Godina 2018

Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik

Nastupajuća 2018. mogla bi biti godina značajnih otisaka u nacionalnoj memoriji.

Prestonički izbori i sa njima povezane političke promene (neizbežne i u slučaju da se u fotelju gradonačelnika s proleća ponovo smesti kandidat stranke na vlasti) mogli bi biti tek jedna epizoda u sklopu turbulentnijih događaja vezanih za političku i ukupnu budućnost Srbije. Srpsko-srpski razgovor, kao složeni konstrukt koji podrazumeva određena strateška, istorijska, psihološka i moralna polazišta, ujedinjena pod zbirnim imenom unutrašnji dijalog o Kosovu, obećava godinu za dugo pamćenje. Prema gotovo opipljivom kolektivnom osećanju uznemirenja i zabrinutosti, s kojim se ide u susret (ne)slućenom epilogu te nacionalne rasprave, u javnosti tumačenom kao konačno prepoznavanje „ko je vjera, a ko…“, teško da možemo očekivati da će nas nastupajuće vreme uvesti u dane spokojstva. Taj preveliki ulog, odlučivanje o usudu srpskog Jerusalima, suočava nas sa kompleksnim i teškim činjenicama naše nacionalne situacije u ovom trenutku. Gotovo da se u javni prostor priziva sećanje na doba koje je u pamćenju nacije sažeto u mitskoj krilatici – „Dogodine u Prizrenu“. Imamo li danas smelosti da, pod kapom pomenutog nacionalnog dijaloga, oblikujemo sličan zavet, a da se ne uplašimo da ćemo biti obeleženi kao retrogradni, opasni, smešni? I kuda bismo to, simbolično ili stvarno, mogli da se u 2018. uputimo? Dok odgovore naslućujemo, prisetimo se da nam kalendar često pomaže, bez obzira na smislenost te imaginarne operacije, da uredimo i arhiviramo činjenice, da unesemo izvestan poredak u iskustvo i razumevanje stvarnosti. Stoga, u očekivanju raspleta, razmotrimo novu kalendarsku godinu i sa jednog od moguće važnih psiholoških i istorijskih polazišta, od istorijskih paralela. Brojka kojom je označena naredna godina u tom smislu ima izvanredan potencijal: 2018. naprosto priziva jednu drugu „osamnaestu“, vek udaljenu, a u nacionalnoj povesti zlatom upisanu – kao pobedonosno i mitsko vreme, doba snage i ponosa koji su u svetskim razmerama grandiozni! Stoleće obeleženo graničnim 1918. i 2018. stoleće je velike, događajima i obrtima, revolucijom i ratovima, žrtvama i trijumfom, pobedama i gubicima gusto „nabijene“ srpske istorije. Misleći iz aktuelne perspektive na veličinu i domašaj tih događanja, smeštenih u dugom nizu omeđenom ovim brojkama, Srbi danas govore: za nama je „vek izgubljenih pobeda“. Uz podrazumevanja i slutnju nekakvog moguće iznenađujućeg raspleta, pominje se i da se „srpski dvadeseti vek još nije završio“! Zbog čega još traje, možda nam unekoliko razjasni prizivanje istorijskih beleški i poređenje njegovog početka – daleke 1918, i aktuelnog, „zatečenog stanja“. (Podsećanja iz sveta svakako nas neće zaobići, a resetovanja istorije iz 2014, u skladu sa kalkulacijama gospodara povesnih istina, upozorava da sa rezervom očekujemo i godišnjicu kraja Velikog rata.) Ako se sada namiruje vek „izgubljenih pobeda“, šta se, sa graničnog mesta, može naslutiti u nastavku? Početak epohe dobijenih bitaka, ili nastavak vremena poraza? Srbi, naravno, na ovakvo pitanje ne smeju ni hipotetički pozitivno da odgovore, a da se ne izlože riziku da u širem geografskom i političkom okruženju u tim rečima ne bude prepoznata najava pretnje i ugrožavanja bezbednosti „drugih“!
[restrict]

Drugačije je, međutim, bilo pre jednog stoleća, u situaciji kada su se u ratnom pejzažu posle razorne bitke svodili svetski bilansi: za Srbe su tada bile isključivo rezervisane reči divljenja, koje je bilo iskreno i onda kada je bilo nevoljno. „Kada se bude pisala istorija ovog rata, njen najslavniji odeljak nosiće naziv SRBIJA“, govorio je Robert Lesing, tada ministar spoljnih poslova SAD; „Došli smo sa malo poštovanja za srpske vojnike, a vraćamo se puni divljenja“ (norveški pukovnik Karsten Angel ); „Srbi su tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi, to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu“ (Franše d’Epere).

Sličnim citatima obiluju istorijska literatura i publicistički zapisi iz tog vremena, ali – nedugo potom – počelo je Sto godina samoće jednog naroda, ili Srpski dvadeseti vek trijumfa i golgote čiji je vrhunac poznata korenita promena matrice kojom zapadni svet (isti onaj koji se „gušio“ u divljenju Srbima) već duže od dve decenije sa retko brutalnom bezobzirnošću tumači srpski antropološki kod, opisujući ga kao „zločinački“. 

Istoričar Časlav Koprivica kaže: „Od 1918. godine do danas traje perfidna strategija kojom nam se nameće krivica zbog toga što su rimokatolički krugovi, Austrija i Nemačka, u nama vidjeli inicijalnog krivca za raspad svojih imperija, i traje i dalje koordinisana praksa proizvodnje krivice Srba ne samo za 1914. godinu već, i dalje…“

Svet se dakle brzo promenio (ili se pokazalo da je ostao isti onaj koji je 1914. planetu gurnuo u pakao?), a da li su se zaista Srbi promenili? Jesmo li, i koliko smo danas baštinici duha i snage koju su dokazano posedovali naši preci?

Stoleće o kojem govorimo ne poklapa se sa kalendarskim, ali nas upućuje na razmišljanje o našem istorijskom vremenu i našoj orijentaciji u njemu. Može se uočiti dvostruki udes srpskog naroda: spoljni – svet (zapadni) nas sada drugačije vidi i nimalo blagonaklono procenjuje, i unutrašnji – svakako dramatičniji: mi sami sebe doživljavamo sa manje samopouzdanja i čvrstine od one koju su u Srbima nekada uočavali, diveći im se, stranci! Da li su neprijatelji trijumfovali tako što su nas ubedili u ispravnost ružne slike, i da li smo im poverovali, što bi, izvesno, bio daleko najmračniji aspekt veka izgubljenih srpskih pobeda. Šta je ostalo od snage Srba iz vremena 1918? Možda je ostalo i više nego što nam dozvoljavaju da razumemo i verujemo! Srbija jeste na tzv. klackalici na kojoj balansira između Istoka i Zapada, i to nije jednostavno, ali stvarna prekretnica za Srbe morala bi biti i unutrašnja, a dogodiće se ako sebe osvestimo i poverujemo, ne kao u opsenu već kao u razložnu činjenicu, da jesmo pravi potomci heroja kojima se divio svet.

 Dok slušamo i čitamo kako u proteklim mesecima odlučni državnici i politički lideri moćnih zemalja javno svetu upućuju poruke poput: „Moramo Rusiju da učinimo mladom“, „Ameriku ćemo ponovo učiniti velikom“, „… Italiju mudrom i odlučnom“, „… Britaniju svojom i nezavisnom“, pogađamo šta bi na tom tragu bilo dobro da poželimo da aktuelni srpski lider u novoj godini poruči građanima svoje zemlje, a sa smelošću i odlučnošću ravnom ovim pomenutim? Možda bi to moglo ovako: „Učinimo Srbiju živom i samopouzdanom, dovoljno pametnom i hrabrom da javno kaže da je slika koju su neprijatelji-prijatelji naslikali brižljivo projektovana laž, i da ne okleva da usvoji i iskaže pobednički duh svojih predaka, duh srpskog naroda i njegove vojske iz vremena pre jednog veka“! Drama Srbije, koja je pomalo (mada nesumnjivo – ne i sasvim) poverovala da je isuviše slaba i da bi, poput recimo Jevreja koji danas kažu – svet može da glasa kako hoće, ali Jerusalim je naš – i sama mogla da ponovi nešto slično, ta drama može i mora biti razrešena! I zbog srpskog Jerusalima, a dalje zbog toga da se vek izgubljenih pobeda ne bi i unedogled nastavio. Istorijska freska koju je naslikao divni i strašni srpski minuli vek, a ovekovečila duhom nekad samopouzdana i pobednička srpska nacija, danas može biti ogromno nadahnuće. Ima li srpski lider te kuraži (koju nacionalna elita – znamo – nema) da od pomenute freske sačini program?       

[/restrict]