Rusomanija u funkciji rusofobije

Perfidno evroatlantsko i iracionalno „nacionalno“ potkopavanje rusko-srpskih mostova

Vučićeva poseta Rusiji nesumnjivo je veoma dobro prošla. To se vidi i po agresivnosti sa kojom evrotlantski propagandni aparat pokušava da je omalovaži, pozivajući se – uz grubo izvlačenje iz konteksta, selektivnost pa i direktno izvrtanje reči – i na neke ruske medije. Da zapadne gospodare tih „naših“ manipulatora ne bole rusko-srpske veze, odnosno da su one uistinu na pragu kidanja, ne bi pomenuti tako postupali. A dobro znajući kako stvari stvarno stoje, otpočeli su, i to na lukav način, novu fazu u kampanji njihovog slabljenja još pred odlazak srpskog predsednika u Moskvu. Za to je iskorišćena Putinova, odmah da kažem po nas nesrećno sročena, ali svakako ne i više od toga, izjava o Srebrenici. Govoreći o jedinicama narodne samoodbrane formiranim u Donbasu, ruski predsednik je istakao da je njihova svrha da spreče da se u toj oblasti koja je odbacila vlast Kijeva, u kontekstu potencijalne ofanzive ukrajinskih snaga, „dogodi pokolj gori od Srebrenice“. Neki naši naglašeno nacionalno pozicionirani političari to neubedljivo pokušavaju da tumače kao da je Putin mislio na masakre izvršene nad Srbima od strane muslimanskih snaga oko pomenutog grada, dok antiruski propagandisti zlurado komentarišu da se ruski lider u vezi sa srebreničkim slučajem stavlja na stranu srpskih neprijatelja i time pokazuje koliko mu nije stalo do srpskih interesa. Ni jedno ni drugo nije tačno.

[restrict]

CINIZAM NATO LOBISTA O dežurnim NATO lobistima i rusofobima već smo mnogo puta „govorili“, pa nema potrebe da se sada opširnije njime bavimo. Oni svaku priliku koriste za miniranje rusko-srpskih veza iz dva razloga. Prvo, samo po sebi im je u opisu posla da pljuju Rusiju. Drugo, zadatak im je da poguraju definitivno uspostavljanje atlantističkog poretka na Balkanu, a on podrazumeva punu afirmaciju kriminalne kosovske kvazidržave, te dalju centralizaciju Bosne i Hercegovine. Za oba ta procesa potrebno je izazvati udaljavanje Beograda i Moskve. Pri tome je nebitno ko će se od koga distancirati. Važno je da Rusija više ne pruža podršku Srbima, a Srbija se baci u NATO zagrljaj.

Radi toga se u Srbiji prave antiruske provokacije kako bi se one projektovale na raspoloženje ruske javnosti pa kao bumerang vratile Srbima, odnosno Srbi se bombarduju raznim dezinformacijama sračunatim na to da se predstavi da nam istorijski gledano Rusija „nikada nije bila iskreni prijatelj“, a danas nam je „otežavajući faktor za uključivanje u krug razvijenih zemalja iz čega bi proizašla korist i za našu zemlju i za svakog njenog građanina“. U sklopu te providne igre sada baš oni koji su se do juče upinjali da nam nametnu suočavanje sa izmišljenim zločinima – gde spada i mit o srebreničkom genocidu – lamentiraju zbog Putinove opaske o Srebrenici. Ona ih je, gle čuda, iznenada jako zabolela.

To je krajnje cinično, što naravno ne znači da ruski predsednik nije postupio na način koji je – neću da koristim eufemizme da ni bih i sam činio ono što ću u nastavku teksta osuditi – za nas u moralnom smislu nepovoljan. Ali kako naš narod kaže, od muve ne treba praviti magarca. Mnogo je važnije što je Rusija pre nekoliko godina sprečila usvajanje od strane UN britanske rezolucije o Srebrenici koja bi naš narod žigosala, odnosno što na druge načine o tom i drugim pitanjima brani naše interese. Putin navedenim rečima može da nam pogodi emocije, ali nam objektivno ne pravi konkretnu štetu. A baš pitanje upotrebe i zloupotrebe emocija, odnosno spontanog ili planskog politički nezrelog tumačenja (geo)političkih stvari, biće u središtu naše pažnje u nastavku ovog teksta.

 

PUTINOV PRAGMATIZAM Oko Putinovog iskaza sve je kristalno jasno. On je pre svega bio upućen zapadnim medijima i preko njih javnosti, gde je stvoren stereotip oko dešavanja u Srebrenici. Putin je pragmatično pokušao taj stereotip da iskoristi, kako bi ukazao zapadnjacima da ruskom i ruskojezičkom stanovništvu na istoku Ukrajine preti velika opasnost i to je razlog što je ono moralo vojno i, uslovno rečeno, državno da se organizuje i odupre politici koju je počeo da vodi Kijev posle prevrata 2014. Pretpostavljam da Putin dobro zna da je većina muslimanskih bojovnika iz Srebrenice stradala tokom pokušaja proboja prema Tuzli, ali mu je, kao što sam već rekao, bilo zgodno da iskoristi propagandnu predstavu koja se ukorenila na Zapadu.

U politici je interes na prvom mestu, kao i sve ono što mu doprinosi. Nije istina da među narodima ne postoji tradicionalno utemeljeno osećanje prijateljstva, ali praktični računi po pravilu definišu prioritet. Umeće je da se štite svoji interesi, a da se umanji s tim povezan negativan efekat po one s kojima postoji istorijski potvrđen pozitivan odnos. Ako ćemo gledati na stvari pošteno, bez zaslepljujućih emocija, Putin je ipak tako postupio. On je čovek hladnih računa, a ne vrućih emocija, a rezultat je takav da se Srbima ne pravi veća šteta i kada se upotrebljava već od drugih učinjena. Ruska javnost je na strani Srba šta god da se desilo u Srebrenici, a zapadna je po istom osnovu protiv nas. Na kraju krajeva, u pitanju je samo jedna mala i nebitna epizoda u srpsko-ruskim odnosima, i ne treba joj pridavati značaj koji nema. Ni nepotrebnom ljutnjom, ni besmislenim odbranama Putina. Mislim na patriotsku Srbiju. Što se tiče NATO lobista, oni samo rade svoj prljavi posao.

Na nama je da im ne pomažemo. A baš to činimo kada prihvatamo njihovu matricu da su rusko-srpski odnosi pre svega zasnovani na emocijama. Do besvesti nam nameću kliše prema kome je za nas racionalno okretanje Zapadu, a iracionalno je to što se držimo Rusije. I sledstveno tome da su najvažniji osmesi, zdravice i grljenje u srpsko-ruskim odnosima, te izostanak bilo čega iz tog asortimana je ravno međusobnoj izdaji. Da nije tako svedoči mnogo toga u opsegu od pomenute odbrane naših vitalnih interesa (RS, KiM) do osiguravanja energetske bezbednosti Srbije. Srpsko-ruski odnosi su i te kako interesno bazirani, i to dvostrano, jer je i Rusiji značajno da u okolnostima kada se suočava sa pokušajima izolacije na evropskom pravcu svoje geopolitike, očuva partnerske odnose sa državom koja istrajava u stavu da ne pristupi NATO-u i udalji se na druge načine od Moskve. Na sve to se naravno nadovezuju i pozitivne emocije, ali one nisu ključni razlog za rusko-srpsku upućenost. Stvari su mnogo kompleksnije, a emocijama u politici ne treba jeftino pristupati ostrašćenim preispitivanje istih nalik zaljubljenim tinejdžerima.

 

IGRE PODREĐENOSTI Kao što smo već videli prozapadni manipulatori eksplicitno tvrde suprotno kada se radi o odnosima Rusije i Srbije. Tu su, po njima, emocije sve. Nažalost, bar implicitno njima u prilog rade i neki naši, makar deklarativno, nacionalni krugovi. U pitanju su oni koji iskreno ili po sofisticiranom NATO zadatku nastupaju sa pozicija rusomanije. Pod njom se podrazumeva preterana, iracionalna ljubav prema Rusiji, gde se ona posmatra kao vrhovna vrednost sama po sebi. U takvoj formuli ruski interesi su sve, a srpski su im potpuno podređeni. Dobro je ako su usaglašeni, a ako nisu, onda je na Srbima da se žrtvuju. Šta su mali Srbi spram velikih Rusa, zaštitnika pravoslavlja? To je višestruko štetan ugao posmatranja.

Rusi i Srbi jesu bliski narodi i po pravilu su im interesi kompatibilni, ali ipak nije baš uvek bilo, niti je sada isključivo tako. U duhu svoje politike približavanja Carigradu i Bosforu, primera radi, Rusija je u drugoj polovini 19. veka jedno vreme akcenat stavljala na stvaranje Velike Bugarske. Nama svakako to nije drago, ali iracionalno bi bilo očekivati da nas Rusi više vole nego sebe, a tadašnja ruska elita je proračunala da joj koristi formiranje snažne Bugarske, čak i po cenu prepuštanja BiH Beču, te jugoistočne Srbije Sofiji. Prvo je bilo predmet Rajhštatskog sporazuma (1875), a drugo Sanstefanskog mira (1878). S druge strane, jednako je iracionalno zastupati stav da je za nas dobro to što je Rusija želela da formira Veliku Bugarsku, te osuđivati Srbe što su se tome opirali. No ipak je najvažnije shvatiti da su sve to normalna ostrva rusko-srpske kolizije interesa u moru njihove podudarnosti i bratske saradnje.

Uostalom, Rusija je zbog Srbije ušla u Prvi svetski rat, a Sanstefanski mir nije zaživeo. Tako stoje stvari i danas. Nedavno sam pisao o jednoj epizodi povezanoj sa ruskom, pokazalo se i po Moskvu pogrešnom procenom, da se isplati podržati obnovu crnogorske nezavisnosti. Važno je takve negativne faze staviti u mnogo širi i u osnovi pozitivan sklop, odnosno ne podleći generalizaciji koju nam nameću prozapadni propagandisti. Rusija se već umnogome „iskupila“ podrškom RS i odbranom Kosova. Ali jednako je štetno, da ponovim, i svaki ruski postupak tumačiti tako kao da je Moskva bezgrešna, a ruski interesi u duhu ideje o „Trećem Rimu“ iznad srpskih. A to baš čine oni što i u vezi s pričom o ruskoj pogrešnoj politici na temu crnogorske separacije 2006. svu krivicu bacaju na Beograd. Greške treba prepoznati i analizirati da se ne bi ponavljale.

 

EVROATLANTSKA ZAMKA  Jedan od neukih banalizatora rusomanske sorte (a možda i NATO manipulator ubačen u srpske redove) tako je, primera radi, „braneći“ Ruse od mene, tj. od mog ukazivanja na stranicama „Pečata“ na njihovu crnogorsku pogrešku, napisao sledeće: „Moramo da imamo u vidu potpuni autizam, glupost i idiotizam tadašnje vlasti u Beogradu, a spretnost i lukavstvo Đukanovića i njegovog diplomate Milana Roćena.“ Ukratko kriv je Koštunica što je Milo prevario naivne Ruse da im je iskreni prijatelj. Besmislice! Nema veze što je već 1999. godine, tokom agresije na Srbiju i Crnu Goru, Đukanović gotovo otvoreno stao na stranu NATO falange. Rusima to nije moglo da promakne, ali su mislili da će moći da preuzmu korisnu Đukanovićevu mafiju. Da nije tragično, bilo bi smešno što neko ko tvrdi da je Srbin piše nebuloze da su Srbi krivi i za ruske greške. Sonja Biserko bar ne krije svoje antisrpstvo, dok pomenuti misle da je ono „patriotizam“. A kada smo kod moskovske greške sa Crnom Gorom, stvari su i tu lako razumljive: ruska elita je imala interesni račun u skladu s kojim je postupala. Naknadno se pokazalo da je pogrešan, kao što smo i mi mnogo grešaka učinili, pa i sada činimo, (ne)štiteći adekvatno srpske nacionalne interese u Crnoj Gori, ali i na drugim mestima. Nije valjda da po nacionalne interese rizične lično-partijske motive nemaju i mnogi pripadnici ruskog establišmenta te iz toga proizlaze neki porazi Rusije, od Crne Gore preko Makedonije do Ukrajine, koji su mogli da budu izbegnuti? Nije valjda da i kada su dobronamerne pobude u pitanju, Rusi nikada ne greše u računu?

Jedno je, a to ne kažem zbog namere da se ikome dodvoravam već zato što tako iskreno mislim, Putin – koji je objektivno podigao Rusiju iz pepela – a drugo su ljudi u njegovom bližem i daljem okruženju. Tu i te kako ima onih koji, doduše perfidno jer se u Kremlju ne bi tolerisalo otvoreno mešetarenje, svoje potrebe stavljaju iznad nacionalnih. Slučajne greške sada na stranu, naknadne analize su pokazale da su neki od takvih napravili mnogo štete ruskim interesima u Ukrajini koja je u fokusu pažnje Moskve. Onda možemo da zamislimo kakvi su im učinci na Balkanu, koji ipak ne spada u ruske geostrateške prioritete. Samo iracionalne i neuke (kvazi)patriote to ne vide, kao što su plitkoumno spremni i da srpske interese podrede bilo čijim, makar to bili i interesi bratske Rusije. Braća smo, ali pre svega nam je zadatak da brinemo o sopstvenim kućama. Ako uz svest o upućenosti i bratstvu tako budemo radili, najbolje i najduže ćemo sarađivati.

Postoji, doduše, još jedna, već pomenuta, mnogo gora mogućnost kada se gore rečeno zanemaruje na nacionalmazohistički način. Evroatlantske strukture, od njihovih specijalnih službi do raznih NVO, medijskih i drugih delatnika, rade veoma vešto. Uz upotrebu korisnih idiota koji iskreno misle da rade u nacionalnom interesu dok ga zapravo ruše, zapadni stratezi zaduženi za naš region sistematski regrutuju i na patriotskom polju lukavo pozicioniraju svoje ljude. To što su razni soroševci iz devedesetih i s početka našeg veka, te gotovo do juče pripadnici žute oligarhije i njenih pratećih orkestara, spoznali da su zapravo nacionalisti i rusofili – neretko odiše mirisom jeftine prevare. Nije baš tolika nestašica sredstava u zapadnim fondovima da bi buljuk pripadnika ili, češće, nekadašnjih nameštenika žute „ološ elite“ radikalno promenio stranu. Neki od njih su možda i iskreno promenili mišljenje, neki su potražili novi posao, ali većina je, uveren sam, instalirana na nacionalnoj strani „fronta“. Zašto?

 

(I)RACIONALNA RUSOFILIJA Odgovor je prost: neko mora da usmerava „korisne idiote“ patriotskih ubeđenja; da ih inspiriše, daje im energiju i ideje. Takva žuto-kvazipatriotska legura i te kako može našim neprijateljima da bude korisna. Istraživanja pokazuju da je većina građana Srbije proruski orijentisana, ali im je na prvom mestu srpski interes. Kada se radi o njemu, većina Srba je za njegovu odbranu, ali stvari posmatra racionalno, u duhu tzv. „kost-benefit analize“. Možda se u tome ide i suviše daleko. Koga su zmije ujedale i guštera se plaši, a znamo kroz šta smo prošli krajem prošlog veka.

Kako god bilo, većina građana ove zemlje ne želi da se odrekne srpskih pozicija na Kosovu, Republike Srpske, srpskog naroda u Crnoj Gori, bliskosti sa Rusijom – ali neće ni da Srbija srlja u opasne sukobe s velikima. To, rekao bih čak i ako se stvari posmatraju krajnje hladno i pragmatično, smanjuje naš manevarski prostor. Često, i to s pravom, pričamo o defetizmu vladajućih struktura i tumačimo ga strahom od reakcije moćnih stranaca. Ali nemojmo zaboraviti i puls tzv. medijalnih birača, a oni su dominanti činilac na izborima. Tu postoji i strah proizašao iz prošlosti (a on ne korespondira sa sadašnjim realnim izazovima). Naš napaćen narod očajnički ne želi unutrašnje i spoljne turbulencije, ali ipak nije spreman ni da prihvati nacionalnu kapitulaciju. Iako ga prvo donekle parališe, drugo pruža i niz mogućnosti za nacionalno konstruktivno delovanje pa i onemogućava postmoderne zapadne okupatore da nam do kraja nametnu svoju volju. A ne zaboravimo svet se polako ali sigurno menja njima na štetu, a nama u korist.

Svesni toga naši globalni i regionalni oponenti preduzimaju razne korake kako bi nas naveli da sebi radimo nauštrb. Ono što je nama nedovoljno srpski aktivno, njima je suviše nacionalno otporno. Da se iz tog ugla vratimo na „naše“ rusomane. Njih nije ni mnogo, niti su sami po sebi bitni. Nekoliko stotina ekstremista na raznim trećerazrednim sajtovima pišu koješta i sami to čitaju. Da sve tako ostaje bilo bi za komediju, ali problem je u tome što tako daju municiju NATO propagandistima. Oni te internet banalizatore, njima bliske marginalne NVO i pojedine političare, koriste kao strašila za većinu normalno patriotski nastrojenih, ali više nego što je racionalno uplašenih Srba. Na kraju krajeva, ko voli kada se predstavlja da je misija njegove zemlje da služi tuđoj? Makar to bila i prijateljska Rusija! Ili ko se u moderno doba ne naježi i kada pomisao da će mu deca biti izložena opasnosti? To znaju oni koji bi hteli da uvuku Srbiju u NATO pa zato puštaju u opticaj one kojima je Rusija sve i svja ili one koji umobolno nude „rešenja“ što zahtevaju reke srpske krvi. Takvih je malo, ali dovoljno da budu iskorišćeni za pravljenje nacionalne štete, za revoltiranje većinske Srbije koja se direktnom NATO propagandom neće navesti da se prikloni onima koji su nas satirali.

Toga moramo biti svesni kada nam lažne ili plitkoumne „patriote“ prodaju razne iracionalne konstrukcije. Ne jede se sve što leti. Pravi patriotizam mora da bude pragmatičan. A rusko-srpski odnosi su već dovoljno čvrsti kada su utemeljeni na racionalnim osnovama da bismo dopuštali da ih razni mešetari i neznalice kvare podmetanjem besmislica. Naši neprijatelji žele da u Srbiji, doduše na marginama gde se ona i nalazi, bude što više rusomanije, koju onda obrađuju i medijski lansiraju kako bi bila sredstvo rusofobije i tako doprinela da kod nas bude što manje istinske rusofilije (a ona podrazumeva ljubav prema Rusiji sa srpskog stajališta) i nacionalnog pragmatizma. Imajmo to u vidu sada kada je u jeku višeslojna antiruska kampanja NATO lobista, te kada se intenzivno odvijaju važni rusko-sprski susreti na vrhu koji mogu da doprinesu daljem zbližavanju naših zemalja na racionalnim osnovama. To naši zajednički neprijatelji perfidno žele da spreče!      

[/restrict]