Crtačica, retka zverka u svetu umetnosti

Izložba crteža Kristine Pirković u beogradskoj Galeriji ŠTAB

Ne moramo čekati da prođu vekovi do obnove čiste likovnosti, Mediala i njena duhovna deca, koja se pojavljuju u sada već nekoliko generacija, nesumnjiv su dokaz da ta renesansa postoji i da traje, te da se Direrova linija nije završila

Mnogo toga je vredno kada je reč o Kristini Pirković (1991). Ta dvadesetšestogodišnja umetnica pobudila je interesovanje najvećih i najzahtevnijih kolekcionara dela živih umetnika kao što je Zvonimir Biro. Mentorski su je pratili profesor Željko Đurović i docent Jelena Šalinić Terzić na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Ona je napisala i uvodni tekst za katalog Kristinine izložbe crteža u sve istaknutijoj beogradskoj Galeriji ŠTAB u Savamali. Reč je o verovatno najboljem tekstu u ovogodišnjoj galerijskoj produkciji, kojim se autorka spustila u neslućene dubine dela i misli Kristine Pirković.

[restrict]

Društveno gledano njena je pojava isto tako značajna. Ona je crtačica, retka zverka u svetu likovne umetnosti, ali se sve više izražava kombinovanom tehnikom na većem formatu papira, koristi boju, što je predodređuje i za uzbudljiv prelazak na slikarstvo. Pojavila se u vreme uspona novog srpskog fantastičnog crteža kao jedna od najvažnijih. Ne samo u Beogradu već i u Čačku, Valjevu i Kragujevcu dogodio se vanredan preokret. U vreme potpune prevlasti novih medija – performansa, fotografije, videa, instalacije i digitalne umetnosti, desetak mladih umetnika otkrilo je čari crteža i to onog iracionalnog, začudnog, oneobičenog, kakav se nekada, u vreme Mediale i nešto posle nje negovao u Beogradu, imperijalnom centru fantastike. Ko zna kojim putevima su mladi slikari došli do te za većinu prevaziđene estetike i odlučili da se bave suštinskim, a ne pomodnim. Kristina Pirković je u toj elitnoj manjini svesnih da je crtež kičma likovnosti, u središtu i umetnosti i mnogih ljudskih aktivnosti. Ona crta kao da je crtež krvotok, ispošćuje ga dok ne ugleda belinu kosti, kako je govorio Dragan Lubarda, otac srpske crtačke renesanse. Njen crtež je izraz znanja o prapočetku, za umetnost važnog povratka na tačku i liniju, iz kojih nastaju sva likovna komešanja, oluje i smiraji na papiru i platnu. Ona ume da se spusti do iskonskog i izvornog, tamo gde nastaju linija, zvuk i reč. Zato su njeni radovi toliko dramatični, u formalnom i sadržajnom smislu, kao bure svetlo-tamnih odnosa i kao tragična, biblijska tematika. Neobični damari odjekuju u radu te mlade i lepe umetnice, krici smrti, krckanje kostiju i šapat truleži. Materija je nagrizena grehom, najedena strašću ili samrtnim grčem. Strah, ropac i bol u pozadini su njenog crtačkog umeća. Retko ko može da se do te mere spušta u donji svet, ispod običnog i realnog, da istražuje u duhovnoj speleologiji bol i patnju osim njenih srodnika crtača i crtačica. Ona govori univerzalnim jezikom duboko lične, a time i sveopšte ispovesti. Na tim začaranim crtežima, telesima i glavama, sve je ogrehovljeno pa i sami anđeli, perje njihovih krila je ofucano, samo je Hristos čist da dodirom, pogledom i svetom krvlju blagosilja. Tema nije večna nego jedino moguća, smrt nasuprot ljubavi, eros i tanatos, meda i ala, groza i gnoza umetnosti koja se ispoljava kao novo tumačenje hrišćanske ikonografije, vrsta dans makabra.

Nije uzalud Leonid Šejka Beograd smatrao centrom sveta, gradom iz koga će krenuti velika likovna obnova, nova renesansa, ili novi vizionarski futurizam, kako je slično mislio Dragoš Kalajić. Kristina Pirković je ove godine učestvovala i na ključnoj grupnoj izložbi „MEDIALA: nekad i sad“ u beogradskoj Galeriji RTS. Ne moramo čekati da prođu vekovi do obnove čiste likovnosti, Mediala i njena duhovna deca, koja se pojavljuju u sada već nekoliko generacija, nesumnjiv su dokaz da ta renesansa postoji i da traje, te da se Direrova linija nije završila.            

[/restrict]