Arogantni Zapad, prkosni i buntovni istočnjaci

Problematično i riskantno aktiviranje „nuklearnog (EU) oružja“: Istorijski presedan sa (egzemplarnim) posezanjem famoznog člana 7 Lisabonskog sporazuma protiv Poljske, koji kao krajnju konsekvencu predviđa najtežu kaznu (oduzimanje prava glasa članici Unije i uskraćivanje sredstava iz evropskih fondova) preti da, drastično i dramatično, razbukti tinjajući rat između Brisela i „neposlušnih“ partnera sa istočne strane

Na samom izmaku godine, ionako krcate neverovatnim šokovima i lomovima, godine koju bi mnogi zbog toga najradije odmah zaboravili, briselska (EU) birokratija je učinila istorijski presedan: posegla je za „nuklearnim oružjem“, prvi i jedini put, protiv jednog člana (sve haotičnije) evropske familije.

Nije, srećom, u pitanju (stvarno) nuklearno (i pustošno) oružje kojim se pretilo, možda samo privremeno odloženim, a gotovo neizbežno kataklizmičnim ratom između Sjedinjenih Američkih Država i Severne Koreje. Jeste, međutim, aktiviranje političke „bombe“ koja preti da, drastično i dramatično, otvori odavno tinjajući „rat“ između „arogantnog“ Zapada i sve prkosnijih, do otvorene pobune, istočnjaka.

Reč je o aktiviranju (famoznog) člana 7 Lisabonskog sporazuma koji, kao krajnju konsekvencu, predviđa najtežu kaznu (pošto mogućnost isključenja ne postoji) – oduzimanje prava glasa (u odlučivanju) i zabranu korišćenja evropskih fondova – koja može da zadesi „neposlušnu“ članicu Evropske unije.

DISCIPLINOVANJE NEPOSLUŠNIH U konkretnom slučaju na nišanu se našla Poljska. Po svemu sudeći egzemplarno: problematičan, i politički veoma riskantan potez preduzet je kako bi se „disciplinovali“ i ostali „neprilagodljivi“ partneri (prevashodno) sa istočne strane koji, sve upadljivije, odbijaju da se potčine, bespogovorno, korpusu zajedničkih „zapadnih vrednosti“ koje se, u Budimpešti, Pragu i Varšavi, donekle i Bratislavi, „čitaju“ kao mešanje u unutrašnje stvari i – nedopustivi „briselski diktat“.

Iako je potezanje (briselskog) „nuklearnog oružja“, kako se, medijski i politički, zbog mogućih (teških) posledica kvalifikuje „premijerno“ aktiviranje člana 7 Lisabonskog sporazuma, tumači kao najava „velikog obračuna“, zvanična Varšava demonstrira (gotovo provokativno) samopouzdanje: „Ostajemo sasvim mirni uprkos aktiviranju ’nuklearnog oružja’, u Poljskoj funkcioniše pravna država“, poručio je poljski ministar pravde Zbignjev Žobro.

A funkcionisanje pravne države, konkretno (sporna) reforma poljskog pravosuđa koja je iz briselske vizure ugrozila nezavisnost sudstva, bila je „poslednja kap“ koja je prelila čašu i naterala Evropsku komisiju na potez bez presedana: da zatraži izjašnjavanje članica Unije o tome da li u Poljskoj postoji „povećani rizik“ od kršenja „osnovnih vrednosti Evropske unije“. Ukoliko bi na tako formulisano pitanje dvadeset i dve članice EU odgovorile potvrdno, išlo bi se, tek tada, na (kaznenu) primenu člana 7.

 

MAĐARSKA PRETI VETOM Čin visokog rizika i novih deoba: da bi „kazna“ stupila na snagu, potrebno je da se za nju izjasne sve članice evropske familije. Nemoguća misija: Mađarska je unapred stala „rame uz rame“ s Poljskom i u njenu odbranu. Mađarski premijer Viktor Orban je (preventivno) i resko odsekao: uložićemo veto.

Potpredsednik (mađarske) vlade Zolt Semjen je tu Orbanovu rešenost i odlučnost obrazložio: odluka Evropske komisije je bez presedana, začuđujuća i nepravedna, ona zadire duboko u (nepovredivi) poljski suverenitet. A baš to što radi EU je u potpunoj suprotnosti sa evropskim vrednostima. Poljsko-mađarsko prijateljstvo obavezuje nas da istupimo protiv nepravednog poteza Evropske komisije na svim forumima. Mađarska će zaštititi Poljsku…

Shvatajući da bi vrag mogao da odnese šalu, vođstvo Evropske komisije pokušalo je da ohladi užarenu atmosferu. Evropa nije u ratu s Poljskom, nismo srušili sve mostove, konstatovao je predsednik Komisije Žan-Klod Junker. A potpredsednik „evropske vlade“ Frank Timermans pravdao se: Komisija je „strpljivo čekala“ šta će o sporu s Briselom reći novi poljski premijer Mateuš Moravjecki, pa kad je shvatila da nema razlike u stavovima između njega i bivše premijerke, aktivirala je „teška srca“ član 7. I dodao, opominjući: to nije učinjeno samo u vezi s Poljskom, ovo je u upozorenje čitavoj Evropskoj uniji.

 

STRAH OD BREGZODUSA Otvaranje novog fronta dolazi, za dezorijentisanu Evropsku uniju, u najgore vreme. Posle bregzita i (eksplozivne) Katalonije, bez čvrstog (američkog) oslonca i orijentira, izborom nepredvidljivog Donalda Trampa za predsednika, Brisel bi mogao da se suoči sa bregzodusom: „čitajući“ raspoloženje tamošnjeg javnog mnjenja „Špigl“ upozorava da više nije pitanje da li će nego (samo) kad će i Poljska (i ne samo ona) napustiti evropsku familiju!

Nemački mediji, i političari, sada se u čudu pitaju šta se to dogodilo sa zemljama, a u pitanju su (najpre) Poljska, Češka i Mađarska, koje su grozničavo hrlile u Evropsku uniju, i najviše profitirale od „evropskog novca i evropskih normi“, da najednom, naglašeno evroskeptične, s autokratskim (populističkim) desničarskim liderima na vlasti, krenu u suprotnom smeru?

Jedan od mogućih odgovora novinarima „Špigla“ za sve dublju „raselinu“ između (evropskog) Zapada i Istoka, pružio je bivši češki ministar spoljnih poslova Karel Švarcenberg. Mi Česi, rekao je, znamo šta sve, i koliko treba da zahvalimo Evropskoj uniji. Mi se, međutim, u njoj ne osećamo „kod kuće“. Često se istočni Evropljani u Briselu dočekuju, i tretiraju, s naglašenom nadmenošću. Ako smo drukčijeg mišljenja, opomenu nas: kad ćete konačno postati Evropljani. Mi istočnjaci reagujemo osetljivo na takav ton. Ne želimo da nas večito tretiraju kao đake. To nas podseća na sovjetska vremena, kad smo (samo) dobijali direktive i naredbe.

Kad tako govori „jedan liberal“, kao što je (nesporno) Švarcenberg, onda je to (ozbiljan) razlog za brigu, konstatuje „Špigl“.

Slično je i u poljskom slučaju. Ovoj zemlji ekonomski nikad u istoriji nije išlo bolje. Privreda je „u naponu“, primanja osetno i ubrzano rastu, nezaposlenost je gotovo zanemarljiva. Pa ipak, većina Poljaka se, uprkos takvim uspesima, oseća ugroženo, ne toliko s Istoka koliko od „arogantnih“ zapadnjaka.

 

FRONTALNA POBUNA Izbeglička kriza samo je dodatno, do eksplozivnosti, dramatizovala tu situaciju. Ona je drastičnije produbila, i učinila očiglednijom, evropsku podeljenost. Istok se frontalno pobunio protiv „kvota“ i raspodele izbeglica. Istrajava u tome i dalje, što u Briselu, u (zvaničnom) Berlinu posebno, tumače kao drastično „odsustvo solidarnosti“.

U taj kontekst stavlja se sada i pokušaj „kažnjavanja tvrdoglavih“ Poljaka. Brisel se sveti Poljskoj zbog stava o migrantima, ne želimo muslimanske izbeglice, brinemo o bezbednosti Poljske, konstatovala je portparolka (vladajuće) stranke Pravo i pravda Beata Mažurek.

Većina građana zemalja „na istočnoj strani“ bila je, i ostala, ubeđena da su izbeglice „nagrnule“ u Evropu zato što ih je „pozvala nemačka kancelarka“, a ne zbog rata u Siriji.

Kada pozovete nekoga u goste, ne šaljete ga komšijama na ručak, primetio je češki predsednik Miloš Zeman. To je, kaže, direktno saopštio Angeli Merkel. I optužio je za „lažni humanizam“. Možete saosećati s bolesnima, starima i posebno s decom, a većina izbeglica su mladi muškarci, bez porodica. Pitam se zašto ne uzmu oružje i bore se u svojoj domovini. Bežeći ka Evropi oni samo jačaju Islamsku državu.

Zeman je migrantsku krizu i u (poslednjem) božićnom obraćanju naciji ocenio kao „organizovanu invaziju“: to nije spontano kretanje izbeglica već „dobro organizovana invazija Evrope“. Za njega je, zbog toga, najbolje rešenje migrantske krize „potpuno zatvaranje granica Evropske unije“.

 

KOALICIONI HAOS U BERLINU S takvim optužbama i „krivicom“ Angela Merkel se suočava i u sopstvenoj kući. Njoj se „na dušu“ stavlja uzlet ultradesničarske i ksenofobične Alternative za Nemačku, koja je, gotovo na prepad, osvojila, redom, sve pokrajinske parlamente i gotovo trijumfalno umarširala u Bundestag: ako, konačno, dođe do velike koalicije, iznuđenog „braka“ konzervativaca i socijaldemokrata, alternativci će, sa 12,6 odsto osvojenih glasova na septembarskim izborima, i devedeset dva poslanika, biti najjača opoziciona stranka u parlamentu!

Haos oko (mučnog) sklapanja vladajuće koalicije u Berlinu se, inače, nastavlja. I niko u ovom času ne može predvideti ni kad će, ni kako, biti okončan. Uticajni politički magazin „Špigl“ u tekstu pod naslovom „Republika bez vlade“ (broj od 16. decembra) konstatuje kako tri meseca posle izbora za Bundestag još traju, ovoga puta novi, koalicioni pregovori, ali još nema kabineta. Zbog toga slabi nemački uticaj u Evropi, skupi projekti stoje, a desničarski populisti profitiraju. Nemački komesar u Evropskoj komisiji Ginter Etinger se žali: nema nemačkog potpisa ispod važnih briselskih odluka…

Francuski predsednik Emanuel Makron obelodanjuje sopstveni koncept buduće evrozone i Evropske unije, šef „evropske vlade“ (Komisije) Žan-Klod Junker najavljuje za februar „reformski paket“, a šta o svemu tome misli, i šta bi htela Nemačka, niko ne zna.

Francuski predsednik je svestan da se o ishodu, uspehu ili neuspehu, njegovih (ambicioznih) reformskih planova odlučuje u Berlinu. Makron je tekst njegovog čuvenog govora, pre nego što ga je održao na Sorboni, poslao Angeli Merkel, da ga, ako treba, „koriguje“. 

 

VAKUUM I POSLEDICE Što se duže održava „vakuum“, upozorava „Špigl“, to očiglednije bivaju posledice. Odlažu se važne odluke, kruni se nemački uticaj u Evropi i svetu, i što je najgore: biva uverljivija populistička kritika parlamentarnog sistema, čije elite, eto, brinu samo o sopstvenim strankama, a ne o građanima i zemlji.

Vladanjem uz provizorij (tehnička vlada) Nemačka je, zaključuje „Špigl“, na najboljem putu da prokocka sopstveni ugled u Evropi. Ranije je ova zemlja bila uzor demokratije čiji parlamentarni sistem je funkcionisao pouzdano „kao njeni automobili i mašine“.

Sada očigledno to više nije: prvi put će se dogoditi u posleratnoj istoriji da zemlja mesecima bude bez vlade potvrđene u parlamentu. A može se lako dogoditi da je ne dobija ni do Uskrsa…