Gvido Brera – Srbi, ostanite dostojanstveni, danas je to luksuz!

Našeg sagovornika nazivaju „berzanskim milijarderom na čelu kolone prekarijata“, dok on tvrdi da „zazire od politike, ali da zato ulaže veliki novac u novu italijansku renesansu“, i još dodaje da „obožava Srbiju“

Bez trunke samilosti i odgovornosti uništili su društvenu pravdu i perspektivu, osećanje za zajedništvo i solidarnost. Oteli su vam osnovna prava, kao što su pravo na školovanje, lečenje, krov nad glavom i rad od kojeg može dostojanstveno da se živi, a zauzvrat vam dali fast fud, fast fešn i šoping centre. Došlo je do političke razmene za koju bih rekao da je mazohistička; zbog majice od 10 evra, zbog jeftinog ručka u lancu brze hrane sumnjivog kvaliteta i novog mobilnog telefona koji vam nude na 30-ak rata dobrovoljno ste se odrekli vlastitog dostojanstva i dopustili da vam ukradu budućnost i snove. Potpuno anestezirani, i ne vidite da je socijalni lift zaustavljen, da više nema pomaka na socijalnoj lestvici i da ste pokradeni i prevareni.

Autor uvodnog citata u razgovoru koji je pred vama nije neki ekstremni levičar već berzanski milijarder. Suosnivač i čelnik jednog od najuspešnijih svetskih investicionih fondova „Kairos partners“ sa sedištem u Milanu, podružnicama u Londonu, Luganu i Njujorku i investicionim kapitalom od 10 milijardi evra. Pored toga što je vrlo vešt s novcem, Gvido Brera (Rim, 1969) očigledno je vešt i s rečima: 2014. objavio je bestseler Đavoli – crna kutija svetskih finansija, koji je za samo mesec dana doživeo čak tri izdanja, a nedavno i zanimljiv roman o posledicama globalizacije – Sve se raspada i pleše, koji promoviše i po srednjim školama širom Italije jer, kako kaže, želi da otrezni mlade i da im objasni ko im je, kako i zašto ukrao snove i životnu perspektivu. Zazire od politike, ali zato ulaže veliki novac u novu italijansku renesansu. I da parafraziramo čuvenog Darija Foa: Sva čuda su moguća, pa tako i da se „vuk sa Volstrita“ stavi na čelo kolone „poniženih i uvređenih“. U razgovoru za Pečat pojasnio je svoja uverenja i razloge koji su odredili i nadahnuli njegov impresivni aktivizam.

Tvrdite da nikada niste bili „vuk sa Volstrita“, ali jedan od protagonista vašeg romana kaže: U 7:53 na papirnu maramicu sipam šećer i posipam ga kristalnim prahom najčistijeg kokaina koji potom usitnjavam kreditnom karticom „Centurion Black“. Dakle, posle 7 minuta i 36 sekundi ja postajem „Đavo“ sa raširenim zenicama, bistrim umom, osećam se kao Bog i spreman sam za nove poslovne pobede i niko mi ništa ne može! Zar ovo ne podseća na scenu iz filma Vuk sa Volstrita?

Taj lik iz romana je „Đavo“ iz kasnih 80-ih. Radio sam u Londonu s takvim ljudima, upoznao ih, ali sam zakasnio da budem tako transgresivan. Kada sam stigao u London, moda se već promenila. Umesto kokaina, koji je postao „aut“, zdrav život je postao „in“. Osim toga, školovao sam se u jednoj katoličkoj školi gde su mi jezuiti odmalena usadili osećanje odgovornosti, ali ujedno i krivice. Dakle, nije bilo šanse da zastranim kao lik Lea di Kaprija.

[restrict]

Bili ste asistent na Ekonomskom fakultetu u Rimu, objavljivali ste naučne radove, a onda ste napustili nauku, otišli u London i krenuli u surovi berzanski biznis. Otkud takva drastična promena?

Razlog je prilično banalan – ostavila me je devojka. Rekla je da me voli, da sam zgodan, pametan, zanimljiv, šarmantan, ali… da ona ne želi da gubi vreme s nekim ko nema para i ko ih nikada neće imati. Da, rekla mi je to vrlo surovo – ostavlja me jer ne želi da celog života vodi računa kada može da uključi bojler. Za mene je to bio kraj sveta! Pri tome, potičem iz prosečne italijanske porodice; živeli smo na južnoj periferiji Rima, dostojanstveno i skromno, ali sam leta provodio u Arđentariju, elitnom letovalištu bogatih Rimljana, gde smo od dede nasledili skromnu kućicu. Oko nas su nicale velelepne vile, družio sam se s bogatim komšijama, zaljubljivao u devojčice čije su majke, za razliku od moje koja je bila domaćica, izgledale kao filmske dive. Nikada neću zaboraviti raznorazna poniženja od kojih je možda najveće bilo kada me je prijatelj upitao zašto se baštovanu obraćam sa „ti“. A „baštovan“ je bio moj otac koji je u našoj bašti sekao živicu. Da se vratimo na početak priče: bio sam toliko očajan da sam se zainatio da ću zaraditi te proklete pare! Čuo sam da je dosta Italijana uspelo u londonskom Sitiju, tako da je tamo već postojao tzv. „Bataljon Temza“ i da se u tom Londonu jednim klikom na računaru za kratko vreme mogu zaraditi milioni. Dao sam otkaz na fakultetu i rešio da okušam sreću. Dobio sam posao u jednom hedž fondu i tako je krenulo.

I s nepunih 30 godina već ste bili milijarder?

Bio sam ambiciozan i pun energije, imao sam 28 godina, ali i znanje, intuiciju, osećanje za meru, odnosno instinkt kada treba napadati, a kada se povlačiti. Postao sam jedan od najuspešnijih evropskih trejdera. London je tada pružao šanse ambicioznim momcima i devojkama iz celog sveta, a finansije su bile sektor koji je privlačio najpametnije, obećavao sigurnu, brzu i veliku zaradu. Sa 30 godina već sam bio vrlo bogat, imao sam divnu ženu, dvoje dece, kuću sa poslugom, ali se moj život odvijao na 13. spratu staklenog oblakodera, u luksuznoj kancelariji firme koju sam osnovao. Pretvorio sam se u robota za pravljenje novca, po ceo dan i noć bio sam omađijan brojkama koje su defilovale sa desetak monitora; frenetično sam kupovao, prodavao akcije, derivate. Nisam jeo, nisam spavao, danima nisam dolazio kući. Zaboravio sam čak i na kćerkin rođendan… Žena me je ostavila jer je bila ubeđena da imam ljubavnicu. Osećao sam se staro i istrošeno. Sve je to opisano u romanu.

U romanu ste napisali da postoje opasni ljudi koji su spremni na sve i da su opsenari bacili reflektore na Evropu, da namerno izazivaju haos kako bi se skrenula pažnja sa pravog problema – da je „Velika Amerika“ prezadužena, a njen dolar na vrlo klimavim nogama. Stiče se utisak da su Đavoli antiamerički roman. Da li je to bio motiv za drastičan životni rez?

Nemam ništa protiv Amerike, to je divna zemlja. Ali mislim da je zapala u krizu i da se pretvorila u Minotaura, u čudovište koje, da bi preživelo, stalno traži da joj se prinose žrtve. U jednom trenutku na žrtveniku se našla Evropa, tačnije njen mediteranski deo. Prvo je žrtvovana Grčka.

Nikada neću zaboraviti jednu besanu noć koja je potpuno promenila moj život. Stigao sam iz Londona u Milano i izašao da se prošetam. Posmatrao sam blistave izloge, vesele ljude koji izlaze iz restorana i pomislio da ni u najvećim košmarima ne mogu da naslute ono što ih čeka; ono što sam ja već znao: da je počela nova partija berzanskog pokera i da moje kolege zarađuju milione dolara kladeći se na propast Italije. A to znači da ovi ljudi uskoro neće moći da podignu svoj novac sa bankomata, da će zavladati opšta panika, a zatim glad i beda… Pomislio sam na svoje roditelje, prijatelje… Obuzeo me je prvo stid, a zatim bes i to na samog sebe što sam i ja deo te gramzive, pohlepne finansijske kupole. Te noći se desilo čudo: odbio sam da učestvujem u kladionici za propast moje domovine i rešio da se vratim i počnem sve iz početka. Kao što i sami znate, tada smo spaseni od bankrota, ali se sve promenilo i ništa više nije isto. Više ne važi pravilo: „Utopije i snovi slabih su strahovi i košmari jakih“, odnosno one mudre reči profesora Tarantelija, uklesane na mermernoj ploči u holu rimskog Ekonomskog fakulteta pored koje sam kao student nebrojeno puta prošao i zaista verovao da svako, pa i najbednija sirotinja, ima pravo na nadu za bolje dane. Sada više nema nade jer socijalni lift više ne radi.

U epigrafu vaše nove knjige Sve se raspada i pleše citirate ruskog pesnika Rozanova: Predstava je gotova / gledaoci napuštaju salu / treba obući kapute i krenuti kućama / okreću se i gle… / nema više ni kaputa, a nema ni kuće. Prilično pesimistično. Da li nam to nema spasa?

Pogledajte na jutjubu snimak proslave početka drugog milenijuma iz vašingtonskog Linkoln centra kada je Bil Klinton obećao svetsko blagostanje i najavio globalizaciju kao novu svetsku renesansu. Istovremeno, ukinuo je Glass–Steagall Act koji je, kao što je poznato, posle Velike depresije iz 1929. zaveo red u bankarsko poslovanje i tačno precizirao bankarske kompetencije. Odjednom je nastao opšti haos jer je svima dopušteno berzansko kockanje tuđim novcem. Već decenijama govorimo o ekonomskoj krizi, ali je krajnje vreme da stvari nazovemo pravim imenom: 2000. je počeo Treći svetski rat! U svakom ratu postoje pobednici i poraženi. Ovoga puta veliki pobednici su megamultinacionalne kompanije koje nazivam „Platform company“ jer lebde baš kao neke platforme – s jeftinom radnom snagom na jednom kraju sveta, pravnim sedištem na drugom, a fiskalnim na trećem gde ne plaćaju poreze. Tu su i megabanke, mega advokatske i konsultantske korporacije, rejting agencije; ukratko – čitav jedan sistem koji je moj profesor Galino definisao kao „Davos klub“ ili fajnens-kapitalizam. To je taj ekskluzivni klub, klub moćnika koji neprikosnoveno vlada svetom. S druge strane su poraženi – uništena radnička klasa, sve siromašnija srednja klasa i mladi bez perspektive. To je armija nevidljivih, očajnih ljudi koji bauljaju evropskim i američkim ulicama, besni i spremni na sve jer više nemaju šta da izgube. Oni čak nemaju ni konkretnog neprijatelja protiv kojeg besne. Ali još uvek imaju pravo glasa i zato sve više glasaju za one koji im obećavaju lake recepte za izlaz iz očaja u kom se nalaze.

Ko je kriv za ovu novonastalu situaciju?

Svakako, zvanična politika, ali najviše levica! Politika je postala vrlo unosna aktivnost za poslušne mediokritete, ujedno i potpuno beznačajna jer se udaljila od stvarnog života. U italijanskom parlamentu se mesecima raspravljalo o tome da li Vladimir Luksurija (bivši poslanik iz redova ekstremne levice i poznati italijanski transdžender, p. a.) treba da odlazi u muški ili ženski toalet. Ovo bi bilo smešno da situacija nije dramatična. Malo je razloga za smeh kada živimo u sistemu u kojem jaz između bogate manjine i siromašne većine postaje sve veći, a šanse za uspinjanje na socijalnoj lestvici sve manje. Ruku spasa toj razočaranoj većini pružaju jedino populisti koji jeftinim sloganima samo dolivaju ulje na vatru. Nalazimo se na veoma skliskom terenu i ne zaboravimo da je i Hitler krenuo u svoj pohod upravo iz siromašnih radničkih predgrađa. Dakle, bilo bi pametnije da shvatimo razloge zašto su npr. američki radnici glasali za Trampa, a ne da ih odmah omalovažavamo i nazivamo glupom stokom kao što je to učinila „velika levičarka“ Hilari Klinton. Da shvatimo zašto italijanski prekarijat podržava neofašiste, zašto dolazi do tuča s migrantima, zašto smo u „krizi“ kada prema najnovijim podacima neto dobit 374 vodeće multinacionalne kompanije iznosi 210 procenata, dok plate radnika postaju sve manje, a uslovi rada sve suroviji.

Osnovali ste fond za školovanje i lečenje siromašne dece. Uložili dva miliona evra u nezavisno izdavaštvo, priča se da verujete u novu italijansku renesansu. Ali o tome nerado govorite u medijima. Zašto?

Zato što sam čovek od akcije, a ne od prazne priče i samoreklame. Postao sam srećniji kada sam shvatio da novac koji zarađujem treba ulagati u budućnost; u talentovane ljude i u njihove ideje. Mi smo narod koji je dao Leonarda Da Vinčija, Mikelanđela. Italijanski film, muzika, moda i dizajn šezdesetih godina osvojili su ceo svet. Prve kompjutere proizvodio je „Oliveti“, prvo mleko u prahu naš „Parmalat“. A onda je sve odjednom stalo i postali smo evropski otpad. Dakle, šta se desilo?! Nemoguće je da je cela nacija odjednom postala glupa i bez ideja. Odlučio sam da doprinesem novoj italijanskoj renesansi jer verujem da su naši ljudi genijalni i da ih samo treba pokrenuti.

Šta biste poručili srpskim čitaocima povodom nastupajuće nove 2018?

Kada smo se upoznali i dogovarali ovaj razgovor, rekao sam vam da obožavam Srbiju. Sećam se da ste me tada zbunjeno pogledali i upitali da li sam bio u Srbiji. Odgovorio sam vam da jedva čekam da dođem. Eto, želim da dođem u Srbiju, a vama želim da ostanete svoji i dostojanstveni. A to je, verujte mi, danas najveći luksuz.           

[/restrict]