzira na produkcijsku etiketu, filma ponaosob. Zapravo to koliko je neko zaradio u bioskopima uglavnom je jedino merilo njegovog vrednosnog postojanja i to ne u srcima pozanavalaca filma ili struke ( još manje se meri bilo kakvim umetničkim kriterijumima) već isključivo po komercijalnoj poziciji „na tržištu“. Otuda ne treba da čudi što su i na ovogodišnjoj listi najgledanijih filmova čelne pozicije osvojili infantilni proizvodi u najboljem slučaju mediokriteta, neautorska ostvarenja iza kojih stoje gramzivi studiji. Po tom aršinu film godine je porodični fantastični spektakl i mjuzikl „Lepotica i zver“, rimejk istoimenog filma koji je „Dizni“ u animiranoj formi, sa takođe ogromnim komercijalnim uspehom, producirao 1991. godine. Ova nova, igrana verzija „Lepotice i zveri“ je za sada u svetskim bioskopima premašila zaradu od milijardu i dvesta miliona dolara. Čak osmi nastavak „Paklenih ulica“, još jedna ponuda za bezumnu masu konzumenata željnih jeftine i površne zabave, u ovom slučaju „spektakularne“ jurnjave kolima, zauzeo je drugo mesto na ovoj listi najkomercijalnijih filmova godine sa samo tridesetak miliona dolara zaostatka u odnosu na trijumfalni inkas „Lepotice i zveri“. Još je samo jedan film uspeo da premaši zaradu od milijardu dolara, treći nastavak animirane komedije „Kako je Gru postao dobar“. Iza ovih ostvarenja nižu se dalje sve moguće slične varijante, nastavci nastavaka, rimejk izdanja ili ekranizacije stripova, svi samo sa jednom intencijom i motivacijom – da se zaradi što više. Kada se pogleda ovo jedino merilo filmske vrednosti, pravi poštovaoci filmske umetnosti moraju da se osete žalosno i beznadežno uskraćeno.

Sedamdesetpetogodišnjica Zlatnog globusa

Američka filmska industrija, odnosno, kako to stalno ističu, „industrija zabave“, ima, na sreću, i značajno drugačija vrednovanja. Nagrada Zlatni globus, koja po odavno utvrđenom redosledu započinje novu sezonu (ocenjujući staru) prethodeći, kao svojevrsna izvidnica, dodeli Oskara, ume ponekad da bude makar malo ozbiljnija i probirljivija. Zlatni globus, doduše, nagrađuje i TV produkciju, pa je zbog te svoje kompleksnosti, posebno u godinama kada je televizija uzela primat od Holivuda, ova nagrada dobila na težini. Prepoznavanje, recimo, vrednosti švedsko-danskog filma godine (po oceni najpre Evropske filmske nagrade) „Kvadrata“ i te kako stvara posebnu vrstu kredibiliteta ovoj takođe višedecenijskoj instituciji američke filmske industrije. Ne toliko što ovo ostvarenje poseduje vanserijski kvalitet i dubinu već zato što se Holivud barem povodom njega okreće drugačijim vrednostima od sopstvenih, tako teško promenljivih. Doduše, „Kvadrat“ je dobio priliku da učestvuje u trci za ovo priznanje samo kao jedan od pet izabranih u kategoriji najboljeg stranog filma. Iako većina ovu nagradu prihvata i prepoznaje samo kao uvod u Oskara (Zlatni globus 2018. inače obeležava tri četvrtine veka postojanja, a usađen je negde između razuđenih polova koje čine Oskari i Festival nezavisnog filma u Sandensu), ona ima značajnog uticaja u američkom filmskom poslovanju i jedna je od najcenjenijih. Ipak, ove će godine najverovatnije biti upamćena ne po nagrađenim filmovima već po udruženom revoltu holivudskih glumica usmerenom na bojkot producenata umešanih u aktuelno skandalozno prozivanje u Holivudu zbog navodnog zlostavljanja glumica. Protest je, razume se, formalne prirode i pozerski, a manifestovao se tako što su te večeri svi bili obučeni u crno. Među ostvarenjima s najviše nominacija za Zlatni globus, po šest ili sedam, našli su se film „Post“ Stivena Spilberga o „Vašington postu“, fantazija Giljerma del Tora „Oblik vode“ i drama Martina Makdone „Tri bilborda izvan Ebinga u Misuriju“, koja je odnela i najviše priznanja – za najbolji film, scenario, glavnu glumicu i sporednog glumca. Izdvojili su se i mjuzikl „Veliki zabavljač“, tinejdžerska drama „Ledi Berd“ i prohomoseksualna pseudodrama „Zovi me svojim imenom“ u kojoj su, eto sreće, i homoseksualci dobili svoju „Lolitu“. Zanimljivo je da je ratni spektakl „Denkerk“, koji su mnogi proglašavali ne samo filmom godine već i decenije, imao samo tri nominacije. Možda prođe bolje sa Oskarima…

Pomenuli smo već koji je film po mišljenju merodavnih obeležio ovu godinu kada je reč o evropskoj produkciji. Osvojio je uostalom za sada tridesetak drugih priznanja, uključujući i Zlatnu palmu u Kanu. Vrlo je moguće da do sumanosti opora satira na sve što danas postoji kao diktat EU kominterne u takozvanom zapadnom evropskom svetu, švedski „Kvadrat“ bude glavni favorit kada se bude povela ovogodišnja oskarovska trka u kategoriji najboljeg filma van engleskog govornog područja. Inače, nije malo onih koji su videvši konkurenciju iz Evrope kada je reč o Oskarima požurili da celu godinu za nama o pitanju stanja i kreativnosti evropskog filma ocene kao izuzetno dobru. I zabiberili su tu snishodljivu konstataciju volšebno dičnom izjavom kako su nadležni organi Evropske unije finansijski podržali čak šest filmova koji su se našli u konkurenciji za Evropsku filmsku nagradu. Možda previše skreću pažnju pojedini filmovi iz Evrope koji primenjuju isti kreativni manir holivudskih ostvarenja pa su sredstva uložili u komercijalne holivudske kopije onoga što oni podrazumevaju i prodaju kao bogate spektakle. Najbizarnija je činjenica da su Rusi i ove godine, kao i nekoliko prethodnih, prednjačili u ovoj pojavi bezmalo potpuno zanemarivši sopstveni stil i školu filmskog rada i izražavanja opredelivši se za ostvarenja bogate produkcije skroz preslikanih iz američke komercijale velikih holivudskih studija. U istoj ravni sa njihovim kopiranjem Holivuda je i francuska kinematografija, a filmski produkti ostalih veliki evropskih kinematografija ove godine nisu imali skoro ništa vredno pažnje ili sećanja. Što se tiče američke proizvodnje, uključujući i segment koji bi mogao da se smatra nekom vrstom nezavisnog filma, ona je pri kraju godine dobila nekoliko zanimljivih ostvarenja. Najpre se to odnosi na novo delo izuzetnog Ričarda Linklejtera „Vijori se poslednja zastava“ – igru gledaočevim emocijama u ovoj crnohumornoj drami podigao je na sasvim nov nivo kroz priču o trojici vremešnih prijatelja na putu da u ratu stradalom sinu jednog od njih prirede sahranu i usput se katarzično okrenu svojim prošlim danima i svemu što ih je razdvojilo. Jedan od retko iskreno potresnih momenata na filmu čini deo završnice ovog sjajnog ostvarenja koje, neverovatno, nije nominovano ni za jedan Zlatni globus!

Godina „Netfliksa“  

Teško je, možda i nemoguće, pronaći eventualni zajednički sadržalac internacionalne neholivudske ponude koja bi kao takva mogla da se smatra trendom ili tendecijom. Bavljenje izbegličkim pričama i povremenim ratnim temama nije trend već sporadična reakcija na tekuće stvari i to uglavnom neiskorišćena na kvalitetan način. Naravno, kopiranje Holivuda u svim segmentima, a što se tematske potke brojnih filmova tiče i neizbežnog ubacivanja tinejdžerskih likova čiji su svetovi i problemi gotovo uvek prikazivani na istovetno površan i stereotipan način, već predstavlja neku vrstu trenda, ali sasvim nepotrebnog. Ukupno gledano filmska proizvodnja je pregrmela još jednu godinu ne trudeći se mnogo makar i da pokuša da bude originalna, a čineći sve da bude komercijalna. Televizijska produkcija opet ima značajan udeo u pomeranju stvari i kvalitetnom doprinosu na temu originalnosti, a u tom je smislu godina u potpunosti pripala internet kompaniji „Netfliks“ koja je ove sezone bogatom produkcijom i izuzetnim ostvarenjima u okviru nje porazila svog još uvek daleko bogatijeg, popularnijeg i moćnijeg rivala HBO.