„Križari“ – nova pretnja Srbima

Preteće pismo Pavelićevih „križara“ predsedniku Srbije nije ni slučajan ni naivan potez nego nova pretnja sa Zapada srpskim interesima na Balkanu

Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću stiglo je preteće pismo koje su potpisali „Pavelićevi križari, ustaški gerelci“ u kome najavljuju nove zločinačke vojne operacije prema srpskom narodu uz prepoznatljivu ustašku retoriku – ubiće, zaklaće, silovaće… Nije slučajno da je pismo upućeno iz Hanovera, jer je upravo teritorija Zapadne Nemačke i Austrije najviše korišćena kao platforma za poratno terorističko delovanje ustaša i „križara“ prema Jugoslaviji. A nije naivno zato što sada znamo da su sve ustaške grupe i organizacije na Zapadu sve vreme svog postojanja pod kontrolom zapadnih obaveštajnih službi. Tako da je pitanje čija je ruka stvarno pisala sporno pismo, ustaška ili zapadna.

 

PRODUKT ZAPADNIH OBAVEŠTAJNIH SLUŽBI Navodno, pokrenuta je istraga kako bi se utvrdio identitet pošiljaoca ogavnih pretnji, ali ne treba očekivati da se u državama koje su bile sigurna kuća i platforma za ustaško terorističko delovanje utvrdi da je ozbiljna stvar u pitanju. Ako se uopšte identifikuje, biće to verovatno neko sa problemom u glavi i ko zaslužuje pažnju lekara, a ne naših bezbednosnih službi. Ne smemo više biti naivni i a priori prihvatati ono što nam serviraju, jer ovo pismo upućuje na neke davne obaveštajne igre koje bi se mogle ponoviti.

Poznato je, naime, da su „križari“ bili terorističke grupe u oslobođenoj Jugoslaviji koje su uglavnom činili pripadnici poraženih fašističkih formacija zločinačke NDH. Kako se to decenijama smatralo, bio je to ustaški pokušaj da se u tek oslobođenoj Hrvatskoj narod digne na ustanak protiv novog komunističkog sistema, pod propagandom da će im komunisti zabraniti veru i naciju. Sada sve više jača teza da to u stvari nije bila ustaška nego ideja zapadnih obaveštajnih službi.

Pripadnici ustaškog pokreta bili su fanatizovani klerofašistički dobrovoljci koji se nikada i nigde nisu odricali svojih ideja i svojih simbola. Kako se, onda, dogodilo da ustaške zločinačke grupe, koje su se zatekle ili su naknadno ubacivane na teritoriju oslobođene Jugoslavije, promene obeležja i prihvate naziv „križari“? Bilo je među njima i nešto domobrana, ali su ove banditske grupe uglavnom činile ustaše koje zbog svojih zločina nisu smeli da se predaju. Ipak, najčudnija stvar kod „križara“ jeste – kako je moguće da oni koji su se teškim bitkama sa jugoslovenskim partizanima probili u Austriju, kako bi se predali Englezima ili Amerikancima, a gde su videli spas, uopšte dođu na ideju da se vraćaju nazad „mečki na rupu“?

Ustašama je bilo više nego jasno da su potpuno poraženi i da nemaju nikakve šanse da ponovo ovladaju Hrvatskom. Tako jedini logičan odgovor na to pitanje, kojim se inače niko nije ozbiljno bavio, može biti da ih je neko na to prisilio ili „nagovorio“. Taj neko mogu biti samo engleske i američke obaveštajne službe koje su imale jake razloge da baš tako učine. Neposredno po završetku Drugog svetkog rata veliki saveznici postali su veliki protivnici koji su se plašili direktnog vojnog sučeljavanja, ali su bili potpuno svesni da neka vrsta sukoba predstoji. Zato su engleske i američke tajne službe dobile strategijski zadatak koji će trajati decenijama – selekcija i pridobijanje pojedinaca i grupa iz poraženih fašističkih snaga za borbu protiv komunističkih zemalja.

ENIGMA PAVELIĆ Danas se jasno vidi da su ustaše bile najpodesnija poražena formacija čije su se glavešine i oficiri iskoristili u ovu svrhu. U vreme početka operacije ilegalnog ubacivanja ustaša iz Austrije u Hrvatsku, Ante Pavelić je još uvek bio u Evropi, u Austriji i Italiji. Bilo je prosto neverovatno da on, sa svojom ustaškom elitom, nije uhvaćen od strane Engleza ili Amerikanaca. Kako objasniti činjenicu da su skoro svi poznati nemački fašisti uhvaćeni i suđeni, a skoro svi ustaški su uspeli da pobegnu? Kako su nemački, i koji su pobegli, kasnije hvatani po svetu, a ustaške niko nije dirao? Zato je bliže istini da su Pavelić i njegova svita zarobljeni, ali da je ta informacija prikrivena, upravo zbog toga da bi po osnovu ucene pali dogovori, trgovina i dilovi sa ustašama. Zapadne službe imale su svoj interes i zadatak, a ustaše nisu baš bile u prilici da bilo šta odbiju spasavajući goli život. A u stvari i nije im ponuđeno malo – život i opstanak ustaškog zločinačkog pokreta.

Tako kompletna zamisao oko „križara“ uopšte ne mora biti ustaška, nego zapadnih obaveštajnih stratega. Iako su dobro znali sve o ustaškim zločinima, to su pokušali da maskiraju bezazlenim krstom, kao da su u pitanju neke nove nekompromitovane formacije koje nemaju veze sa zločinima. Poistovetili su katoličku veru sa hrvatskom nacijom i pokušali da podignu narod na ustanak za očuvanje tih osnovnih vrednosti, vere i nacije. Vešto su iskorišćena jaka verska osećanja hrvatskog naroda i presudan uticaj Rimokatoličke crkve, odbačeni stari kompromitovani simboli i nametnuto novo obeležje u vidu bezazlenog belog platnenog križa na kapi po kome ih je narod odmah prozvao „križari“.

Operacijom se upravljalo iz Austrije, što opet znači da su američke i engleske službe znale o čemu se radi. Da je pao dogovor sa Pavelićem vidi se i po tome što su se njegovi najpouzaniji ljudi ilegalno vraćali u Jugoslaviju (Hrvatsku). Kompletnom operacijom rukovodio je zloglasni Maks Luburić, detalje akcija razrađivao je najbolji ustaški obaveštajac Božidar Kavran, a Erih Lisak, šef policije NDH, dobio je zadatak da uspostavi kontakt sa nadbiskupom Alojzijem Stepincem u Zagrebu, kako bi se institucije Katoličke crkve u Hrvatskoj što bolje iskoristile kao oslonac i podrška „križarima“. Ipak, mnogo toga im nije išlo po planu pa je Lisak uhapšen zajedno sa Stepincem i osuđen na smrt, dok je Stepinac osuđen na zatvorsku kaznu. Ustaljeno je mišljenje da su ustaške glavešine i ratni zločinci pobegli vatikanskim „Pacovskim kanalima“, što je tačno, ali se danas sve jasnije vidi da su i vatikanske kanale i disperziju ustaša po svetu u stvari kontrolisale engleske i američke obaveštajne službe.

Tako su ustaše, maskirane u „križare“, postale prva oružana teroristička formacija u oslobođenoj Evropi, formacija koju su iskoristile američke i britanske obaveštajne službe za borbu protiv komunističkih zemalja. Tada nisu bila sasvim jasna ta perfidna podmetanja koja ustaše zasigurno nisu same smislile. Nezamislivo je da se ustaše odreknu svojih simbola jer to se nikada nije desilo sem pod pritiskom. Svoje simbole i zločinačku ideologiju ljubomorno su čuvali kao smisao svog postojanja, kako u NDH, tako i u emigraciji, pa sve do danas. Zato nam činjenica da su „križari“ umesto ustaških simbola na kapi nosili beli platneni križić mnogo toga govori o zloupotrebi vere i verskih osećanja u prljavim kombinacijama sa Zapada.

 

VERONAUKA MRŽNJE Iako je kompletna ideja o oružanom ustanku u Hrvatskoj tada propala, „križari“ su napravili velike probleme novoj Jugoslaviji i nisu tako lako uništeni. Za vreme delovanja nikada nisu imali više od 2.500 pripadnika, razbijenih u mnogo malih samostalnih grupa, a ipak su se održali pet godina (od 1945. do 1950). Za to vreme su uspeli da ubiju oko 2.000 pripadnika KNOJ-a, Ozne, i kasnije Udbe. Ne bi se toliko održali bez velike podrške i zaštite Rimokatoličke crkve, što se vidi iz podatka da je 1952. godine u jugoslovenskim zatvorima bilo oko 250 sveštenika, i to skoro svi katolički.

Tolerantan i pokroviteljski stav katoličkih sveštenika prema zločinima ustaša i „križara“ održao se do danas. Ovih dana Hrvatsku potresa afera o antisrpskim istupima Krešimira Bagarića, veroučitelja Osnovne škole „Matija Gubec“ u Zagrebu. On je deci objašnjavao kako je u „Oluji“ trebalo napraviti još više zločina i između ostalog rekao: „Mi smo budale, trebalo je da pustimo dva koridora. Jedan do Zagreba, a drugi do Rijeke. Pa kad im ponabijaju glave na kolac, onda da uđemo.“ Mandat veroučitelja je u nadležnosti nadbiskupija koje su zadužene za sprovođenje školskog vjeronauka u skladu sa ugovorom između Hrvatske i Svete stolice. Pa ipak, oni nisu nikada razotkrili nijedan sličan slučaj širenja mržnje od strane katoličkih sveštenika. Tako je i Bagarića tajno snimio i razotkio jedan učenik.

 

KO JE NARUČIO PRETNJU? U ovom trenutku je bitno, zbog analize spornog pretećeg pisma, da nisu svi „križari“ likvidirani, nego su pojedini uspeli da pobegnu na Zapad, gde se nekakva ideja o „križarima“ prenela na mlađe proustaške pristalice i održala do danas.

Sasvim je moguće i da je preteće pismo predsedniku Vučiću nova ujdurma hrvatske obaveštajne službe. Ima jakih razloga za takvu sumnju jer su svojevremeno hrvatske tajne službe smišljeno i planski preuzele ustaše iz emigracije koje imaju prisne veze sa ustaškim skupinama i organizacijama u inostranstvu. Tako su neki važni ljudi iz sadašnjeg hrvatskog bezbednosnog sistema nekada pripadali proustaškim grupama sličnim ovoj koja se predstavlja kao „križari“. Po osnovu takvih veza nikakva „narudžbina“ od strane hrvatskih tajnih službi ne bi bila sporna, a kamoli realizacija jednog pretećeg pisma.

Važnije je zašto se „križari“ ponovo javljaju baš u sadašnjem političkom trenutku, kada SAD menjaju strategiju za Balkan i orijentišu se na specijalni rat prema Srbiji, u kome Hrvatska kao poslušni član NATO-a ima svoju ulogu. Očito neko pokušava da aktuelizuje staru zamisao – da se hrvatska mobiliše po ideji „križara“ a da se pomalo izbacuje ustaška simbolika. Ponovo Zapad pokušava da onima koji danas pale i žare Hrvatskom prišije bezazleni beli platneni križ. Jer radi se o simbolu koji hrišćanski svet unapred prihvata i ne sumnja da se iza tako miroljubivog simbola može prikriti armija zla.

Neće to biti lako, jer kao što je već rečeno, ustaše se teško odriču svojih simbola, a ako to ipak čine, znači da ih je opet neko naterao („nagovorio“). To se vidi i u pretećem pismu koje potpisuju kao „križari“, ali isto tako ne zaboravljaju i jasno daju do znanja da su ustaše. Takođe jasno pokazuju i svoju zločinačku ideologiju i namere prema Srbima kada citiraju staru ideju ministra NDH Mila Budaka – trećinu Srba pobiti, trećinu proterati a trećinu pokrstiti (pohrvatiti). Ustaše se ne stide svojih zločina i javno najavljuju nove.

Pretnje ustaša, pa tako i „križara“ treba ozbiljno shvatiti. Jer kada su slabi, znaju da se prikriju i primire, a kada prete i najavljuju zlo, redovno imaju jaka leđa – podršku nekoga veoma moćnog na globalnom planu. Uostalom, neki prastari dogovori i dilovi nikada nisu prekinuti, a jake veze ustaških glavešina sa moćnim ljudima na Zapadu nikada nisu nedostajale. Ako je na sahrani ustaškog emigranta Gojka Šuška bio tadašnji američki ministar odbrane Vilijam Peri, i ako je održao bombastičan govor o savezništvu i zajedničkim interesima, odakle nama pravo da to zaboravimo i da olako procenimo kako su se danas neke stvari promenile običnom najavom nove strategije prema Srbiji i srpskom narodu. 

Iznenadna pojava davno zaboravljenih „križara“ može se gledati i kao novi pokušaj da se Hrvati okupe na kleronacionalnoj osnovi u novoj borbi protiv onih koji navodno predstavljaju recidive komunizma i razne druge opasnosti u vidu pravoslavne crkve i ruskog uticaja, a to su naravno Srbi.

Na kraju, ako bi pokušali odrediti stepen opasnosti od „križara“, najbolje je uporediti ih sa islamskim teroristima – i kod jedne i kod druge grupacije u pitanju je zloupotreba vere u terorističke i nasilne svrhe uz jak verski fanatizam. I jedni i drugi imaju sredstva za izvođenje terorističkih akcija, obučene i visoko motivisane ljude i potencijalne ciljeve. Dok je islamistima cilj ceo hrišćenski svet, „križarima“ je samo njegov deo vezan za srpstvo i pravoslavlje.