Povratak Grigorija Božovića – Koga je Andrić citirao

Streljan 1945. godine, zbog „četništva“ i „kolaboracije“, nacionalni lider kosovskog kraja Grigorije Božović, na čija dela je s posebnom pažnjom ukazivao Vinaver, pao je u zaborav. Ne kod svih i ne sasvim. Jednog dana, kada Srbija ponovo bude sasvim slobodna, on će, posle velikog povratka u srpsku književnost, ući i u đačku lektiru

Kada je govorio o Njegošu kao tragičnom junaku kosovske misli, Andrić je istakao da je „Njegoš prototip kosovskog borca. I kao pesnik, i kao vladalac, i kao čovek, on je čisto oličenje kosovske borbe, poraza i nesalomljive nade. On je, kao što je neko rekao, ’Jeremija Kosova’“.

Dragiša Bojović tim povodom kaže: „Očigledno je da je taj ’neko’ Grigorije Božović i da se Andrić priseća njegovih reči ’da Njegoš nije samo najveći za Kosovom Jeremija’, koje je Božović upotrebio u svom tekstu na naslovnici Politike 18. septembra 1925. povodom prenosa kostiju vladike Rada u obnovljenu lovćensku kapelu.“

Ali ko je bio pisac koga su nazvali „kosovski Andrić“?

ŽIVOT ČOVEKA NA BALKANU Grigorije Božović, sin Ibarskog Kolašina, oblasti koja je, vekovima, bila na straži srpstva, i koja se, oko Kosovske Mitrovice, donedavno branila barikadama, rodio se u porodici prote Vukajla Božovića, hrabrog borca u nacionalno značajnim slobodarskim akcijama. Božovići su, inače, pokolenjima bili srpski popovi, kneževi i učitelji.

Osnovnu školu Grigorije je završio u Kolašinu, Bogoslovsko-učiteljsku školu u Prizrenu, a studirao je na Duhovnoj akademiji u Moskvi. Od 1898. do 1913. bio je prosvetni i nacionalni radnik u Prizrenu i Bitolju. Za vreme Prvog svetskog rata austrougarski okupator ga je držao u internaciji. Bio je poslanik u Ustavotvornoj skupštini 1920. i Narodnoj skupštini Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Prve radove objavio je u Carigradskom glasniku i Golubu. Kasnije je sarađivao u Novoj iskri, Srpskom književnom glasniku, Delu, Misli itd. Bio je saradnik i urednik Politike. Streljan je u Beogradu 1945. godine, zbog „četništva“ i „kolaboracije“ sa italijanskim okupatorom u Pljevljima, gde je objavio, formalno potpisan kao urednik, nekoliko člančića u lokalnom Pljevaljskom glasniku (dok su saradnici, pa i urednici, ustaških novina, poput Gustava Krkleca, izbegli takvu sudbinu). U stvari, Božović je novim vlastima smetao kao „srpski nacionalista“.

[restrict]

Njegov sin Bratorad, u to vreme pripadnik Prve proleterske brigade, kasnije je svedočio: „Moji zaključci danas su jasni: ničeg ozbiljnog nije moglo biti zbog čega je moj otac streljan. Njegova likvidacija je konačno odlučena u višim partijskim krugovima. Nekome je smetalo to što je bio nacionalni lider kosovskog kraja (pa kao takav nije mogao poslužiti interesima dnevne politike za taj deo zemlje). Grigorije je nekome bio kost u grlu. Nisam daleko od pomisli (a nemam nepobitne, pisane dokaze) da je u tome značajnu ulogu odigrala ’kuhinja’ Đilas–Zogović.“

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 4. aprila 2008. godine Grigorije Božović je rehabilitovan, a presuda Vojnog suda Komande grada Beograda od 29. decembra 1944. proglašena je nevažećom. Zbog toga što je uvršćen među „narodne neprijatelje“, Božović je bio skrajnut sa obzorja srpske kulture iako su njegove vrednosti uočili još velikani poput Jovana Skerlića i Slobodana Jovanovića, a Stanislav Vinaver je poručio čitalaštvu, daleke 1924. da je „dužnost celokupne čitalačke publike da se najzad istinski obavesti o lepoti i slavi i jadu svoga krvavoga i ropskoga Juga, i to ne iz falsifikovanih i otužnih izvora već na moćnome i bistrome vrelu koje mu je, svojom knjigom, u dosad nedostupnome kršu, stvorio g. Gr. Božović“.

Posle 1945. Božovićem se među prvima bavio Gojko Tešić, koji je, početkom devedesetih, priredio njegova izabrana dela. Zavod za udžbenike iz Beograda objavio je, 2016, Sabrana dela Grigorija Božovića, u dva toma, na više od 2.600 strana. Knjige je za štampu priredio Jordan Ristić. U prvom tomu, u dve knjige, izašle su pripovetke, a u drugom, u četiri knjige, putopisi.

NA TRAGU NOVOZAVETNE ISTINE Dragoceni zbornik posvećen recepciji Božovićevog dela objavljen je, pod naslovom Poetika Grigorija Božovića, u izdanju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini u Kosovskoj Mitrovici, takođe prošle godine. Podeljen u tri celine, (Književnost, Jezik, Pedagogija, sociologija, istorija), sa Bibliografijom radova o životu i radu Grigorija Božovića (autorke Jovana D. Bojović Manić i Snežana Bojović), ovaj zbornik neporecivo dokazuje da je veliki pripovedač i putopisac jedan od najznačajnijih naših književnika prošlog stoleća.

Tako je Ivan Čarota, osnivač Katedre za srbistiku na Univerzitetu u Minsku i poznati prevodilac srpske književnosti na ruski i beloruski, u zborniku ukazao da, iako Božović piše živo, snažno, pa čak i „kinematografski“, on vrhunske književne efekte ne postiže spoljašnjom živopisnošću nego dubinom psihološke analize i suočavanjem sa unutrašnjim konfliktima svojih junaka. U ogledu Danice Andrejević o ženskim likovima u Božovićevom delu upućuje se na dragocenu činjenicu: srpski pisac nikad nije bio, u svoj vilajet zatočeni, šoven, nego je, svečovečanski osetljivog pera, umeo da opeva i čast i bol Drugog, pre svega patrijarhalnih Arbanasa. Tako je, na primer, u pripoveci Majka, u kojoj arbanaška mati što su joj muž i sinovi poginuli u obračunu sa žandarmima Kraljevine SHS oplakuje ne samo njih nego i jednog mladog žandarma, Slovenca, koji je takođe nastradao u borbi : „Ležiš ovde u tuđini, u muci, daleko od svoje kuće, od svojega groblja, daleko od sestara i rođaka, daleko od zavičaja. (…) U, kako si divan kao upisana lepota, kao srndać, kao zmaj. A, besa neka ti je: pozvala bih srca svih ucveljenih majki na ovom svetu da ti zaridamo izdan bujne glave… No, putuj u miru, sine! Izgovaram ti tu reč umesto tvoje majke! Kuku meni za tobom prvo, pa za mojim sinovima!“

Jasmina Ahmetagić, u ogledu Grigorije Božović i Ivo Andrić objavljenom u Poetici Grigorija Božovića, poredi Božovićevu priču o Striku Dolgaču, komiti i ubici u ime oslobođenja srpstva, i Andrićevu prozu o večno tmurnom junaku i krvoloku Mustafi Madžaru, koji podleže sadržajima sopstvenog nesvesnog. Ova autorka je, inače, napisala nezaobilaznu studiju Nevidljivo zbivanje / Pravoslavna duhovnost u prozi Grigorija Božovića, u kojoj ističe: „U Božovićevoj prozi je prisutna i aktuelizacija Avramovog žrtvovanja Isaka, knjige o Jovu, jevanđeoske tragike kroz ponavljanje arhetipa žrtvovanja, kosovskog mita, koji svojom centralnom opozicijom sakralno/svetovno korespondira sa novozavetnom pričom; stradanje njegovih junaka, usred duhovne i etičke nefleksibilnosti, na tragu je novozavetne istine. (…) I mada kritika ukazuje da on izjednačava naciju i veru, tačno je reći da su to činili njegovi junaci, dok je autor, uprkos eksplicitnom iskazu da je nacionalizam za njega vera, ako sudimo po onome što je u delu zaveštao, u tome video dogmu i izvor zla.“

TANANI PESNIK U PROZI To pokazuje i Bojan T. Čolak, u ogledu o slici Turaka u Božovićevoj zbirci priča Iz Stare Srbije. Iako pisac neprestano svedoči o tlačenju hrišćanske raje od strane muslimanskih gospodara, Čolak ističe da je knjiga Iz Stare Srbije „prožeta idejom hrišćansko-muslimanske tolerancije i obrazovanja humane, složne univerzalne zajednice“.

Novim istraživanjima najzad je ukinuta duhovna smrtna presuda koju je Božoviću doneo komunistički komesar u književnosti Eli Finci u Enciklopediji Jugoslavije: „U svome delu, koje u osnovi predstavlja niz monotonih varijacija na jednu te istu temu, iznosio je patrijarhalne običaje i čudne naravi, primitivnih, zaostalih krajeva, prikazivao muslimanski, arbanaški, makedonski živalj, veličao drevne srpske (uglavnom pravoslavne) ceremonije i rituale sa konvencionalno-konzervativnih pozicija, čak sa neprikrivenom velokosrpskom tendencijom i monarhističkim stavom.“

Jedno od najuverljivijih književnih svedočanstava velikog povratnika Grigorija Božovića je sabornik pod naslovom Na hadžiluku/ Putopisi i priče o hramovima i duhovnicima, koji je 2016. objavio Službeni glasnik, a priredio i predgovorom snabdeo stručnjak za našu srednjovekovnu književnost, profesor dr Dragiša Bojović, urednik renomiranog naučnog časopisa Crkvene studije i, što nije nevažno, zemljak Grigorija Božovića. Knjiga se sastoji od dva dela – O hramovima i O duhovnicima. Pred nama se ređaju slike Gračanice, Dubokog Potoka, Crne Rijeke, Kalenića, Studenice, Žiče, Ljubostinje; tu su i Dajbabe, Morača, pljevaljska Trojica. Božović se, svojim putopisima, javlja i iz Bosne, od Ozrena do Tavne i Rmnja. Stiže i u Kninsku Krajinu, pa pogled baca ka Svetom Prohoru Pčinjskom, Lesnovu, Osogovu. Zatim daje portrete naših sveštenika, kaluđera i vladika, ali i svetih podvižnica, poput Stojne Devičke, čija molitva je blažila ugnjetenu raju i čije su se oštre reči divlji Arbanasi plašili kao groma.

U predgovoru za sabornik Na hadžiluku, Dragiša Bojović ističe da se Božović nije bavio suvim opisivanjem onoga što je video i čuo nego je, kao tanani pesnik u prozi, dolazio i do čudesnih vizija koje su kadre da ožive opisanu prošlost. Tako je ovaj majstor reči naslikao slavnog Rada Neimara kako gradi Kalenić: „A on, pesnik i prorok, zabrinut i ostavljen, zagnjurio se u svoje Bogom dane dubine da s belim obrazom otpeva labudovu pesmu, i svoju i srpskoga neimarstva. Doneo odnekle pogodne masne ilovače, pa dok su rabotnici dovozili veliko kamenje i kamenari ga tesali, on, skrajnut pod obližnji hrast, na uzdignutoj polici počeo prstima i daščicom da iz ilovače vaja tu svoju pesmu, da uobličava zamišljen hram. Tek kad je sa ovim bio gotov, on je nasred današnje porte razmerio osnove i naredio da otpočne građenje, zagledajući kako se svaki kamen meće i kako je isklesan.“ Božović, svedočeći „sa sedla i samara“ (naslov njegove zbirke putopisa), tuguje nad našim zapuštenim svetinjama i oltarima, koje treba obnoviti, da ne posrnu i ne propadnu do kraja. Ustaje protiv nemara kao protiv svetogrđa. Uz to, po mišljenju Dragiše Bojovića, „nije Božović samo ovekovečio zdanja, on je svedok žive vere pravoslavne“. Putopisac sreće smirene i krotke starice iz vranjskog kraja, opisuje duševnost i dobrotu bosanskog pravoslavca, podseća na naša mučeništva u Staroj Srbiji. Njegovi sveštenici i monasi su, osim retkih izuzetaka, časni ljudi i pregaoci duhovnog i nacionalnog uzmaha. Oni nose krst svoga naroda i brane njegove svetinje, krstom i mačem. Ipak, poput sveštenika Dejana iz priče Čudni podvižnik, oni i prinose pokajanje za krv koju su prolili, makar u borbi sa zulumćarima. Oni znaju da je teško, ali časno, biti P(astir)O(vaca)P(ravoslavnih).

SVEDOK NAŠEG RELIGIOZNOG AKTA Što se dobrih arhijereja tiče, i za njih Božović ima pravednu, a gospodsku reč. Bojović uočava da se veliki pisac divi budućem Svetom Nikolaju Ohridskom i Žičkom: „U Ohridu je Nikolaj Velimirović preživeo svoj konačni prelom. (…) Od glasitoga, mnogo pomodnoga prelata sa najružičastijim izgledima postao je tajanstveni smirenik. Prvi besednik zemlje, spustio je glas da ga mali shvate a ne da mu se dive. Redak umetnik, pisac izgrađena kitnjasta sloga oturio je na stranu velike književne prohteve i piše obične omilije za narod. Duboki filozof spustio se da prouči onu neupadljivu nauku naroda i kraja, na kojoj se drži život, drži snaga nacije za njeno obnavljanje u svoj svestrukosti njegovoj.“ Za vladiku prizrenskog Serafima kaže da je postao poštovan u Prizrenu, da mu vernici istinski izgovaraju „sveti vladiko“. To je, svedoči Grigorije Božović, „nesumnjiv dokaz njegove potvrdnosti i čast inače glasitom mestu njegova rođenja. Jer je odista u Prizrenu teško biti priznat, a još teže steći glas dobra vladike“.

Ruski filozof Ivan Iljin govorio je da svaki narod ima svoj „religiozni akt“ – način na koji doživljava Boga i živi svojom verom. To je ono što je kod nas Vladika Nikolaj zvao svetosavljem – „pravoslavljem srpskog stila i iskustva“. Knjiga Na hadžiluku pokazuje da je Grigorije Božović bio jedan od najboljih poznavalaca srpkog religioznog akta, i da je, kako ističe Dragiša Bojović u predgovoru, zaslužio veliki pomen u Crkvi Svetog Save, koju je tako voleo i razumeo.

A jednog dana, kada Srbija ponovo bude sasvim slobodna, Grigorije Božović će, posle velikog povratka u srpsku književnost, ući i u đačku lektiru. Da naša deca znaju da su sa Kosova i da potiču od kneza Lazara i njegovih sapodvižnika.               

[/restrict]